Porodica pleše, skulptura od čelika, Boris Kramer

Porodica pleše, skulptura od čelika, Boris Kramer

Zna li Vlada Srbije, na čelu sa premijerom Vučićem razume se, šta hoće? Ima li program ili samo gleda kako da se prebaci sa jedne čuke na drugu u borbi protiv mrske opozicije, do sledećih izbora? Možda i zna, tj. ima, ali često iz njenih redova stižu protivrečni signali, izjave i najave, tako da se čini da ne zna kud udara. To ne znači da vlada mora da se svake tačke drži k’o pijan plota, ali neka linija i izvesna konzistentnost u njenom delovanju moraju da postoje.

Uzmimo samo dva najnovija primera: cene električne energije, odnosno plate i penzije. Te struja će poskupeti, te neće, te sad će, te malo kasnije će… U stvari čini se da Vlada izbegava poskupljenje struje, jer bi onda morala da uđe u mnogo – pre svega politički, manje ekonomski – teži, komplikovaniji i zahtevniji proces restruktuiranja ovog privrednog giganta na staklenim nogama. Prosto, to bi kod ljudi stvorilo očekivanja: Okej, povećali ste cenu struje, hajde sad prionite na sređivanje firme iznutra, nemojte da mislite da ste ukidanjem pedesetak direktorskih mesta uspeli da nam zamažete oči. Ovako, ako cena struje ostane ista, i pritisak javnosti da se sprovedu neophodne reforme u energetskom sektoru biće manji.

S druge strane, izbegavanje da se cena struje poveća navodnom zaštitom najsiromašnijih, najobičnija je, i najjeftinija, demagogija. Siromašni ionako troše najmanje električne energije, greju se na drva i (eventualno) ugalj, nemaju klimatizacione uređaje, dakle nema ni govora o zaštiti njihovih interesa. Poskupljenje struje za 15 odsto, koje je najavljeno, prosečan račun u Srbiji povećalo bi za svega 500 dinara. Prosečna porodica u Srbiji danas za mobilne telefone plaća više nego za struju. Osim ako se na struju ne greju. A korišćenje električne enegije za grejanje i u najrazvijenijim zemljama Evrope smatra se za luksuz. Niskom cenom električne energije subvencionišu se u stvari najbogatiji.

Uzgred, mada ne i nevažno, privreda, tj. veliki potrošači i redovni kupci, da se opet pozovemo na iskustvo najrazvijenijih, treba da imaju povlastice, odnosno da plaćaju nižu cenu po kilovatsatu, nego građani, tj. domaćinstva.

Neposredan povod za ovaj tekst zapravo je premijerova najava da bi „još u toku ove godine“ smanjenje plata i penzija moglo da bude ukinuto. Samo ako to odobri MMF. Razlog za tako radosnu vest krije se navodno u više nego izuzetnim budžetskim rezultatima u prvom tromesečju ove godine. Sad, ako neko misli da je Srbija ostvarila budžetski suficit ili da su bar državni prihodi i rashodi dovedeni blizu neke ravnoteže – ljuto se vara. Radi se samo o tome da je manjak u državnoj kasi upola manji nego što je planirano. Predviđen je, naime, minus od 55 milijardi dinara, a on je („svega“?) 27 milijardi. Nije to, da se razumemo, ni rezultat za potcenjivanje, mada malo dovodi u sumnju sposobnost državnih planera. No svejedno, nije to ni lako u državi tako neefikasnoj i neorganizovanoj kao što je srpska. Baš zbog toga, međutim, nije trebalo žuriti sa najavama o povratku plata i penzija na pređašnji nivo. Trebalo je sačekati da se državni prihodi i rashodi ustale, a posebno da se dobiju jasne i pouzdane prognoze o kretanju proizvodnje. Država u plusu, privreda u minusu – to nije nikakav uspeh. A ako nekog – kakvog takvog, relativnog – viška ima, za toliko rasteretiti privredu.

Povrh toga, kao i kod struje, i ovo sa platama i penzijama više upućuje na odustajanje od neophodnih reformi javnog sektora, nego na manifestaciju odlučnosti da se u njima istraje. Čim se pokaže prva i minimalna mogućnost da se nastavi po starom, premijer Vučić pokazuje snažnu sklonost da tu priliku iskoristi. Po principu: što ga više menja(m), sve je više isto.

Peščanik.net, 29.03.2015.


The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika. Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.
Mijat Lakićević

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)