Samovolja, samovolja, samovolja, ništa drugo osim samovolje. I zlovolja. I glupost, naravno. Ovo su izrazi koji krase donošenje odluka ministarke za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog o nacrtima antidiskriminacionih zakona.
Kako se demonstrira samovolja? Prosto: upornim ponavljanjem rečenice „Ministarstvo ne prihvata“. Bez razmišljanja, bez rasprave, sekund-dva nakon iznošenja predloga članova radne grupe. Za donošenje odluke je potrebno više sekundi samo u onim slučajevima kad ministarka ne shvati na vreme da se glas obrazloženja predloga više ne čuje jer bezbrižno ćaska sa onima koji sede blizu nje.
U toku poslednjih sastanaka radnih grupa za izmenu i dopunu Zakona o zabrani diskriminacije i izradu Zakona o istopolnim zajednicama, ministarka je na opisani način demonstrirala svoju samovolju najčešće u odnosu na desetine predloga koje su u toku javne rasprave dostavile članice Koalicije protiv diskriminacije i LGBT+ organizacije.
Kad se radi o izmenama i dopunama Zakona o zabrani diskriminacije, ni predlozi drugih učesnika javne rasprave nisu bili pošteđeni samovolje njenog odlučivanja. Najčešće oni čiji su predlagači Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, FemPlatz, Tim UN za ljudska prava, Autonomni ženski centar, SIPRU i Viši sud u Beogradu. Samo u toku jednosatnog završnog sastanka radne grupe koji je održan 24. marta 2021, ministarka je prema zapisniku odbila 24 predloga, dok je tri predloga prihvatila. U ovaj broj odbijenih ne ulaze predlozi Koalicije protiv diskriminacije i drugih predlagača koje ministarka nije prihvatila na prethodnim sastancima radne grupe.
Kad se radi o izradi Zakona o istopolnim zajednicama, u toku sastanka radne grupe koji je održan 22. marta i koji je trajao svega 70 minuta, ministarka je prema zapisniku odbila 48 predloga grupe LGBT+ organizacija (Labris, Geten, Da se zna, Izađi, Društvo ponosa, Civil Rights Defenders), a 7 je prihvatila. Obe grupe odluka donete su bez obrazloženja.
Kako se demonstrira zlovolja? Jednostavno: ako isti predlog dođe sa dve strane, dovoljno je odbiti predlog jedne strane, a prihvatiti predlog druge strane. Na primer, zalaganje grupe predstavnika LGBT+ organizacija da se u Nacrt zakona o istopolnim zajednicama unese odredba o pravu na poštovanje privatnog i porodičnog života istopolnih partnera, a konsekventno tome i o pravu partnera da održavaju lične međusobne odnose, nagrađeno je tek kad su iste predloge izneli članovi radne grupe koji ne predstavljaju LGBT+ organizacije.
Ili, predlog da se u čl. 14. Zakona o zabrani diskriminacije unese odredba koja poslodavcima nameće obavezu preduzimanja čitavog niza mera u cilju ostvarenja načela jednakosti je prvo odbijen, a neposredno zatim prihvaćen. Na isti način se odlučivalo o predlozima da se iz Nacrta izbrišu izmene i dopune čl. 18. Zakona koji sadrži odredbe o zabrani verske diskriminacije, da se otklone nedostaci u vezi sa izmenama i dopunama čl. 23. koji se odnosi na zabranu diskriminacije prema starosnom dobu, da se u čl. 41. odustane od propisivanja roka za podnošenje parnične tužbe, kao i da se u prekršajne odredbe Zakona unese čitav niz novih elemenata pravne odgovornost. U svim ovim slučajevima ministarka je prvo odbila predloge Koalicije protiv diskriminacije, a zatim prihvatila istovetne predloge drugih predlagača.
Kako se demonstrira glupost? Ne tako jednostavno: formulisanjem zakonskog teksta na logički ili pravno besmislen način. Na primer, čl. 8. Zakona o zabrani diskriminacije preformulisati tako da ne zabranjuje neopravdano uskraćivanje prava i sloboda koje je opravdano zakonitim ciljem. Ili, još vickastije, u čl. 18. Zakona uneti novu odredbu po kojoj različito postupanje ne opravdava različito postupanje koje se ne može opravdati.
Ili, u početku rada gde god je zgodno, a na kraju veoma stidljivo, umetnuti u Nacrt zakona o istopolnim zajednicama sintagmu „partner istopolne zajednice“; što laički reče jedna novinarka, kao da je čovek partner pravne definicije. Ili, predvideti mogućnost priznavanja neregistrovane istopolne zajednice i pre isteka roka od tri godine od njenog nastanka u slučaju kad su partneri stekli zajedničku imovinu, iako oni zajedničku imovinu ne mogu da steknu pre nego što se njihova zajednica prizna.
Koje su posledice samovolje, zlovolje i gluposti? Na sreću, čini se da je moglo da bude mnogo gore nego što trenutno jeste da je sve ostalo onako kako je bilo. Ipak, opasnost od štete koja i dalje preti interesima zajednice i njenim manjinskim grupama nije zanemarljiva. Usvajanjem postojećeg Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o zabrani diskriminacije, koji je vlada RS utvrdila na temelju Nacrta zakona, Narodna skupština bi postupila suprotno svojoj obavezi usaglašavanja domaćeg pravnog sistema sa pravnim standardima Saveta Evrope i Evropske unije.
Prvo, rešenja antidiskriminacionih direktiva EU u oblasti rada, a posebno zapošljavanja, ne bi bila dosledno preuzeta, posebno u čl. 16. i 23. Drugo, pravila o načinu utvrđivanja diskriminacije koja je razvio Evropski sud za ljudska prava u Strazburu, bila bi izbrisana iz čl. 8. važećeg Zakona. Treće, brojni standardi Evropske komisije protiv rasizma i netolerancije (EKRI), ne bi našli svoje mesto u Zakonu.
Među ovim standardima koje je EKRI razvio u poslednjih nekoliko godina, pažnju zakonodavca zaslužuju, pre svega, oni koji se odnose na obaveze organa javne vlasti na svim nivoima da preduzmu mere u cilju promovisanja jednakosti i zabrane diskriminacije. Ove obaveze uključuju i obezbeđivanje poštovanja principa jednakosti od strane svih onih čije aktivnosti organi vlasti podržavaju iz javnih prihoda ili na drugi način.
Uz posledice koje se vezuju za evropske integracije, trebalo bi uzeti u obzir i povredu ustavnog principa celovitosti pravnog poretka do koje bi došlo usvajanjem odredbi koje u delu Predloga zakona o pokretanju postupka pred Poverenikom za zaštitu ravnopravnosti protivreče odredbama Zakona o opštem upravnom postupku, dok u delu o evidencijama koje vodi Poverenik protivreče Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti.
Sa druge strane, utvrđivanjem predloga zakona o istopolnim zajednicama pre nego što se otklone brojni nedostaci postojećeg Nacrta zakona, vlada RS bi podržala i rešenja koja ugrožavaju javni poredak i interese korisnika zakona, i to u vezi sa smetnjama za registraciju, pravnim odnosima unutar istopolne zajednice u slučaju kad sa partnerima živi i dete, kao i priznanjem i pravnim dejstvima neregistrovane zajednice.
Grupa predstavnika LGBT+ organizacija smatra da među smetnjama za registraciju istopolne zajednice iz čl. 9. Nacrta, mora da nađe svoje mesto i priznata vanbračna zajednica, odnosno neregistrovano partnerstvo iz razloga zbog kojih se propisuje da su smetnje za registraciju zaključen brak, odnosno registrovana istopolna zajednica. Slično tome, insistira se da se u listu smetnji za registraciju unesu hraniteljstvo i starateljstvo, a u cilju sprečavanja iskorišćavanja odnosa bliskosti i zavisnosti. Svi ovi predlozi se uporno odbijaju od samog početka rada na Nacrtu zakona.
Nacrt zakona sadrži širok dijapazon diskriminatornih rešenja odnosa između deteta čiji biološki roditelj živi u istopolnoj zajednici i roditeljevog partnera. Ako se kao kriterijum za uređivanje ovih odnosa uzmu pravila koja se primenjuju na odnos roditelja i deteta ili očuha i maćehe prema pastorcima, dolazi se do sledeće besmislene kombinacije odredbi. Staranje o detetu se u čl. 39. Nacrta ne izvodi iz principa karakterističnih za funkcionalnu porodičnu zajednicu, a to su dogovor partnera i potreba zaštite najboljeg interesa deteta, već se nameće pravno nemoguć režim „donošenja svakodnevnih odluka u vezi sa detetom“ od strane partnera koji nije biološki roditelj deteta na osnovu pristanka partnera koji je biološki roditelj deteta, i to bez pokušaja da se odgovori na desetine relevantnih pitanja o konceptu „svakodnevnih odluka“, „veze sa detetom“ i pristanku.
U slučaju kad „preti opasnost po zdravlje i život deteta“, u Nacrtu se odstupa od opšteg pravnog režima „donošenja svakodnevnih odluka“, te se pravo odlučivanja poverava partneru koji nije biološki roditelj deteta, uz obavezu obaveštavanja partnera koji je biološki roditelj deteta o donetoj odluci, čime se bez ikakvog smisla kida prirodna i pravno utemeljena veza koja postoji između roditelja i deteta.
Izdržavanje deteta se u čl. 38. takođe uređuje na pravno besmislen način. Partner koji nije biološki roditelj deteta dužan je da izdržava dete samo u slučaju kad partner koji je biološki roditelj deteta i detetovi baba i deda, odnosno pradeda i prababa, eventualno čukundeda i čukunbaba, nemaju mogućnosti da ga izdržavaju, čak i onda kad drugog biološkog roditelja nema ili nije poznat ili nema obavezu izdržavanja, što je inače uobičajena situacija koja se vezuje za istopolne zajednice u razvijenim demokratijama, a koja i u Srbiji sve više dolazi do izražaja među mlađim istopolnim partnerima.
Međutim, ovo pravilo ne važi kad istopolna zajednica prestane, te u tom slučaju partner koji nije biološki roditelj deteta koje je živelo u istopolnoj zajednici, preuzima obavezu izdržavanja, dok obaveza izdržavanja od strane partnera koji je biološki roditelj i navedenih detetovih predaka postoji samo ako partner koji nije biološki roditelj nema mogućnosti da izdržava dete, s tim što drugi biološki roditelj deteta, koga, kao što je rečeno, u istopolnoj zajednici veoma često nema, nije poznat ili nema obavezu izdržavanja, ipak zadržava bezuslovnu obavezu izdržavanja.
Stvari postaju komplikovanije u slučaju smrti biološkog roditelja deteta. Razlikuju se dve situacije. U prvoj, biološki roditelj deteta umire nakon prestanka istopolne zajednice i tad se primenjuje prethodno pravilo, što znači da postoji bezuslovna obaveza izdržavanja partnera koji nije biološki roditelj deteta, a uslovna obaveza izdržavanja navedenih predaka deteta, pri čemu se drugi biološki roditelj ne pominje. U drugoj, u trenutku smrti biološkog roditelja dete živi sa partnerom koji nije biološki roditelj i koji preuzima obavezu izdržavanja, pri čemu se ne pominju detetovi preci, niti drugi biološki roditelj.
Nije sasvim jasno da li se u ovoj drugoj situaciji može zamisliti da dete živi sa partnerom koji nije biološki roditelj, a u periodu nakon raskida ili poništenja istopolne zajednice. I to zbog toga što se jedinstvenom pravnom akrobacijom propisuje završno pravilo koje kaže da obaveza izdržavanja partnera koji nije biološki roditelj deteta prestaje ako je istopolna zajednica poništena ili raskinuta, osim u slučaju kad se primenjuje već navedeno pravilo o bezuslovnoj obavezi izdržavanja nakon prestanka istopolne zajednice.
Ako se uzme u obzir da je u čl. 18. Nacrta propisano da istopolna zajednica prestaje smrću partnera, proglašenjem partnera umrlim, poništenjem i raskidom, jedini zaključak koji se može izvesti na osnovu ovog završnog pravila jeste da partner koji nije biološki roditelj deteta zadržava navedenu bezuslovnu obavezu njegovog izdržavanja samo u slučaju kad je istopolna zajednica prestala proglašenjem partnera koji je biološki roditelj deteta umrlim, a do proglašenja partnera umrlim je dete živelo u zajednici sa oba partnera, što je teško zamisliti s obzirom na to da se biološki roditelj deteta po zakonu može proglasiti umrlim samo ako u dužem vremenskom periodu (pet godina, godinu dana, odnosno šest meseci), „nije bilo vesti“ o njegovom životu. Osim ako se ne računa na opšte pravilo da se proglašenje umrlim izjednačava sa smrću, kao i na pravilo iz Nacrta da istopolna zajednica prestaje danom koji je pravnosnažnom odlukom suda utvrđen kao dan smrti partnera, na osnovu čega se ipak može pravno fingirati da je dete živelo sa svojim biološkim roditeljem o kome „nema vesti“ i njegovim partnerom u periodu do pravnosnažnosti odluke suda, što onda, uzevši sva navedena pravila zajedno, pretpostavlja i odgovor na ono za šta je u prethodnom pasusu rečeno da nije sasvim jasno rešeno. Pardon my French, dragi čitaoče!
Protivljenje grupe predstavnika LGBT+ organizacija besmislicama vezanim za priznanje i pravna dejstva neregistrovane zajednice takođe nije dalo nikakve rezultate. Neregistrovana zajednica se prema čl. 74. Nacrta priznaje ako je zajednica života istopolnih partnera trajala „najmanje“ tri godine. S obzirom da je poznato da je „trajnija zajednica života“, a ne njeno trogodišnje trajanje zakonski uslov za priznavanje vanbračne zajednice, nije teško zaključiti da se radi o diskriminatornom pravilu.
Pokušaj da se ovo pravilo opravda propisivanjem dopunskih pravila ponovo nas uvlači u pravni nonsens. O prvom pravilu, da se može priznati neregistrovana zajednica ako su partneri stekli zajedničku imovinu, već je bilo reči. Drugo pravilo kaže da se neregistrovana zajednica može priznati i pre isteka roka od tri godine ako postoje okolnosti koje ukazuju na postojanje zajednice života.
Pažljivo razmatranje ovog pravila otkriva da bi ono po svom kapacitetu moglo da preuzme ulogu osnovnog i jedinog kad se radi o rešavanju pitanja priznanja neregistrovane zajednice, ali tek pošto se preformuliše na sledeći način: neregistrovana istopolna zajednica života se priznaje ako okolnosti ukazuju na postojanje zajednice života, a ako ovih okolnosti nema, odnosno ako nema zajednice života, neregistrovana istopolna zajednica života se priznaje nakon tri godine od njenog nastanka.
Na kraju, evo još jednog diskriminatornog rešenja u vezi sa neregistrovanim zajednicama. Pravno dejstvo priznate neregistrovane istopolne zajednice se po čl. 76. Nacrta izjednačava sa dejstvom vanbračne zajednice u pojedinim oblastima pravnog regulisanja. Ako se zna, a zna se, da se izjednačavanje braka i vanbračne zajednice i dalje zadržava na nivou puke pravne deklaracije, te da se vanbračni partneri tretiraju diskriminatorno u odnosu na supružnike u pogledu prava iz radnih odnosa, socijalne i zdravstvene zaštite, poreskih olakšica i drugo, onda se može tvrditi da se neregistrovanim istopolnim partnerima svesno, odnosno namerno nameće isti diskriminatoran pravni režim kao što je onaj u kome uživaju njihove kolege vanbračni partneri.
Suočena sa prigovorom protiv ovog rešenja i predlogom da se dejstvo neregistrovane zajednice izjednači sa dejstvom registrovane zajednice, ministarka je bez dvoumljenja odlučila da svoj prost odgovor „Ministarstvo ne prihvata“, zameni neuobičajeno složenim: „Ne mogu Ja u Zakonu o istopolnim zajednicama da rešim problem diskriminacije ljudi koji žive u vanbračnim zajednicama“.
Peščanik.net, 07.05.2021.
Srodni linkovi:
Saša Gajin – Politika srednjeg prsta 4
Saša Gajin – Politika srednjeg prsta 3
Saša Gajin – Politika srednjeg prsta 2
Saša Gajin – Politika srednjeg prsta
LGBTQIA+
