Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić
Iako nas u Srbiji ništa ne sme iznenaditi, ipak je neverovatna teza koja se ovih dana pojavila u javnosti u vezi sa usvajanjem Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći. U najkraćem, sve se predstavlja kao spor advokature i nevladinih organizacija oko novca, dok siromašni građani ispraštaju. Ovakva pogrešna simplifikacija najviše ide na ruku vlastima, kojima je očigledni interes da nevladine organizacije potpuno izbace iz javnog života i prikažu ih kao “dokone kritizere koji ništa ne rade”.
Nevladine organizacije koje pružaju pravnu pomoć oduvek su to činile zbog građana i za građane. U situaciji kada različite NVO organizacije pružaju pravnu pomoć desetinama hiljada građana, nemoguće je da one budu “u ratu sa advokaturom, a da siromašni građani ispaštaju”. Bez obzira da li govorimo o prošlosti ili sadašnjosti – za građane kojima su povređena ljudska prava bile su zainteresovane samo organizacije za ljudska prava i mali broj advokata koji sa njima sarađuje. Advokatura kao takva nikada nije bila zainteresovana za siromašne ili one kojima su povređena osnovna prava. Gotovo da su nepoznati slučajevi u kojima su advokatske komore i advokati pružali pro bono besplatnu pomoć žrtvama torture, ratnih zločina, Romima, LGBT+ zajednici, osobama sa invaliditetom, žrtvama trgovine ljudima, žrtvama nasilja u porodici itd.
Važna je činjenica i da se pravna pomoć koju pružaju organizacije za ljudska prava finansira gotovo u potpunosti od (inostranih) donatora, za koje vlasti ovih dana tvrde da rade na rušenju Premijera. Usvajanje ovog zakona je jedan od velikih testova za Srbiju, jer sada država treba da nastavi da obezbeđuje sredstva za pružanje pravne pomoći. Umesto toga, ona zabranjuje pružanje pravne pomoći onima koji je danas pružaju (kao i decenijama unazad) i ceo posao poverava advokaturi koju nikada nisu zanimala ljudska prava, već pre svega sredstva iz državnih fondova.
Druga (još opasnija) teza je da je država nezainteresovana strana, pogodna da arbitrira u ovom navodnom sporu. Ako imamo u vidu poslednju kampanju u tabloidima, koja je usmerena prema organizacijama za ljudska prava i nezavisnim medijima, sve postaje mnogo jasnije. Ukoliko se usvoji ovakav zakon, NVO organizacije će izgubiti mogućnost da zastupaju građane, a samim tim i legitimitet da komentarišu konkretne slučajeve. Nestaće mogućnost da na osnovu velikog broja slučajeva, na primer nasilja u porodici, neka organizacija saopšti činjenice o sistematskom problemu u ovoj oblasti.
Ovakva opstrukcija rada organizacija za ljudska prava raduje sadašnje vlasti u Srbiji, budući da će kroz jedan bezazleni zakon uspeti da ih dodatno udalje od građana i spreče ih da im pruže sveobuhvatnu pomoć (i pravnu). Ideja da u slučaju pretučenog novinara pravnu pomoć može pružiti samo advokatska komora (sa kojom se vlasti uvek mogu dogovoriti), a ne i NUNS ili Local Press, izgleda da se veoma svidela vlastima, kao i ideja da žrtve ratnih zločina više ne mogu očekivati zastupanje pred sudom od strane Fonda za humanitarno pravo. Za državu ovo znači da će podaci sa suđenja za koje su vlasti zainteresovane biti mnogo manje dostupni javnosti ili će do nje stizati na iskrivljeni način.
Iako će predstavnici vlasti i advokatura reći da organizacijama za ljudska prava niko ne brani da se bave monitoringom suđenja, istina je sasvim drugačija. Organizacije koje žele da prisustvuju suđenjima često su u tome onemogućene od strane sudija (navodno zbog nedostatka mesta i sličnih neuverljivih razloga), tako da zastupanje ostaje glavni izvor podataka za pravi monitoring i praćenje primene principa fer i pravičnog suđenja pred domaćim sudovima. Državi se dopala mogućnost da ovo učešće onemogući. Verovatno će u nekom novom obraćanju javnosti ministar policije reći da “ove organizacije ne samo da nisu obezbedile smeštaj migrantima, nego da se nisu istakle ni u pružanju pravne pomoći građanima, za šta je država izdvojila sredstva”.
Navodno pitanje kvaliteta, o kome često govore predstavnici advokature, je važno, ali kvalitet se relativno lako može osigurati, bez obzira da li pravnu pomoć formalno pruža profesionalno udruženje, nevladina organizacija, sindikat ili advokatura. Praksa je dokazala odlične rezultate organizacija za ljudska prava specijalizovanih za određenu vrstu pravne pomoći, to jest za određene povrede ljudskih prava (tortura, diskriminacija, nasilje u porodici, Romska zajednica, LGBT zajednica). One svakako imaju više znanja od advokature koja bi ovim slučajevima pristupala na “tehnički” način. Vredi pomenuti i javnu tajnu o tome da advokatske komore već decenijama u svojim redovima organizuju lov na advokate koji sarađuju sa nevladinim organizacijama preteći im isključenjem.
Pitanje novca je ovde sasvim jednostavno. Naime, ukoliko je cilj srpskih vlasti bio da novac dobije advokatura, zakonom se moglo predvideti da samo advokati dobijaju sredstva iz državnih fondova, a ne i organizacije za ljudska prava. Iako bi i ovakvo rešenje bilo diskriminativno, ono bi pokazalo da država nema potpuno nečasne namere. Moglo se predvideti da organizacije za ljudska nastave da budu finansirane iz projekata, ali to očigledno nije bilo dovoljno. Cilj je nešto sasvim drugo.
Organizacije za ljudska prava već 15 godina zahtevaju da se donese Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći i da se omogući da svi oni koji za to imaju interes (sindikati, pravne klinike, profesionalna udruženja, advokatske komore, nevladine organizacije) pružaju pravnu pomoć i budu na isti način tretirani od strane države. Predlog zakona koji je sada na stolu je samo nastavak kampanje koja se vodi preko tabloida.
Autor je programski direktor Civil Rights Defenders za Zapadni Balkan.
Peščanik.net, 18.11.2016.
Srodni linkovi:
Sofija Mandić – Banalno tumačenje
Aleksandar Roknić – Kome još treba sirotinja
Goran Miletić – Još jedna godina
Saša Gajin – Besplatni advokati
