Jedino je ministru Oliveru Duliću trebalo godinu dana da shvati da je njegovo „revolucionarno čedo”, Zakon o izgradnji i planiranju, uništio domaću građevinsku industriju i tržište nekretnina.
Svi ostali, i njegove kolege, i poslovni ljudi, i građevinci, i agencije za nekretnine… još dok je „čedo bilo u povoju” ukazivali su da ekonomska kriza nije vreme za „revolucionarnu pravdu” jer će zaustaviti izgradnju i uništiti tržište nekretnina. Ali ministar Dulić nije imao razumevanja za javnu debatu o tako važnom državnom pitanju i sve koji su drugačije mislili anatemisao je kao „plaćenike tajkuna”. Iako je od tada prošlo godinu i po dana, još su u svežem sećanju obećanja ministra Dulića da će novim zakonom o planiranju i izgradnji Vlada Srbije najzad „zaustaviti ekstraprofitere i pljačkaše”, koji su se obogatili na skupim stambenim kvadratima u Beogradu, i da će omogućiti sirotinji da najzad legalizuje svoju nezakonito izgrađenu stambenu imovinu.
Kako je vreme prolazilo, dozvola za izgradnju bilo je sve manje, sve je manje bilo započetih stambenih i poslovnih kvadrata, sve češće su gunđali građevinari koji nisu imali posla a umnožavao se broj „izmena i dopuna” kojima je ministar Dulić pokušavao da zakrpi zakon koji nije mogao da se primeni. Ne pamti se da je neki državni akt, kao Zakon o planiranju i izgradnji, zahtevao toliko podzakonskih mera i vladinih uredbi koje bi ga učinile primenljivim u praksi. Sve je ministar pokušao kako bi ugurao zakon u praksu, ali nije išlo. Gotovo svakodnevno ubeđivao je javnost da je za zastoj u izgradnji kriva globalna kriza, licitirao kako se povećava broj izdatih dozvola, optuživao lokalne samouprave da su korumpirane, svađao se sa gradonačelnikom Beograda, pretio… Da bi dokazao ideološku čistotu zakona upustio se u dijalektičko ukidanje tržišta tako što je uzeo državne pare i odlučio da gradi „jeftine, subvencionisane stanove za tržište”.
Pre nego što je konačno priznao da je zakon neprimenljiv, Dulić je obavestio javnost da „tajkuni hoće da ga ubiju”.
Glogov kolac u Zakon o planiranju i izgradnji neočekivano je zabola – legalizacija. Ni tu, nažalost, ništa nije išlo u praksi onako kako je u zakonu osmislio ministar Dulić. Ali on je ostao dosledan u rešenju i za tu situaciju ponudio je isti princip jeftinog populizma kojim se rukovodio kad je predlagao i branio taj zakon i kad je uvukao državu u izgradnju „subvencionisanih stanova za tržište”. Ponudio je da se legalizacija obavi besplatno kako bi pobrao dodatne aplauze siromašnih.
Nevolja je, međutim, što taj populizam neko ipak mora da plati jer je dokazano da u ekonomiji nema besplatnog ručka. Platiće ga, naravno, svi poreski obveznici.
Ali, pre nego što plate, valjalo bi izračunati koliko je Srbiju koštao jednogodišnji zastoj u izgradnji i na tržištu nekretnina i ko će to da plati.
I koliko je, na primer, za sve to odgovoran ministar Oliver Dulić.
Politika, 24.12.2010.
Peščanik.net, 24.12.2010.
