Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Mama je u primaćoj sidila na kauču. Tata je sidijo u hotelji. Ja sam sidijo na tapetiću i igrao sam se sa Ajronmenom. Na televiziji su pičile vjesti. Tata je rekao: „U, jebate! Izgleda da su ovi bolesnici skupili potpise za referendum!“ Mama je rekla: „Muku ti isukrstovu! Pa jel tim fašistima iko može stat na kraj?“ Ja sam pitao: „Kojin fašistima?“ Tata je odbrusijo: „Šta te briga!“ Mama je rekla: „Šta se ti mišaš!“ Tata je rekao: „Dok mama i tata pričaju, gledaj svoja posla!“

Ja sam začepenzi i nastavijo sam se igrat sa Ajronmenom. Mama je rekla: „Pa to je strašno, čoviče! Prođe li in ovo na referendumu, u Hrvackoj će se obespravit sve nacijonalne manjine!“ Tata je rekao: „Tačno! Manjinski zastupnici više neće smit glasat o najvažnijin stvarima!“ Mama je rekla: „O pičkaliin materina fašistička!“ Tata je rekao: „Zamisli ti sramote! Sabor će se dilit na one koji su Hrvati i na one koji su suvišni!“ Ja sam pitao: „Ko je suvišan?“ Mama je odbrusila: „Šta te briga!“ Tata je rekao: „Šta se ti mišaš!“ Mama je rekla: „Dok tata i mama pričaju, gledaj svoja posla!“

Ja sam zavida labrnju i nastavijo sam se igrat sa Ajronmenom. Tata je rekao: „Isti princip su imali Hitlerovi naciji sa Židovima! Počelo je sa smanjivanjem prava, a završilo u logorima!“ Mama je rekla: „Samo šta su ovima Židovi svi koji nisu Hrvati!“ Tata je rekao: „Jeba in ja mater nacističku! Oće da podile ljude na građane prvog i građane drugog reda!“ Mama je rekla: „Ja, majkemi, ne mogu ni zamislit takvu diskriminaciju!“ Ja sam pitao: „Šta je to diskriminacija?“ Tata je odbrusijo: „Šta te briga!“ Mama je rekla: „Šta se ti mišaš!“ Tata je rekao: „Dok mama i tata pričaju, gledaj svoja posla!“

Ja sam ušutijo i nastavijo sam se igrat sa Ajronmenom. Mama je rekla: „Koji to mora bit mrak u glavi, jebate irud, da sve koji nisu Hrvati tretiraš ka škovace!“ Tata je rekao: „Šta ka škovace, tretiraju ih ka zadnja govna! Ne bi se čudija da ih uskoro krenu hapsit ili upucavat!“ Mama je rekla: „Fašisti bi tili etnički čistu državu! A sve šta su za njih strani elementi mršnit napolje!“ Tata je rekao: „Naciji žive od mržnje prema strancima! To je teška patologija!“ Ja sam pitao: „Šta je to patologija?“ Mama je odbrusila: „Šta te briga!“ Tata je rekao: „Šta se ti mišaš!“ Mama je rekla: „Dok tata i mama pričaju, gledaj svoja posla!“

Ja sam zamuknijo i nastavijo sam se igrat sa Ajronmenom. Tata je rekao: „Al mi, normalni građani, stvarno više ovo ne bi smili trpit! Tribali bi izać na ulice i glasno tim fašistima poručit da odjebu!“ Mama je rekla: „Slažen se! Tribalo bi in reć: Dosta je bilo, gubo nacistička! Mi, normalni građani, nećemo van dozvolit da gazite druge i drugačije!“ Tata je rekao: „Slažen se! Tribalo bi in reć: Nema šanse sa van mi, normalni građani, dopustimo da samo Hrvate tretirate ka ljude! Svaki je ljucki život jednako vridan, bez obzira nacijonalnost, viroispovjest i boju kože!“ Mama je rekla: „Slažen se! Tribalo bi in reć: Gonite se u trokurac, fašisti! Mi, normalni građani, nećemo više ni sekunde trpit vašu ogavnu rasističku politiku!“ Ja sam pitao: „Šta je to rasistička politika?“ Tata je odbrusijo: „Šta te briga!“ Mama je rekla: „Šta se ti mišaš!“ Tata je rekao: „Dok mama i tata pričaju, gledaj svoja posla!“

Ja sam zašutijo i prekinijo sam se igrat sa Ajronmenom. Onda sam ja dignijo se sa tapetića i odgibao sam do police od regala. Onda sam ja sa police od regala uzeo telefon. Tata je mene pitao: „Šta to radiš?“ Ja sam rekao: „Idem časkom nazvat panduriju!“ Mami je uletila zbunjoza: „Zaštoš zvat policiju?“ Ja sam rekao: „Zato šta je hrvacka pandurija napucala dvoje dice!“ Tata je pitao: „Koje dice?“ Ja sam rekao: „Dvoje dice iz Iraka i Afganistana! Hrvacka murija je pucala u kombi šta je prevozija izbjeglice, a kombi je bija pun dice iz Iraka i Afganistana! Pa su jedan dječak i jedna djevojčica fasovali po metak u glavu!“ Tata je dignijo bradu i rekao je: „A jel… nisan za to čuja…“ Mama je rekla: „I meni je to skroz nepoznato…“ Ja sam rekao: „Kako van je nepoznato kad je maloprije bilo na vjestima?“

Tata je slegnijo sa ramenima i rekao je: „Ha, biće san se bija zamislija pa mi je promaklo…“ Mama je gledala u luster i rekla je: „I ja san bila dosta rastresena dok su išle vijesti…“ Tata je rekao: „Samo sam nešto priko uva čuja da je murija pucala u gume…“ Ja sam podviknijo: „Nisu dica bila u gumama! A zdimili su ih u glavu!“ Onda sam ja išao pritiskat broj na telefonu. Tata je skočijo iz hotelje: „Čekaj malo, jel to stvarno zoveš panduriju?“ Ja sam rekao: „Zoven!“ Tata je cijuknijo: „Pa zašto ih zoveš, jebaga jarac?!“ Ja sam rekao: „Da ih pošaljen u pičku materinu fašističku! Da in glasno reknem da se gone u trokurac sa svojom ogavnom rasističkom politikom!“

Mama je skočila iz trosjeda: „Jesil ti, sine, pri sebi, za gospu blaženu?! Jel oćeš da nan murija pokuca na vrata?“ Tata je rekao: „Pa da nas izvrgnu sumnjalu i ispitivalu…“ Mama je rekla: „Možda nas i skupe u maricu i odvedu sa lisicama u stanicu…“ Tata je rekao: „Da susidi pomisle da smo kriminalci…“ Mama je rekla: „Ko je to još vidija da se građani mišaju u rad pravne države…“ Tata je mene mrko pogledao i rekao je: „Aj ostavi taj telefon! Jesil ti uopće svjestan šta radiš?“ Ja sam rekao: „Dok mama i tata šute, gledan svoja posla!“

Robi K. (IIIa)

Peščanik.net, 01.06.2018.

The following two tabs change content below.
Viktor Ivančić
Rođen u Sarajevu 1960, osn. i srednju školu završio u Splitu, u novinarstvo ulazi kao student elektrotehnike. Za studentski list FESB 1984. dobija nagradu 7 sekretara SKOJ-a. Urednik i jedan od osnivača nedeljnika Feral Tribune, u čijoj biblioteci je objavio „Bilježnicu Robija K.“ (1994, 1996, 1997. i 2001) i studiju „Točka na U“ (1998, 2000). Izabrane tekstove objavio 2003. u „Lomača za protuhrvatski blud“ i „Šamaranje vjetra“. Prvi roman „Vita activa“ objavio 2005, od kada Fabrika knjiga objavljuje: „Robi K.“ (2006) u dva toma; „Robi K. Treći juriš!“ (2011); zbirke ogleda „Animal Croatica“ (2007), „Zašto ne pišem i drugi eseji“ (2010), „Jugoslavija živi vječno“ (2011) i „Sviranje srednjem kursu“ (2015, u saradnji sa Peščanikom); romane „Vita activa“ (2005, drugo izdanje ) i „Planinski zrak“ (2009), te zbirku priča „Radnici i seljaci“ (2014, u saradnji sa Peščanikom). 2018. sa Hrvojem Polanom i Nemanjom Stjepanovićem piše fotomonografiju „Iza sedam logora – od zločina kulture do kulture zločina“ u izdanju forumZFD-a. 2018. Fabrika knjiga u 5 svezaka objavljuje „Robi K. 1984-2018“ (zajedno sa Peščanikom i riječkim Ex librisom), a 2019. troknjižje „Radnici i seljaci, Planinski zrak i Vita aktiva“. Redovno piše za tjednik Srpskog narodnog vijeća Novosti i za Peščanik. Živi u Splitu.