Bitka za Beograd

Drveće se seče nemilice. Beogradu se oduzimaju pluća. Cvetni trg, Slavija, Pevac, Trg Republike – za koji je Vesić rekao da će biti “pun zelenila”.

Upravo je u toku seča preko 100 stabala zbog gondole. Isečeno je i najlepše kalemegdansko drvo, uz koje su rasle generacije Beograđana. U toku je udar na Kalemegdan. Postavlja se i pasarela, koja bi Donji grad trebalo da poveže sa tvrđavom, dok bi je gondola povezivala sa novobeogradskom stranom.

Beograd je grad sa najmanjim procentom zelenila u regionu. Na listi kvaliteta vazduha prestižu nas Peking i Rijad. Imam utisak da će komunalna policija uskoro početi sa sankcionisanjem stanara zbog držanja saksija sa visibabama i jagorčevinama na svojim prozorima. Ne uzimaju nam samo vazduh i hlad, već uspomene, život. Sa drvećem polako nestaje i ono malo optimizma, na vrelom betonu pohlepe.

U podnožju Akropolja, lokalna samouprava Atine dala je saglasnost za podizanje dva solitera, koja ne bi fizički ugrožavala Akropolj, ali bi zaklonila vidik. Pokrenuta je peticija, kojoj se pridružila grčka ministarka kulture, oštro se protiveći, uz fantastičnu izjavu koja govori o svesti jednog uređenog demokratskog društva: “Kulturna baština nije samo fizička, već je to i pogled na nju i vidik sa nje”. Grčka vlada poništila je dozvolu i zaustavila radove.

Beogradska tvrđava proglašena je kulturnim dobrom od izuzetnog značaja za Republiku Srbiju, najvišim stepenom zaštite koji naš zakon prepoznaje, a danas je prepuštena građevinskom vandalizmu. “Osnovna vrednost jednog kulturnog dobra jeste njena autentičnost. Tvrđava ne poznaje gondolu i posarele, u pitanju je fortifikacija koja obuhvata periode antike, srednjeg i novog veka”, kaže istoričar Dejan Ristić.

U arhitektonskom smislu ova dva pridružena objekta estetski pripadaju tvrđavi koliko i kiosci za viršle Sikstinskoj kapeli. Zamislite pasarelu od Ajfelove kule do Trokadera, ili gondolu koja dovozi turiste do Šenburna u Beču.

***

Beograd se kulturno više ne zapostavlja, on se uništava. U istorijskim zdanjima vlast ne vidi uspomene i tradiciju već evre po metru kvadratnom.

Za šta smo zakasnili?

Zgrada fabrike aviona Ikarus na Novom Beogradu, jedna od najautentičnijih građevina ovog dela grada srušena je prošle godine. Na ulazu u zgradu nalazila se spomen-ploča posvećena “drugovima iz Ikarusa koji su dali svoje zivote od 1941-1945 godine”.

Arhitekta Franjo Jenč, autor velelepnih zemunskih palata stila secesije, objekat Ikarus projektovao je u kod nas retko viđenom art-deko stilu, sofisticirane spoljašnjosti i enterijera. Iznad ulaza, nalazio se dragocen reljef Ikara u letu.

Na pozivnom konkursu zatvorenog tipa prva nagrada dodeljena je timu profesora Arhitektonskog fakulteta na čelu sa dekanom Vladanom Đokićem. Zbog interesa investitora založio je ugled akademske institucije na čijem čelu se nalazi, radi bezidejnog objekta već viđene estetike. Večnost ikara u letu zamenio je večnošću sopstvenog srama.

Vila u Topolskoj ulici sravnjena je sa zemljom. Prvi objekat moderne arhitekture Beograda star 90 godina. Na Vračaru ovakve i slične kulturne baštine ruše se zbog višespratnica koje se estetski više uklapaju u Abu Dabi ili Šardžu, nego u staro vračarsko jezgro.

Svakim danom čujem vapaj nekog starog Vračarca – “uništili su nam kraj”. Vračar gubi svoj rafinman i šmek. Bivše sedište DS-a, jedna od tipskih, reprezentativnih vila iz Krunske ulice, navodno će postati novo stakleno armirano remek-delo gradske vlasti. Ako je novac jedino merilo svega, hajde srušite i muzeje i sazidajte rentabilne kule, ili dodajte šalter Parking servisa na Narodno pozorište.

Prelepu zgradu robne kuće “Simpo” od 3.500 kvadrata u Savamali, država je kupila da bi je srušila prošle godine. Izgrađena je 1922, a služila je kao magacin francusko-srpske banke.

U toku je borba za očuvanje dva objekta u Resavskoj i Mišarskoj ulici, koje pripadaju zaštićenoj zoni istočni Vračar. Dela čuvenog arhitekte Jovana Ilkića, podignuta su pre više od jednog veka. Ilkić je inače projektovao Narodnu skupštinu i kuću Krsmanovića na Terazijama u kojoj je 1. decembra 1918. proglašena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca.

Porodična kuća u Resavskoj, kulturno-istorijski i arhitektonski izuzetno vredna, u kojoj je živeo ministar Pera Velimirović, investitorima koji lobiraju za izgradnju poslovno-stambenog kompleksa očigledno ne predstavlja ništa.

Direktorka Zavoda za zaštitu spomenika kulture Beograda Olivera Vučković dala je amin za sva ova rušenja. Sada naša kulturna dobra ne uništavaju NN lica, već institucije i službe njihove zaštite. Ko konsultuje Beograđane, struku? Više nas ni ne obaveštavaju, za naš novac. Građanska participacija i svest skoro i da ne postoji.

“Nedavno je u Aranđelovcu lokalna samouprava došla na ideju da izdeli park Bukovičke banje, koji je kulturno i prirodno dobro kao celina. Građani su se protiv toga pobunili i tokom dve godine, 52 subote zaredom protestvovali protiv ove sulude ideje, okupljajući se u parku. Njihov pritisak je urodio plodom, sačuvali su park za sve građane Srbije, ne samo za sebe. To je jedan od najlepših i najstarijih parkova u Srbiji sa prebogatim segmentima nepokretnog kulturnog nasleđa. Održali su nam lekciju”, kaže istoričar Dejan Ristić.

Nama u Beogradu nedostaje hrabrost, jak i jasan glas, sposobnost da donosimo odluke, učestvujemo, unapređujemo, konkretno se angažujemo, poput Marka Bastaća koji je poskidao one nelegalne ljubičaste table novih parking nameta. Da li iko zna kako će izlgedati naš centralni gradski trg? Niko nas nije pitao da li želimo ono ruglo od fontane na Slaviji, koje je koštalo 2.5 miliona evra, niti da li želimo 54 mini fontane di Trevi iz Vesićevog magnovenja.

Kada su drevni Atinjani odlučili da boginji Atini, svojoj zaštitnici, posvete najveći hram na Akropolju, predvideli su u njemu statuu boginje koju je trebalo da uradi skulptor Fidija. Trebalo je da statua bude visoka 18 metara, sa oplatom od slonovače i zlata. Budući da je cena bila izuzetno velika, Atinjani su zamolili Fidiju da im prvo napravi mali mermerni model od nekih 50-ak cm, koji bi bio izložen na agori, kako bi ga građani ocenili i doneli odluku o ovom trošku. Buduće remek-delo je odobreno aklamacijom. Da ponovim, ovo je bilo pre 2.500 godina…

Pavle Jakšić, Vitraž, 12.03.2019.

Peščanik.net, 14.03.2019.

Srodni linkovi:

Ljubodrag Stojadinović – Biti Goran Vesić

Građani Beograda – In memoriam

EKOLOGIJA
PLATANI