Ne znam da li je onaj Albanac koji je na crnogorskom primorju upao u hotelsku sobu naše guvernerke želeo da je opljačka verujući po defaultu da svaki guverner, pa dakle i naša guvernerka, nosi sa sobom (kad ide na službeni put) državne zlatne poluge, ili je zaista hteo da je zastraši i natera da prekine istragu u vezi sa ”kiparskim parama”.
Crnogorska policija kaže da je u pitanju njoj odavno poznat običan razbojnik i pljaškaš, nikako terorista ili član zločinačkog udruženja spremnog da likvidira srpsku guvernerku.
Da ne beše upada tog okorelog razbojnika u guvernerkinu sobu, ne bismo naknadno saznali da naša Narodna banka, odnosno da naša guvernerka istražuje veliko iznošenje novca iz Srbije u doba Miloševićevog režima. Kako li je samo našoj tabloidiziranoj partijskog štampi do sada promaklo da na vreme sazna ovakvu poslasticu i smesti je na naslovnu stranu? Kako to da joj niko ne dojavi s nadležnog mesta, kakav je običaj u poslednje vreme? Ko zna koliko bismo još bili neinformisani, da se u pet ujutru u sobu naše guvernerke nije ušunjao taj Albanac. Ili možda uopšte ne bismo bili informisani, jer od tog posla naše guvernerke nema nikakve vajde. Ali kad je već zatekla provalnika i pošto bi previše skromno zvučalo objašnjenje da je njegova namera bila da ranom zorom krade nekakvo tričavo prstenje, narukvice i ogrlice, onda je zgodno ”nadograđena” senzacionalistička priča o pretnji ubistvom zbog ”kiparskih para”. I eto belaja o kome je Srbija brujala pet-šest dana pred Paradu ponosa.
Otkud je našoj guvernerki sad palo na pamet da glumi kapetana Tomsona na Isla de Coco? I šta su uopšte te ”kiparske pare”?
Još od sloma Miloševićevog režima, u svesti prosečnog Srbina te pare figuriraju kao skriveno blago kralja Solomona ili zakopano crkveno blago na ostrvu Isla de Coco. S vremena na vreme javi se neki političar ili partija, s idejom da narod počne da balavi o tome kako negde na tajnom mestu čuče naše milijarde koje je Milošević opljačkao i koje mogu da nas spasu propasti.
Zanimljivo je da je i Dinkić, ako se još neko seća njegove ideje, prvo što je uradio kad je došao za guvernera – krenuo na Kipar da traži ”blago”. Od tada se za njim (Dinkićem) vuku repovi kako je našao te pare i sakrio ih za sebe. Dinkićeva istraga završila se nekako tajnovito i neslavno. Ništa u suštini nismo saznali i samo su ostale špekulacije o tome kako je nova demokratska vlast ”stavila šapu” na te milijarde.
Kiparsko blago postalo je deo usmenog predanja jednog naroda opljačkanog početkom 90-ih godina prošlog veka, zaista spretnim miksom hiperinflacije i piramidalnih banaka. Igrom slučaja, bio sam 1992. godine u avionu na letu od Beograda do Larnake, kao svedok toga kako jedna državno-političko-bankarska delegacija, u kojoj su bile i danas poznate (a tada poverljive Miloševićeve) osobe, bukvalno u koferima iznosi novac iz zemlje na Kipar. Milošević je zaista iznosio novac iz zemlje, i onaj koji je stajao u državnim deviznim rezervama i onaj koji je spretnom operacijom uspeo da opljačka iz slamarica građana, koji su ih tu čuvali kao na jedinom sigurnom mestu za vlastite devizne rezerve.
Koliko je tada izneto novca?
Pouzdanih izvora i podataka nema. Predanja govore o sumi između četiri i 10 milijardi tadašnjih nemačkih maraka, a ozbiljne procene govore o četiri milijarde maraka (to je približna suma u današnjim evrima). Drastična razlika u brojkama je moguća zbog nerazumevanja suštine “računa plaćanja”. Naime, od sume koja je izneta iz zemlje moralo se plaćati za uvezene/švercovane energente, hranu i robu široke potrošnje, ali je nesumnjivo da je Porodica zadržala za sebe (približno) između dve i četiri milijarde.
Sve se to događalo pre 20 godina, a u međuvremenu se s Miloševićem, s Porodicom i sa Srbijom svašta izdogađalo. Slom Miloševićevog režima, njegovo hapšenje, suđenje i smrt u Hagu, bekstvo Familije iz Srbije, tranzicija i privatizacija – imali su uticaja i na kapital koji je Milošević početkom 90-ih godina prošlog veka izneo iz zemlje.
Naravno da ništa od tog bogatstva nije ostalo na Kipru – samo još naša guvernerka pokušava da nas ubedi u to; bila bi previše naivna ako intimno veruje da su pare još uvek ”zakopane” na Kipru.
Deo tog novca vraćen je u Srbiju i potrošen na privatizaciju. Dovoljno je pogledati kojih su sve firmi danas (i banaka do juče) vlasnici Miloševićevi bliski saradnici iz tog perioda. Da, deo tih opljačkanih para vraćen je u Srbiju i poslužio je pojedinim socijalistima da posle demokratskih promena postanu – biznismeni. Neki od njih i danas posluju, istina prilično otežano i uglavnom duguju državi silne novce za poreze, a bankama ne vraćaju kredite.
Deo novca sa Kipra je prebačen u Moskvu posle bekstva Familije iz Srbije. Iz tog perioda ostala je da se prepričava istinita anegdota – jednom srpskom biznismenu bliskom porodici Milošević ponuđeno je da ponovo dobije američki ”zeleni karton”, ako otkrije kapilarnu mrežu mesta na kojima Miloševići drže taj novac u Rusiji. Naravno, lojalnost (ili strah za život) je nadvladala poslovni interes, pa je tako opljačkani novac iz Srbije ostao u ruskom finansijskom tamnom vilajetu, da služi Familiji da lagodno živi u moskovskom ekskluzivnom naselju – u kome sebi mogu da priušte stanovanje samo ruski tajkuni – i da se još pride bavi i biznisom.
Novac opljačkan od građana Srbije početkom 90-ih godina prošlog veka odavno je opran kroz domaće privatizacije i operacije u međunarodnim finansijskim kanalima, a oni koji su ga ”baštinili” danas su ugledni biznismeni ili koalicioni partneri.
Tragovi opljačkanog novca davno su zametnuti, papiri zatureni a transakcije overene i potvrđene.
To što Maja Kocijančić i Evropska komisija tvrde – da su računi članova porodice Milošević i dalje zamrznuti – je tačno ali, koliko znam, EU, pogotovo sada, nema pristup ruskim bankama.
Ima li tu mesta za nove istrage?
Malo, ali zgodno zvuči. Kipar je omiljeni srpski mit, ali je nažalost već potrošen. I bukvalno.
Zato bi mnogo uverljivije zvučalo da se reklo kako je onaj Albanac provalnik bio previše naivan verujući da naša guvernerka nosi sa sobom makar jednu državnu zlatnu polugu. To bi bilo mnogo efektnije od naknadno smišljenog spina da je taj provalnik deo dobro smišljenog paklenog plana nekih ”dobro poznatih” krugova, koji su hteli da našoj guvernerki pošalju signal da se ”mane ćorava posla” i da ne traži zakopano blago na Kipru.
Da je od pokušaja sitne pljačke napravljena masna šala, naša guvernerka bi opušteno mogla da se vrati svojim redovnim aktivnostima, na primer slanju pisama Vladi Srbije i čuvanju dinara od nasrtaja mešetara.
Peščanik.net, 29.09.2014.
