Nacrt zakona o besplatnoj pravnoj pomoći, koji bi 6.12.2014. trebalo da se nađe pred Vladom Srbije, obezbeđuje besplatnu pravnu pomoć svim građanima Srbije, s tim što je pomoć advokata garantovana za socijalno ugrožene i pripadnike osetljivih društvenih grupa.
Svi ostali građani koji ne spadaju u te kategorije, besplatnu pravnu pomoć mogu da traže u službama pravne pomoći pri svojim opštinama, strukovnim udruženjima kojima je i to u opisu delatnosti, sindikatima, pravnim klinikama i nevladinim organizacijama u kojima će im zaštitu pružiti pravnici sa položenim pravosudnim ispitom.
Član radne grupe za izradu tog zakona, Saša Gajin, objasnio je da zakonski tekst sledi Ustav Srbije iz 2006. godine, kojim je svim građanima zajemčeno pravo na besplatnu pravnu pomoć, koju im pružaju advokati ili stručne službe pri jedinicama lokalne samouprave (u opštinama).
To znači da je Ustav obavezao advokate i lokalne samouprave da pružaju pravnu pomoć, ali nije isključio mogućnost, niti je zabranio da to čine druge organizacije i službe – pravne klinike na pravnim fakultetima, nevladine organizacije, strukovna udruženja: “Pošto država ne može svima da obezbedi besplatnu pravnu pomoć, jer ona plaća lica koja je pružaju, Nacrt zakona je, kao što je to slučaj i u većini drugih zemalja, predvideo da država plaća advokate za pružanje usluge pravne pomoći socijalno ugroženima ili osetljivim društvenim grupama u postupcima pred organima javne vlasti, odnosno pred sudovima.”
To znači da se pravo na angažovanje advokata kojeg plaća država garantuje onima koji uživaju pravo na socijanu zaštitu, a tu spada oko 700.000 ljudi u Srbiji, kao i osetljivim društvenim grupama – žrtvama nasilja u porodici, deci, azilantima ili onima koji pokušavaju da ostvare prava na lična dokumenta, a to su obično Romi. Svi ostali građani za besplatnu pravnu pomoć mogu da se obrate nevladinim organizacijama, strukovnim udruženjima, sindikatima, pravnim klinikama na pravnim fakultetima.
Pisci Nacrta zakonskog teksta starali su se i o interesima onih koji pružaju pravnu pomoć jer, kako je naveo Gajin, u Srbiji duži niz godina, osim advokata pravnu pomoć pružaju upravo udruženja pobrojana u zakonu, kao što su nevladine organizacije, strukovna udruženja i pravne klinike na pravnim fakultetima: “Teško je zamisliti da oni odustanu od toga da se bave tim poslom i zato ih je zakon predvideo. U okviru pravnih klinika rade profesori sa svojim studentima, a često sarađuju i sa advokatima, opštine imaju interes da pomognu ljudima sa svoje teritorije da dođu do pravde, nevladine organizacije za rešavanje pitanja kojima je to u opisu delatnosti.”
On je napomenuo da će Ministarstvo pravde, prema rešenju iz Nacrta zakona, voditi registar svih pružalaca pravne pomoći, bilo da se radi o advokatima, bilo o drugim pravnicima iz različitih udruženja i službi lokalnih samouprava.
Međutim, ono što već osam godina od donošenja Ustava otežava donošenje zakona o besplatnoj pravnoj pomoći je “neprincipijelna i nelegitimna ambicija predstavnika advokature da za sebe obezbede monopoloski položaj u pogledu pružanja besplatne pravne pomoći. Od početka izrade zakonskog teksta predstavnici advokature su insistirali da samo advokati mogu da pružaju usluge besplatne pravne pomoći i borili su se da se onemogući drugima pravo da organizuju službe pravne pomoći.”
Prema mišljenju Gajina, advokati bi hteli da se zakonom zabrani “drugima” da pružaju usluge besplatne pravne pomoći i da za sebe tako obezbede monopolski položaj u pogledu pružanja tog vida usluga. U tom zahtevu, oni se zaklanjanju iza Ustava, koji advokate i opštine obavezuje da pružaju pravnu pomoć, ali ne zabranjuje drugima da organizuju službe za besplatnu pravnu pomoć.
Gajin smatra da predstavnici advokature pokušavaju da pogrešno interpretiraju tu ustavnu normu i predstave je kao zabranu za sve druge da pružaju usluge: “Osim pogrešne interpretacije ustavne norme, njihov zahtev se temelji na tome da su jedino oni kvalifikovani da pruže pravnu pomoć. To je slab argument ako se porede sa profesorima prava od kojih su nekad i sami učili, ili ako se ”među drugima” nalaze pravnici sa položenim pravnim ispitom i imaju ista znanja i iste sposobnosti kao i oni.”
On je objasnio da je, kada se radi o strukovnim i drugim udruženjima, Nacrtom zakona kao uslov za pružanje besplatne pravne pomoći predviđeno da pružalac ima završen pravni fakultet i položen pravosudni ispit. Argumenti da advokatske komore garantuju za kvalitet rada svakog advokata takođe nije prihvatljiv, jer ima boljih i lošijih advokata, kao i boljih i lošijih pravnika sa pravosudnim ispitom u civilnom sektoru.
Tanjug, 05.12.2014.
Peščanik.net, 05.12.2014.
Srodni linkovi:
Sofija Mandić – Banalno tumačenje
Goran Miletić – Nastavak kampanje kroz usvajanje zakona
Aleksandar Roknić – Kome još treba sirotinja
Goran Miletić – Još jedna godina
