“Svako bira koga hoće i ko mu padne na pamet, to je prirodno, to je njegovo pravo…”
komentator izbora na BK TV
Ovo simptomatično razumevanje demokratije uistinu jedino odgovara situaciji u kojoj su sve izborne parole oko “zna”, “zna se”, “znamo” i slično, i u kojoj je do zadnjega trenutka najvažnije za većinu kandidata bilo da tužaka i vređa druge. Ako se dakle od nevolje saglasimo sa crnim nacionalistima, da postoji nešto što bismo mogli nazvati “srpskom demokratijom”, onda je to demokratija u kojoj je najmanje važno razmišljanje o činu biranja, jer se ionako sve zna unapred, i razlozi za biranje leže potpuno izvan demokratske prakse, odnosno svakodnevice. No ako stručni komentator izbora smatra da je to “prirodno”, i da je to upravo glavno pravo građanina u demokratiji, a uz to još glava važnoga državnoga tela, Dragoljub Mićunović, bezbrižno proriče ko će biti predsednik, umesto da grobno ćuti jer predstavlja dotično telo, onda je “srpska demokratija” u vrlo lošem stanju. Pre svega, demokratija nije ništa prirodno, već nešto društveno, zavisno od konvencija i dogovora. Dalje, izbori su samo tehnička faza demokratije za formiranje organa vlasti, a glavno u demokratiji je sve ono između izbora, ponajviše zaštita manjine i pojedinca, a nikako većine. Konačno, građanska dužnost se ne isrcpljuje time što će se građanin zadovoljiti, šalaj, time što je uradio prvo što mu je palo na pamet, već je pre svega u tome da građanin budno pazi poštuju li se ljudska prava, zakoni, uljudnost sporazumevanja, i tako dalje. Jednostavnije rečeno, pravo građanina nije da bude budala, a još je manje to njegova dužnost: umesto da bira kako mu padne na pamet, i bilo koga, građanin mora razmisliti hoće li glasati za svog omiljenoga kandidata, ili možda za nekoga koga teže podnosi, ali to doprinosi atmosferi u kojoj će njegova opcija, kao i on sam, moći da preživi.
Građanin koji razmišlja o svome pravu glasaće možda u drugome krugu različito od prvoga, jer ga je osnovno političko iskustvo zadnjih petnaestak godina naučilo da prepoznaje znake teritorijalno/koljačkih ambicija: novi Prijatelj Jevreja uistinu ne predstavlja enigmatski izazov.
U nastavku svoga komentara, citirani stručnjak je pominjao kako je tranzicija daleko odmakla, ili da je bar uveliko počela. Od toga sigurno nema ništa: tranzicija iz socijalno-političko-kulturnoga haosa u haos kapitalizma, u kojem će prava slabih (mladih, starih, siromašnih, bolesnih, neprivilegovanih) biti izvesno smanjivana za račun jakih, može da se izvede sa manje štete jedino ako se sprovodi demokratija koja nije nimalo prirodna, slučajna, arbitrarna: ona se sastoji od beskrajnoga dogovaranja, kompromisa, odmeravanja, popuštanja.
Takođe se sastoji od stalnog obrazovanja javnosti, da građani nikako ne bi bili budale kada biraju. Građani moraju da budu iscrpno obavešteni – dakle da vredno uče – o mnogim stvarima: između ostaloga, treba da saznaju (otkriju, shvate, pročitaju, čuju) da demokratski izbori u Evropi nedvosmisleno pokazuju kako je evropska levica pametnija od evropske desnice, ali da izborni uspeh desnice zavisi ne samo od glupljih, nego i od pametnijih birača, kao što pokazuje primer nedavnih francuskih izbora. Bolje desnica, nego fašizam. Naravno, u domaćem kontekstu ova fina granica teško može da se trasira, kao što je zauvek izgubljena i mnogo uočljivija razlika između levice i desnice, zahvaljujući vrednome radu na problemu od strane Miloševića i supruge mu, punih trinaest godina. Birač-građanin u Srbiji, dakle, morao bi da bude još pametniji od drugih, više privilegovanih birača-građana u Evropi. Tu smo podjednako na području utopije i paranoje: utopije, jer je to zasada nemogućno, paranoje, jer većina birača u Srbiji to iskreno veruje…
Glasač koji zna da ne radi ništa prirodno, i ništa što bi mu palo na pamet, umeće da oceni kandidata koji nije završio posao a hoće novu vlast, koji tuli o ustavu ali ne i o smanjivanju ogromnih ingerencija položaja koji hoće, koji proglašava konflikte unutra a ratove samo što nije, koji je uspeo da pokvari odnose sa većinom suseda, koji uveliko gudi o teritorijalnim pravima a uz stalni refren o državi zakona, i koji je ukratko opasan kandidat u opasnome vremenu. Bude li taj kandidat ipak izabran, građanin koji ne oseća krivicu što je glasao kako mu je palo na pamet, i koji ne misli da je demokratija slična korovu (“prirodna”), mora da se pripremi na višegodišnji otpor lošoj politici koju će izabrani predsednik, ukoliko se iole drži svojih reči, morati sprovoditi. No i to će mu biti lakše nego onom idealnome građaninu “srpske demokratije” kome prvo glasanje “pada na pamet”, zatim mu šlem “prirodno” pada na glavu, kao i mrak na oči. A posle svega, jedino što može da kaže o svojoj odgovornosti je da su to i drugi radili. Tako dolazimo do ključne uzročno-posledične povezanosti demokratije i odgovornosti. Samo se, zapravo, u kulturi u kojoj svi, sve do nedavnih pacifista i opozicionara u Miloševićevom režimu, toliko mrze razgovor o odgovornosti, da proglašavaju krivcima ljude koji se za takv razgovor zalažu, može dogoditi da se građanima predlaže da glasaju kako im padne na pamet.
Peščanik.net, 05.10.2002.
The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Author: Svetlana Slapšak
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
