Beogradski izbori: pobeda u montiranim bitkama

Foto: Slavoljub Živanović

Foto: Slavoljub Živanović

Kada pogledamo kako Vučić opsežno priprema beogradske izbore u svoju korist i od kada na tome rmbači – treba da poverujemo da on radi 16 sati dnevno da sačuva vlast, pa šta košta da košta. A košta mnogo, s obzirom da su njegovi izborni uspesi direktno proporcionalni njegovim neuspesima da pokrene razvoj i podigne standard života građana. Cela vlada, premijerka i ministri, kao i državni organi služe lično njemu, dok su javni poslovi na čekanju i sva teška pitanja i reforme se odlažu. Političar s tolikim neuspesima i neispunjenim obećanjima morao bi izgubiti sve izbore. A to se ne dešava i to je problem. Ispada da što je gore po društvo, to je bolje po njega. Ništa ne pomažu hvatanja u lažima, lopovluku i korupciji. Ne pomažu ni tragični podaci o prosečnoj plati koje je otkrila Maja Krek. Ona je pokazala da 70 posto zaposlenih ima platu manju od prosečne (a ni od prosečne ne može da se živi „prosečnim životom“). Njen nalaz su potvrdili i drugi istraživači. Socijalna struktura Srbije se svela na 80 posto siromašnih (25,5 ekstremno siromašnih) koji ne uspevaju da sastave kraj sa krajem i 20 posto koji žive dobro, od čega 10 posto veoma komforno sa 3.000 evra mesečno i 10 posto koji žive pristojno. Ova gruba realnost ne utiče na Vučićevu popularnost, pa ispada da što on temeljnije upropašćava Srbiju (do izbacivanja u treći svet), to će duže vladati.

Moja teza je da koncentracija formalne i neformalne moći u rukama jednog čoveka, uz tekući proces dramatičnog osiromašenja građana, stvara specifičnu situaciju u kojoj svako sam za sebe traži izlaz iz bezizlaza. Sve što je političko – izgubilo je poverenje. To je dovelo do gubitka političke svesti i političkog rezonovanja. Politička svest se marginalizuje, baš kao što su nacionalna i religijska svest bile marginalizovane u Titovoj Jugoslaviji. Naročito je nemoguće održati ideju demokratije i pluralizma, koja je počela da hvata koren posle Petog oktobra.

Beogradski izbori su važni zato što je ono crnilo najmanje prisutno u Beogradu. Pretpostavlja se da tu još uvek postoje resursi da se uđe u bitku i odnese pobeda nad raspojasanom bandom koja sada vlada Srbijom. Beograd bolje stoji u pogledu obrazovanja i životnog standarda, političke svesti i angažmana, u njemu ima manje straha, a više kritičnosti i slobode. Vučić se svojski trudio da marginalizuje političku svest ljudi sve nesigurnijim položajem građana i ispiranjem mozga javnosti, ali pretpostavlja se da je Beograd ipak sačuvao političku samosvest, dovoljnu da se s vlasti oteraju negativac i njegovi razbojnici. Ukoliko bi opozicija pobedila, to bi bio prvi veliki poraz Aleksandra Vučića. Od kada je na vlasti on nikada nije pomenuo demokratiju. Naprotiv. Govorio je da će večno da vlada, da niko ne može da ga pobedi na izborima, da samo on sam može da ode, kad mu se hoće. Čini mi se da on zna da od njega nema marljivijeg prevaranta i čoveka sa manje moralnih obzira. On je uspostavio distopiju u kojoj je od amoralizma i totalne bezobzirnosti napravljen sistem u kome će i on i celokupno društvo živeti. Zato je institucionalizovao nasilje, laž, medijsku propagandu, izborne nameštaljke, klijentelizam i privilegije. Njega ne mrzi da osmišljava čitavu „filmsku produkciju“, dramske zaplete i izvođenje predstava koje se odnose na izmišljeni rat protiv njega i ontološku mržnju prema zapadu. On je ceo državni aparat pretvorio u distopične ekipe za stvaranje fikcije – izmišljenih požara koje će on da gasi. Jedino mi nije jasno kako pojedini delovi srpske elite veruju da će on rešiti pitanje Kosova i otvoriti put ka EU, kada svaki izmišljeni napad na njega lično i Srbiju uvek stiže sa zapada.

Pred beogradske izbore Vučić se bukvalno razapeo od posla. Izmislio je đavolskog Amerikanca koji je uhapšen u Beogradu naoružan pištoljem sa izbrisanim brojem, koji je po Avganistanu jurio Bin Ladena, a sada došao u Beograd, sigurno da se poigra s nekim atentatom. Uhapšeno je i osam stranaca koji su navodno snimali vojne objekte. Time on stvara ambijent straha za beogradske izbore. Ni same izbore nije prepustio slučaju. Brižljivo je projektovao izborne rezultate. Smislio je da na beogradskim izborima ne učestvuju stvarne koalicije, stranke i grupe građana, već da se izbori miniraju tako što će na njima učestvovati mnoštvo lista izmišljenih u njegovom kabinetu. Od ukupno 24 liste, samo njih 5 su prave opozicione grupacije (Đilasova i DS koalicije, Šapić, NDV BGD i tandem Radulović-Obradović), dok su ostalih 19 njegovi saradnici. Dve liste bi mogle ući s njim u koaliciju ako pređu cenzus; ako u tome ne uspeju, glasovi bi se zajedno sa glasovima lažnjaka prelili njemu.

Bez obzira na sve to, ipak opstaje nada da bi se u Beogradu mogao desiti preokret. Pred velikim teškoćama na koje sam ukazala, pitanje je da li je moguće da on izgubi izbore, a ako jeste, kako će se to destiti. Moguće je zato što neka istraživanja i računice sa predsedničkih izbora pokazuju da Vučić nema većinu u Beogradu. Pretpostavlja se da on tu ima oko 40 posto podrške. On može sastaviti vladu sa socijalistima koji će verovatno preći cenzus. Možda mu apsolutna većina i nije potrebna. Nije nikakva tajna kako opozicija može da uspe. Prva i ključna stvar je da se pojavi i razvije entuzijazam kod građana da niko ko je protiv ne izostane sa glasačkog mesta. Bez toga nema ničega. Druga stvar je da opozicioni glasači svoje lične preferencije ograniče samo na onih pet opozicionih grupa za koje se pretpostavlja da će preći cenzus i koje su se deklarisale da sa Vučićem neće praviti dogovor. Nije sigurno da će sve one preći cenzus, ali ako se to dogodi, a neke od njih dobiju i visoke procente, u rezultatu se može sabrati većina (mada se to i ne mora desiti s obzirom na svađe u opoziciji). Takođe, treba odbaciti logiku glasanja za „pobednika“, za onoga koji ima najveći broj glasova, što je sada Đilas. Nijedna pojedinačna lista ne može pobediti, već mora da se dogradi rezultatima drugih stranaka. Zato ne treba žrtvovati ličnu preferenciju kako bismo „sigurno pobedili“. I konačno, ovo nije momenat za fantazam koji nazivamo sistemska alternativa. Apsolutno dobro ne postoji, a teorija o „manjem zlu“ za koje navodno ne treba glasati pokazala se pogrešnom. Prošla sam kroz to iskustvo i videla da ta teorija nije dobra. Ja sam se odlučila za koga da glasam metodom eliminacije. Neću glasati za Đilasa, jer smatram da je on deo ovog sistema, mada je bolji od Vučićevih favorita. Šapića ne poznajem. Odbacila sam tandem DJB-Dveri, jer su mi ideološki veoma daleki. NDV BGD i koalicija oko DS-a su mi najbliži. Odlučila sam da glasam za koaliciju oko DS-a i za divnu Vesnu Rakić Vodinelić. DS je bila tu kada smo prolazili kroz sva ludila u poslednjih 30 godina. Njena misija o slobodi, pravdi i modernoj Srbiji rođena pre 100 godina još nije ostvarena. Nadam se da će je ostvariti. Njeni članovi treba da rastu i izgrađuju se zajedno sa našim građanima koji to još uvek u punom smislu te reči nisu. Moj glavni zaključak je da bez nezavisnih ličnosti i građana koji obavljaju svoju političku ulogu (i ličnost je deo sistema!) nema nezavisnih institucija koje nam toliko nedostaju.

Pa, građani i građanke, do pobede i rušenja bande!

Peščanik.net, 22.02.2018.

The following two tabs change content below.
Vesna Pešić

Vesna Pešić, političarka, borkinja za ljudska prava i antiratna aktivistkinja, sociološkinja. Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, doktorirala na Pravnom, radila u Institutu za društvene nauke i Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, bila profesorka sociologije. Od 70-ih pripada peticionaškom pokretu, 1982. bila zatvarana sa grupom disidenata. 1985. osnivačica Jugoslovenskog helsinškog komiteta. 1989. članica Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu. 1991. članica Evropskog pokreta u Jugoslaviji. 1991. osniva Centar za antiratnu akciju, prvu mirovnu organizaciju u Srbiji. 1992-1999. osnivačica i predsednica Građanskog saveza Srbije (GSS), nastalog ujedinjenjem Republikanskog kluba i Reformske stranke, sukcesora Saveza reformskih snaga Jugoslavije Ante Markovića. 1993-1997. jedna od vođa Koalicije Zajedno (sa Zoranom Đinđićem i Vukom Draškovićem). 2001-2005. ambasadorka SR Jugoslavije, pa SCG u Meksiku. Posle gašenja GSS 2007, njegovim prelaskom u Liberalno-demokratsku partiju (LDP), do 2011. predsednica Političkog saveta LDP-a, kada napušta ovu partiju. Narodna poslanica (1993-1997, 2007-2012).

Vesna Pešić

Vesna Pešić (Svi tekstovi)