Ideja balkanske carinske unije, koju je zimus lansirao premijer Aleksandar Vučić, nekako je u zapećak gurnula činjenicu da Srbija u okviru stalne rotacije ove godine predsedava Zajedničkim komitetom CEFTA sporazuma i da je ona tokom okruglih deset godina primene ovog sporazuma od njega imala velike koristi.
Reč je, dakako, o prvom jedinstvenom multilateralnom Sporazumu o slobodnoj trgovini u Jugoistočnoj Evropi, koji je tadašnji premijer Vojislav Koštunica nekako nevoljno, pod pritiskom Evropske unije, potpisao u Bukureštu. A od njega smo imali neočekivano mnogo koristi.
Istina, izmenjen je izvorni sastav država koje primenjuju CEFTA sporazum jer su neke države u međuvremenu ušle u EU, pa su danas unutar ove trgovinske zone Albanija, BiH, Makedonija, Moldavija, Crna Gora i Unmik/Kosovo. To jeste spisak evropske sirotinje, ali Srbija u tom društvu ima najveću razmenu sa CEFTA regionom. Prema podacima koje je sakupio Dejan Jovović, pre deset godina trgovinska razmena Srbije sa zemljama CEFTA iznosila je 1,8 milijardi evra, a sada je 2,8, dok je suficit Srbije u razmeni sa članicama CEFTA pre decenije bio 1,1, a danas je 2,1 milijardu evra. Srbija je prošle godine četiri puta više izvezla robe i usluga u te zemlje nego što je uvezla. Jednostavno rečeno, Sporazum CEFTA dao je dobre rezultate i zemlje potpisnice i članice međusobno obave tri četvrtine svoje spoljnotrgovinske razmene. Elem, u proteklih deset godina trgovinska razmena Srbije sa CEFTA povećana je dva i po puta, pa su zemlje JIE i centralne Evrope naš drugi po veličini spoljnotrgovinski partner (posle EU).
U razmeni između CEFTA zemalja, dakako, ima problema sa takozvanim ”necarinskim barijerama”. Dakle, reč je o problemima koji se ne mogu definisati kao isključivo politički nego su u vezi sa specifičnim (a ponekad i prolaznim, konjunkturnim) ekonomskim interesima pojedinih država i njihovih uticajnih kompanija. Uostalom, matrica za necarinske barijere CEFTA sekretarijata zbog toga i postoji od 2009.godine, od kada je zvanično evidentirano preko 100 različitih necarinskih barijera.
Bilo bi dobro kada tekuće političke svađe na Balkanu ne bi izazvale porast broja ovih barijera jer, podsećam godišnja razmena robe Srbije sa članicama CEFTA sada iznosi oko 3,7 milijardi dolara. Tržišta BiH, Crne Gore i Makedonije već su značajna za Srbiju, a postavlja se pitanje zašto Srbija ne bi postala (i ostala) i značajan trgovinski partner Albanije ili Kosova – naročito u prehrambenom sektoru. Uostalom, postoji i prostor za proširenje izvoza usluga, koji bi od ove godine trebalo da uđe u fazu ekspanzije i bolje regulacije (nesinhronizovano su rešena autorska prava).
Zašto sve ovo ovde navodim u prilog jednog naizgled “skromnog” ekonomskog međudržavnog projekta, koji je dao odlične rezultate. Zato što mi se čini da mnogi drugi pretenciozni politički projekti i operacije, zbog kojih se Srbija nije obazirala na svoje ekonomske interese – nisu bili od koristi, a neki su donosili i velike štete, a ponekad i državnu sramotu. Iako se ne zalažem za tezu da Srbija pre svakog svog međunarodnog poteza prvo treba da pogleda u svoj novčanik, neke akcije “u odbrani nacionalnog dostojanstva” deluju suviše rasipno i skupo – poput ovog aktuelnog “povlačenja našeg ambasadora iz Pariza na konsultacije” zbog odluke o odbijanju izručenja Haradinaja srpskom pravosuđu, koju je prošle sedmice doneo francuski sud. Jer, ako je ovaj diplomatski manevar preduzet u besu premijera Vučića, to je neprihvatljivo sa gledišta državnog interesa. A ako je donet iz nekog drugog dalekosežnog razloga, na primer onog da se počne popločavanje puta za žestoku svađu sa Evropskom unijom – to je opasno upravo za boljitak građana Srbije kojem se navodno teži. Valjda je prošlo “predizborno vreme” kada se zarad nešto aplauza sa domaće desnice mora rizikovati mnogo veća šteta na spoljnom planu.
Novi magazin, 05.05.2017.
Peščanik.net, 05.05.2017.
