Razgovor vodio Aljaž Vrabec.
Kako voleti domovinu, pita se ruska filozofkinja Oksana Timofejeva, koja je pre nekoliko godina napisala istoimenu knjigu. Ona još uvek predaje u Rusiji, ali živi i u Nemačkoj. Razgovor sa njom počeo sam citatom iz njene knjige: „Ako ne možeš da voliš svoju domovinu kao čovek, voli je kao biljka – ostani, opiri se; ili je voli kao životinja – trči, napadni ili beži. Ali domovinu nikada ne napuštaj; spakuj je u svoje srce i ponesi je sa sobom, gde god da ideš.“
Da li ste vi više biljka ili životinja kada se selite između Berlina i Sankt Petersburga?
Trenutno sam oboje. Knjigu sam napisala tri godine pre ruske invazije na Ukrajinu i tada nisam razmišljala samo o svom iskustvu selidbe, već i o iskustvima drugih. Jedan od važnih putokaza mi je bio Bertold Brecht: kako je živeo u nacističkoj Nemačkoj, pa pobegao, ali i održao dijalog sa onima koji su ostali da se bore protiv fašizma. Stalno razmišljam o tome kako je to kada ostaneš u takvoj državi, a kako je ako odeš iz nje. Sada su mnogi u Rusiji pred istom dilemom.
Pritom je došlo do nerazumevanja između onih koji su ostali i onih koji su otišli. Sama pripadam skupini koja je oboje. To verovatno nije ni skupina, jer ne znam nikog drugog ko putuje tamo i ovamo bez konačne odluke. Krećem se između biljnog i životinjskog načina otpora, između ostanka i odlaska. Mislim da to ne može dugo da traje, jer se često desi da čak i oni koji odluče da ostanu na kraju svejedno odu, jer su jednostavno na to prisiljeni. Svaki put kada se provlačim kroz čeličnu zavesu svesna sam da mišolovka može da se zatvori. Tada bih trajno ostala u Rusiji, kao drvo. Dok me ne poseku.
Kako možemo da povežemo ta dva oblika otpora?
Vrlo teško. Ruska opozicija ima više nivoa i samo je delimično vidljiva. U prvoj grupi su javni intelektualci, koji su se već odselili i imaju drugi posao u inostranstvu. Pored njih postoje mlađe generacije aktivista, koji su takođe van zemlje, jer su u Rusiji protiv njih pokrenute istrage. Tu su još aktivisti opozicije koji radi svoje bezbednosti moraju da ostanu anonimni, da bi mogli da izvode svoje partizanske akcije. Teškoća je u tome što je nerazumevanje između ljudi u zemlji i van nje zaista veliko.
Posebno veliki sukob je nastao septembra 2022. nakon mobilizacije. Oni koji su ostali u Rusiji su po mišljenju brojnih iseljenika postali saradnici vlasti, jer u Rusiji i dalje plaćaju porez, čuvaju posao i ćute. Ljudi van Rusije se susreću sa novim problemima, jer se bore za preživljavanje u novoj sredini, traže posao i smeštaj na stranom jeziku. Istovremeno slušaju vesti o tome šta se događa u Rusiji i šta poručuje ruska državna televizija i nije im jasno kako razuman čovek uopšte može da ostane tamo.
Oni koji su ostali spočitavaju onima koji su otišli da su sada na boljem i bezbednijem mestu, da ništa ne rizikuju i da više ne razumeju svakodnevni život u Rusiji, pun straha za svoju i budućnost svoje dece. Prigovaraju im da su postali arogantni moralisti koji s bezbedne daljine uče druge kako da žive i šta da rade. Za to postoji izraz: „dobri Rusi“ ili „beli kaputi“ (po analogiji sa Hegelovom „lepom dušom“) kao oznaka za osobu koja ništa ne preduzima, ali kritikuje one koji nešto pokušavaju da učine.
Na obe strane se traga za moralnim utemeljenjem svojih stavova i krivica se traži na drugoj strani. Svako je ka onom drugom okrenuo ogledalo i ljudi više ne prepoznaju jedni druge. Mislim da je to uzajamno optuživanje u stvari preokrenut osećaj krivice koji svi delimo. Među biljkama i životinjama je zavladao glup i neproduktivan antagonizam, iako bismo morali zajedno da negujemo našu šumu za odbranu od fašizma. I da, Putinov režim bez zadrške nazivam fašizmom.
Iako je između ruske opozicije u inostranstvu i kod kuće mnogo nesporazuma, i dalje mislim da ćemo pre ili kasnije naći način da prevaziđemo svoje razlike. Malo pomalo biće sve više pokušaja konsolidacije između biljaka i životinja i oni spolja će podržati svoje kolege unutra u borbi sa režimom, razmenom informacija i pre svega moralnom i materijalnom podrškom.
Ruska opozicija naspram sebe ima još uvek vrlo moćnu vlast, koja propagandom uspešno ubeđuje svoje pristalice da su neprijatelji Rusije pred vratima.
Propagandna mašina deluje još od Putinovog dolaska na vlast. Ona proizlazi iz ideje domoljubne države, koja brani svoju konzervativnu i suverenu vlast. Propaganda iz godine u godinu samo raste i postala je sveprisutna. Predugo smo potcenjivali njenu moć i sada gledamo kako ona radikalno menja stvarnost. Još pre samo godinu dana nismo mogli ni da zamislimo da će ekonomija zemlje biti upregnuta u vojni kompleks i da će naši muževi i sinovi umirati na ratištima u Ukrajini, ali sada je to rutinska stvar.
Propaganda je moćnija od tenkova. Kada gledaš rusku državnu televiziju ne možeš da veruješ svojim očima i ušima. Kao da je nad ovom zemljom eksplodirala nevidljiva bomba puna otrova. Putinovi propagandisti viču na nas sa televizije, izgovaraju bizarne stvari i to na ljude deluje kao crna magija. Svi su sasvim hipnotisani i otupeli. Ostaje samo nada da će se jednoga dana probuditi.
Nisu samo ruski građani pred moralnom dilemom, već i oni u Evropi. Za jedne je Rusija simbol imperijalizma, za druge simbol borbe protiv američkog imperijalizma. Isto važi za evropske debate o vojnoj pomoći Ukrajini: da li ona doprinosi nastavku rata ili odbrani Ukrajine od agresora?
To je licemerni pacifizam, ne mogu ga bolje opisati. Zaista je sramno što mnogo takvih inicijativa dolazi upravo od zapadne levice. Neki još uvek misle da je Putin poslednji komunista koji se bori protiv NATO-a. Svima koji Putinovu Rusiju vide kao antiimperijalističku silu predlažem da dođu ovde i žive sa nama. Naravno da američki imperijalizam postoji, ali to ne može biti opravdanje za rusku okupaciju susedne zemlje. Američki imperijalizam ne može da opravda ruski fašizam, koji ne samo da ubija Ukrajince i uništava njihove gradove nego smanjuje i rusku populaciju koja masovno gine – za šta? Za Putinov višepolarni svet?
Ruska vlada prikriva svoje postupke i zato koristi moćnu propagandu ubeđujući nas da se suprotstavlja kolektivnom zapadu. Tu se misli na američku hegemoniju, evropsku moralnu dekadenciju i odbranu ruskih porodičnih vrednosti. Zato je veliki deo ruske propagande usmeren protiv LGBT+ osoba i žena. Definitivno sam za što skoriji mir, ali nisu svi mirovni predlozi prihvatljivi. Ako zagovaramo mirovne napore bez pomoći Ukrajini moramo biti svesni da takav mir znači rat bez kraja. Šta drugo uopšte možemo da očekujemo od okupacije ukrajinskih teritorija? Mir će biti moguć ako Rusija promeni svoju politiku: ona mora da povuče svoju vojsku, da plati odštetu, da sudi svojim ratnim zločincima i da promeni režim. Samo tako možemo zaista da postignemo mir, jer je pravda nesumnjivo na strani ukrajinskog naroda.
Na drugoj strani je premoćna ruska vojska, koja se popunjava pre svega siromašnim i neobrazovanim stanovnicima iz udaljenih republika Ruske federacije.
Veliki broj tih vojnika dolazi iz krajeva koje je Rusija u prošlosti kolonizovala. Burjatija, Jakutija, Tuva i druge zemlje su deo Ruske federacije, ali tokom istorije su bile samostalne. Brojni ne-Rusi su stalna meta diskriminacije i rasizma, a sada su i potrošni materijal u ratu protiv navodnog kolonijalizma ruskih protivnika. Niko se ne pita kakva je budućnost tih manjina u Rusiji, ako sada tako masovno gube mušku populaciju. U Moskvi te ljude vide samo kao topovsko meso.
Drugi važan činilac je ruski ekstraktivizam, to jest novi oblici eksploatacije prirode i ljudi. Veći deo ruskog prirodnog bogatstva potiče iz Sibira i sa Dalekog istoka, recimo sirova nafta, plin, zlato, dijamanti. Naftovod ide iz Sibira kroz Rusiju, pa kroz Ukrajinu sve do brojnih evropskih država, koje još uvek kupuju rusku naftu. Ironično je da se taj naftovod zove Družba, što u prevodu znači prijateljstvo; naime, izgrađen je u doba Sovjetskog Saveza, da bi se evropske države socijalističkog bloka snabdevale naftom iz SSSR-a. Ukrajinu razdire rat dok kroz naftovode teče „prijateljstvo“, koje nekim evropskim zemljama još uvek doprema fosilna goriva, od kojih Moskva dobija novac za finansiranje rata u Ukrajini. I šta u zamenu za to dobija Sibir, odakle ta nafta dolazi? Samo trupla svojih muškaraca.
Šta je sa ženama? U ukrajinskoj vojsci ih je skoro trećina, a u ruskoj zaista veoma malo.
Ta da se u ukrajinskoj vojsci bore i žene samo znači da je Ukrajina kadrovski slabija, i da Rusija još uvek ima dovoljno muškaraca za rat. Vrednost života u Rusiji je izuzetno niska: ponekad porodice koje izgube muža ili sina prime samo simboličnu odštetu u obliku paketa namirnica. Simptomatično je da su u ruskim školama počeli da uče decu, među njima i devojčice, kako sastaviti kalašnjikov i kako rukovati oružjem. Sve ukazuje na to da se vlada sprema na dugotrajni rat i da želi da u njega uključi nove generacije.
Iako u ruskoj vojsci praktično nema žena, upravo je među starijim ženama mnogo pristalica rata.
Treba da imaš VPN (Virtual Private Network – servis koji nudi bezbednost i anonimnost komunikacije na internetu), pa da pogledaš alternativne medije. U mnogim ruskim porodicama se događaju lične tragedije, jer mlađi više na razmišljaju kao njihovi roditelji. To posebno važi za mlade Ruse u inostranstvu, koji su prekinuli odnose sa roditeljima koji su ih proglasili izdajnicima. Sadašnja starija populacija u Rusiji je odrastala u Sovjetskom Savezu. Oni znaju samo to da se Sovjetski Savez borio protiv fašizma, posebno protiv Nemačke, koju mnogi još uvek izjednačavaju sa fašizmom.
Državna propaganda ih je lako ubedila da moraju ponovo da se bore protiv starog neprijatelja, koji se iz Evrope širi prema Rusiji. Drugi svetski rat je i za mene sveti rat, pa sam šokirana zloupotrebom mitova o njemu za pravdanje rata u Ukrajini. Dobili smo fašizam pod maskom antifašizma. Čista perverzija. Glavni problem je to što je Putin na vlasti već 20 godina i što će vladati do kraja svog života. Kada je diktator tako dugo na vlasti rat je jedan od načina da ostane na vrhu. Aneksija ukrajinskih regija mu podiže popularnost kod kuće. Nove teritorije imaju veliku simboličku vrednost koja hrani imperijalističke apetite i fantazije.
Istina je da ljudi postaju sve siromašniji, da propadaju zdravstvo i školstvo, da ljudi ne mogu da putuju u inostranstvo, da nema slobodnih medija, ni ljudskih prava, a država je sve veća. Kud ćeš lepše? Putin i njegova elita su neverovatno bogati i ni rat ni sankcije nisu umanjili njihovo bogatstvo. Oni će učiniti sve da ostanu na vlasti. Svesni su da bi im demokratski izabrani naslednici sudili za pljačku i ostale zločine. Novi život neće početi padom Putina, jer iza njega stoji cela struktura distribucije bogatstva.
Ljudi koji u rukama drže poluge vlasti dobro znaju šta rade. Sadašnja politička vrhuška ima nesumnjivi potencijal da i posle Putina nastavi vojnu diktaturu. Zato treba promeniti ceo sistem vlasti. Zaista ne verujem da će se to desiti uskoro, ali pre ili kasnije će morati. Mislim da će svi brzo zaboraviti Putina kada više ne bude na vlasti i kada nestane iz državne propagande.
Da li vam se čini da je to moguće? Upravo prisustvujemo rastu popularnosti Staljina u Rusiji?
Proces rehabilitacije Staljina je započet sa Putinovim dolaskom na vlast. Kao da smo izbrisali istorijsko sećanje na gulage i druge Staljinove zločine. Ako je prijatelj Putina Staljin, onda je njegov neprijatelj Lenjin. Za Putina je Lenjin simbol kraha ruskog imperijalističkog projekta, a Staljin je zaslužan za njegovu ponovnu obnovu. Putinova hiperkapitalistička država je u suprotnosti sa socijalističkim Sovjetskim Savezom. Ako je Staljin hteo da izgradi izolovanu socijalističku državu, Putin želi da izgradi izolovanu kapitalističku državu.
Na slovenački je prevedena vaša knjiga „Istorija životinja“, gde razmatrate mnoge koncepte koje možemo da primenimo na rat u Ukrajini. Koliko su životinje žrtve rata?
O toj ravni se malo priča. Životinje i biljke ne ubrajamo u žrtve rata, iako već postoje istraživanja o tome koliku štetu trpi priroda u Ukrajini, jer ne umiru samo životinje, nego su uništeni brojni prirodni predeli i sredine. Ko uopšte u istraživanjima može da prebroji koliko je već ptica izginulo zbog bombardovanja? Kad ljudi preko noći postanu izbeglice niko ni ne pomišlja na domaće životinje.
Za prelaz preko granice potrebno je mnogo dokumenata. Evropska unija je zaista u prvim mesecima rata olakšala birokratske procedure za ukrajinske izbeglice, ali pošto je u vozovima iz Ukrajine u Poljsku bilo premalo prostora, morali su da ostavljaju životinje na železničkim stanicama. Putovanje sa životinjama iz Rusije u Evropu je birokratski pakao. Zbog zapadnih sankcija nedostaju nam vakcine za naše ljubimce, pa ne možemo da sakupimo dokumente za njihov prelaz preko granice. Srećom postoji korupcija, pa mačke i psi još uvek mogu da beže od Putinovog režima zajedno sa svojim vlasnicima.
Samo pomislite koliko ljudi u Ukrajini je moralo da napusti svoje krave, konje, kokoške. Mnogi od njih su u ruralnim područjima uginuli zbog granatiranja ili od gladi. Kada već govorimo o prirodi, Heraklit je tvrdio da je vatra začetak svih stvari. U ratu je vatra njihov kraj. Ona uništava sve u vazduhu, na zemlji i u vodi. Možda treba da naučimo da živimo u močvari, kao daždevnjak, da bismo preživeli vatru. Možda sa novom i otpornijom kožom.
Da li bi ratovi bili manje privlačni ako bi i životinje dobile prava, ili čak nerođena deca koja sa porušenim gradovima gube svoju budućnost? Da li bi ljudi tada osetili bar malo odgovornosti i za nekog drugog osim sebe?
Našu odgovornost treba proširiti ne samo na nerođenu decu, nego i na ljude koji su već umrli. Jer pitanje pravičnosti nije samo povezano sa budućnošću, nego i sa prošlošću. Uvek se setim Waltera Benjamina, koji je živeo u sličnim uslovima kao i mi, kako je govorio da imamo odgovornost i prema prethodnim generacijama. Naše bivanje mora proticati u saradnji sa našim precima, koji su se nadali i verovali u bolji svet. Mnogi od njih su otišli, a da nisu doživeli ispunjenje svojih snova. Pošto njihov neprijatelj i dalje živi, naša dužnost je da ga savladamo. Ako nas nije briga za prošlost, budućnost će pripasti neprijatelju.
Tu se postavlja i pitanje nadoknade. Kako se otkupiti za prošlost? Kako uopšte možemo da razmišljamo o budućnosti – na primer budućnosti Rusije – ako u ratu u Ukrajini umire toliko ljudi? Ne samo vojnika, nego i civila, dece i životinja. Puno loših stvari se dešava u ime budućnosti izgrađene na kostima predaka.
Zašto toliko ljudi u Rusiji ćuti? Zbog straha od budućnosti. Boje se da će se naći na listi tajnih službi, da će izgubiti posao, da će njihova deca biti kažnjena. Budućnost je zato svedena na pregovore sa sudbinom i prihvatanje statusa quo. Ljudi se boje gubitka svoje budućnost i zato mnogi sarađuju sa režimom, prijavljuju saradnike i susede policiji, sve zbog straha da bi bilo još gore ako se tome odupru. Ali i ovako je već veoma loše.
Da li se plašite?
Naravno da se plašim. U takvom režimu niko se ne oseća sigurnim. Najpre vidiš kako dolaze po ljude iz tvog šireg kruga. Neke uhapse, neki nestanu, treći dobiju status stranog agenta, zvaničnog neprijatelja Rusije. Vremenom je krug sve uži, pa čuješ iste vesti o sve bližim ljudima, dok te jednom ne pozovu najbolji prijatelji iz inostranstva i kažu ti da si ti sledeći na spisku. Ne zaboravite, većina evropskih država je zatvorila svoje granice za ruske državljane. Iz Rusije ka Evropi skoro da nema avionskih ni železničkih veza. Zato nema mnogo puteva za bekstvo.
Primetila sam da me je u Rusiji sve više strah kada sam sama, iako većinu vremena provodim u društvu, srećom, i zato cenim svoj bliski krug prijatelja. Ponekad ostanemo na fakultetu do kasno, razgovaramo sa kolegama i studentima. Solidarnost pomaže da se prevlada strah. Pomaže i svest da je najuplašeniji naš predsednik koji živi u bunkeru. Otuda toliko nasilje prema onima koji se usude da protestvuju: zbog straha onih na vlasti.
Ali kako taj strah preobratiti u otpor?
Strah parališe ljude, barem većinu. Stalno me pitaju zašto u Rusiji nema protesta. A odgovor je jednostavan – ljudi u Rusiji protestuju, istinski. Svakog dana uhapse nekog novog, koji je došao na trg i izrazio svoje neslaganje s ratom. Ne zaboravite da protestovanje u Rusiji nije tako jednostavno kao u Evropi, gde možete da izađete napolje sa sloganom „Ne ratu“ ili nečim sličnim i da ne budete uhapšeni. U Rusiji su masovna okupljanja zabranjena. Zbog toga mnogo ljudi ostaje kod kuće.
Na drugoj strani, politički protest je demokratsko oružje za izražavanje neslaganja s odlukama vlasti. U diktaturama je život drugačiji nego u demokratijama. Za ruske vlasti je svaki protest samo skup kriminalaca i zato one troše mnogo novca na jačanje policije koja je postala zaista moćna sila. Baš zato aktivisti ponovo razmišljaju o ulozi nasilja i partizanskih akcija. Trenutno, nasilni otpor postoji u obliku individualnih akcija, na primer, da se s molotovljevim koktelom zapali neki vojnički centar za mobilizaciju. Ljudi to rade uprkos strahu i saznanju da im takve akcije mogu uništiti živote.
Još 2021. ste imali prilično masovne proteste koje je pokrenulo hapšenje Alekseja Navaljnog, što je bitno manji događaj od rata.
Tokom takvih protesta postaješ svestan koliko je Rusija velika. Kada sam se u sedam ujutru probudila u Sankt Petersburgu već su se završavale demonstracije u drugim vremenskim zonama. Na snimcima alternativnih medijskih stanica smo videli proteste u Jakutiji, na minus 60 stepeni Celzijusa. Bila je magla i videli smo samo siluete ljudi u toplim jaknama i oko njih mnogo policije.
Ali sve to nisu bila toliko okupljanja podrške Navaljnom koliko protest protiv Putina, jer je jedan od glavnih slogana bio „Dole car“. Mislim da je to bio jedan od razloga zašto se Putin odlučio za rat u Ukrajini, jer je rat dobar način da se spreči pobuna i ogorčenost ljudi preusmeri na vojnu agresiju. Sada takvi masovni protesti nisu više mogući, jer je državni aparat sve represivniji. Pre nego što demonstranti izađu na ulicu to mesto zauzme policija i ogradi ga maricama.
Kako tragediju u Ukrajini možemo da objasnimo filozofskim ili psihoanalitičnim pojmovima? U svojim tekstovima pominjete nagon za smrću kao čest oblik samodestrukcije.
Opasno pitanje. Verujem u svet bez ratova, ali verovati nije isto što i znati. Nagon za smrću je prva opisala Sabina Spielrein, potom Sigmund Freud i mnogi drugi. Iako taj nagon ponekad čitave narode navodi na agresivno ponašanje, sam po sebi on nije loš, jer može kod ljudi da probudi i kreativnost i druge pozitivne stvari. To je ambivalentan koncept. S njim lako možemo da izgradimo i nešto dobro, na primer bolje institucije.
Razlog za ovaj rat, kao i za mnoge druge ratove u globalnom kapitalizmu, zapravo nije agresija nego pohlepa. Rusija se pretvara da prisvaja teritorije za koje misli da su istorijski njene. Tu logiku je Lenjin označio kao imperijalističku, kao najviši stadijum kapitalizma. Svi svetski ratovi su posledica globalne kapitalističke strukture. I dokle god budu postojali režimi zasnovani na pravu svojine, takvi sukobi će se ponavljati u različitim krajevima sveta.
U tom smislu, Vladimir Putin nije izuzetak već samo akter koji je u datom režimu važan za raspodelu bogatstva i moći. Nema smisla previše ga demonizovati. Na njegovom mestu isto bi činio i neko drugi, i to ne samo zbog nedostatka ili slabosti demokratskih institucija, nego zarad ruskog položaja na svetskom tržištu fosilnih goriva i drugih prirodnih izvora. Taj rat se zato iskazuje kao sinteza ekstraktivnog kapitalizma i patrijarhata, koji se temelji na ideji dominacije i potčinjenosti. Ponovna trka u naoružanju i opasnost od atomskog rata ogoljuju tu globalnu strukturu.
Upravo zato se Ukrajini ne piše ništa dobro, jer će postati zavisna od zapadnog kapitala. Ali Ukrajinci kažu: bolje su zapadne banke nego ruski tenkovi.
U pravu su. Ruski tenkovi neće Ukrajini doneti socijalizam. I oni će doneti banke, ali ruske, i ruske ustanove, prapagandu i večnog predsednika. I kad taj večni predsednik pred sledeće izbore počne sledeći rat, muška populacija tih osvojenih teritorija će biti naterana da se pridruži ruskim vojnim snagama. Upravo to se događa na Krimu i u okupiranim delovima Donbasa, gde mobilišu ljude za rat protiv Ukrajine. Zapadne banke su svakako bolje od toga.
Oksana Timofejeva je rođena 1978 u Sibiru. Predaje filozofiju u Sankt Petersburgu, članica je umetničkog kolektiva Čto delat? (Šta da se radi?). Autorka je knjiga Solar Politics / Solarna politika (Polity, 2022), How to Love a Homeland / Kako voleti domovinu (Kayfa, 2020), Introduction to the Erotic Philosophy of Georges Bataille / Uvog u filozofiju erotizma Žorža Bataja (na ruskom, New Literary Observer, 2009). Na slovenačkom je izašao prevod njene knjige Istorija životinja (Bloomsbury, 2012, prevela Aleksandra Rekar) sa predgovorom Slavoja Žižeka.
Delo, Sobotna priloga, 30.04.2023.
Preveo sa slovenačkog Đorđe Balmazović
Peščanik.net, 22.05.2023.
UKRAJINA