Planuo je časopis Gradac i nema ga nigde u knjižarama, ali vredelo je tragati i s mukom ga naći – i vredelo je probdeti noć i dan nad njim.
Daleko je Vidovdan 2014, a već je rovovska bitka počela i puca se bogami ne ćorcima već pravom bojevom publicističkom municijom. Vredni i neumorni Branko Kukić je uradio mnogo, sveska je istorijsko-kritička antologija za čuvanje. Ali, uz pohvalu sjajnom pristupnom slovu imalo bi se mnogo toga još reći, i to će potrajati jer važno je kako je bilo na Vidovdan godine 1914. u Sarajevu, nakon čega se decenijama ponavljalo: bilo je ne ponovilo se – ali se početkom 90-ih ponovilo. Bečki jezuiti su sačuvali pištolj iz kojeg je G. Princip pucao, ali je porodica pokojnog atentatora odbila da primi te rekvizite. Od onih koji su pisali o tome niko nije zaobiđen, pa ni V. Dedijer naravno – knjiga je „Sarajevo 1914“, Beograd 1966 – koji ostaje najbolji, jer je bezmalo sve rekao i sva dokumenta imao u rukama, i naša i ruska čak. A nekih je autora mnogo pa i previše, bili oni istoričari, istoričari književnosti ili pesnici, stari i onovremeni te današnji – njih baš ima previše. Zašto Kukić nije poklonio više pažnje obnovi Solunskog procesa iz 1953. pred sudom „po naređenju druga Rankovića“ ostaje u nekoj meri zagonetka – a važno je i aktuelno. Tu su Krleža, I. Andrić, Palavestra te Crnjanski i T. Ujević. Jeste Palavestra autor značajne studije o Mladoj Bosni – njegove ocene famoznog Nikolaja V. spadaju u ono najbolje o svecu i ideologu, bojovniku i propovedniku, ali kod Palavestre nema zadrške od „prelamanja“ sa onim što nam se ponovilo kobnih 90-ih u Bosni. Ima naravno M. Krleže sa onim istorijsko-kritičkim varijacijama o Sarajevu, ali bolje je bilo – uz to – preneti onih prvih 94 strane iz prve knjige njegovog romana Zastave, kada se otvorilo kosovsko pitanje na tangenti sa kojom ni danas nismo načisto kako će se sve okončati. Jeste, Zastave su roman, ali on je građen jednako zamahom stvaralačke imaginacije i dokumentacije u bukvalnom smislu – stari šef Banske političke uprave iz Zagreba stiže u Budim kod mađarskog grofa Premijera, u stvari svog sina pobunjenika-disidenta Camila Emeričkog. To je vreme balkanskih ratova i Bregalnice i čitaju se i dešifruju telegrami vojnih atašeja s Balkana o tome kuda sve ide, u trenutku kada dolazi Dan gneva iz Sarajeva kao zov jerihonske ratne trube. To je umeo da radi pokojni Andrej Mitrović kao pravi istoričar. A ako smo već pomenuli Palavestru, bolje je obratiti se Krleži još jednom, da bi ono o utopisti, političkom lunatiku Dimitriju Mitrinoviću bilo jasnije, jer on je bio ideolog par excellence uoči krvavog košmara nakon Sarajeva 1914. Mislimo opet na Zastave, druga knjiga, sa onim varijacijama pod naslovom „Nejunačkom vremenu u prkos“. I u tom poglavlju je opet zamah imaginacije kombinovan s odličnim, maksimalno akribičnim poznavanjem lika i dela D. Mitrinovića.
Ovo posebno naglašavamo uz odličnu Kukićevu knjigu kakve do sada imali nismo i čini nam se još zadugo imati nećemo.
U poređenju s Kukićem, brojni publicisti su parcijalni pa i uveliko pristrasni. Pružaju informacije ali nekako iz strogo ličnog ugla. Miloš Crnjanski je ovde prisutan – to je najbolje – s onim svojim prkosnim strofama iz ekspresionističkog perioda, pesmom Spomen Principu koja je zaboravljena ili se namerno zaboravlja i zaobilazi, a to je ubrzo činio i sam Crnjanski, što se vidi iz njegove najnedarovitije knjige Sveti Sava, prazne i nezanimljive izuzetno. Ona je usledila 30-ih godina kada su Crnjanskog već opsedale magle nacionalističkog kokošijeg slepila kojeg se pesnik oslobađa tek – delimično – povratkom u domovinu, sa Stražilovom i Lamentom nad Beogradom te Romanom o Londonu. Smelo je pisao Crnjanski o ubici kojem dižu Vidovdanski hram, umesto da ga dižu raji i riti i onim koje su bacili u požar rata. Nije Gavrilo P. naravno bio anđeo ni onaj Gavrilo koji je Djevi Mariji javio da će roditi sina, a ona mu zbunjena odgovara na latinskom – Virum non cognosco, što će reći: Ja ne znam šta je muško. Gavrila P. su bacili i iskoristili političari hegemonisti – od prestolonaslednika Aleksandra do Tankosića, Apisa i Pašića. Bilo je u njegovoj glavi i anarhizma i terorizma i nekog jugoslovenstva o kojem se kasnije više govorilo i od kojeg nije bilo ništa u potonjoj Jugoslaviji. I sada se nešto ponavlja na neki groteskni način – pominje Gospodar Vučić A. da će podići neki novi Vidovdanski hram. I svetlosti i senke ovog tragičnog Gavrila P. nas prate i to decenijama. Nekada neki vide samo oreol, a neki samo tamni lik u mutnom ogledalu istorije.
A nama se ovde uvek nešto ponavlja, a najgroznije se ponovilo 90-ih godina u vreme razorenja Sarajeva od tandema Milošević-Tuđman.
Znamo mi i za R. Vest i S. Cvajga i to nam treba, a znamo dosta i o Habzburzima koji počivaju u Kapucinskoj grobnici – znamo i o jadnom nesrećnom nasledniku Otu Habzburškom koji je ne tako davno i sam legao u Kapucinsku grobnicu uz pretke i majku Zitu. I Otu Habzburškom je Republika Austrija uskratila pravo da se vrati, ali on je dvadeset godina bio poslanik u Evropskom parlamentu i odan idealima EU koja se gradi kao nada naroda. I kada je jula meseca 2011. umro, svima je bilo jasno da je otišao svedok istorije i nestanka jedne imperije, da bi u toj praznini tokom XX veka bila rođena dva monstruma – nemački nacizam i ruski-staljinistički model komunizma. On je odbio susret s Hitlerom kada mu je ovaj pripojio bio užu domovinu svom Rajhu. Svoj 95. rođendan je proslavio u Bosni, u požaru rata koji je još jednom bio zapretio Evropi. Evropa je uistinu bila njegov dom i osećao se normalno u Zagrebu, Beogradu ili Sarajevu. Kada je poslednji put bio u Sarajevu izvadio je iz džepa jedno pismo i pokazao novinarima – egzemplarni dokumenat onoga što nam se ponavlja. Pismo stoji u porodičnoj arhivi, ali nemački ozbiljni listovi su citirali deo a mi smo zahvaljujući o. Jozi Džambi iz franjevačkog lista Svjetlo riječi u prilici da navedemo šta mu je ratni komandant Željko Ražnatović Arkan pisao u to vreme: „Imajte na umu Franju Ferdinanda“. Gorelo je Sarajevo, stotine hiljada ljudi je ubijeno, a došla je i Srebrenica, nestala je i zgrada Vijećnice na Miljacki, ali ovo pismo je sačuvano. Ono će biti dragoceno nekom budućem B. Kukiću da još plastičnije predstavi ove davne stranice balkanske istorije. Znamo ono, rukopisi ne gore.
Branko Kukić je uradio mnogo, ali kada su ovakvi momenti u pitanju, posla će biti još i za njega i za druge.
Kukić u pristupu kaže da je Sarajevo „metafora ovog stoljeća“ jer imali smo „pucnjavu na početku stoljeća, i pucnjavu na njegovom kraju“. A ono šta je uzrok, šta povod za svetski rat to danas svi znamo, jer nije ovo bio poslednji rat. Blizu tri stotine dvostubačnih stranica Kukićevog – sa saradnicima – dela upečatljivo o tome govori.
Peščanik.net, 05.10.2013.
SARAJEVO- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mirko Đorđević (see all)
- Naša su kašnjenja kobna - 20/04/2024
- Mirko Đorđević i Druga Srpska crkva - 20/04/2024
- Decenija bez Mirka Đorđevića - 18/04/2024
