Jezero Mičigen 2021.
Jezero Mičigen 2021, foto: Shafkat Anowar/AFP

Dok piše, svaki je pisac ostrvo. Daleko udaljen od bučnog kontinenta ostalog sveta, izolovan ne samo zidovima svoje sobe, ostrvo usred vremena i istorije. Ipak, svako ko je i pokušao da piše zna to, i ovde će me svi razumeti: svet nikad nije celovitiji, lepši i privlačniji nego u vreme kada ga se odričeš da bi o njemu pisao.

Zatvaram se za kratko vreme da bih stvorio jedan svet, da bih ga zamešao iz različitih ekstrakta mišljenja i fantazije, da bih ga razvio kao svojevremeno fotografije u mračnoj komori: ostavite me na miru, nema sad ništa da se vidi, svako čudo rađa se iz tame. No sve se to dešava samo da bih se iznova vratio u svet i da bih mu nešto pridodao, koliko god to sićušno bilo. Dilan Tomas piše da svaka dobra pesma postaje deo stvarnosti.

Dolazim iz zemlje u kojoj je Bog bio zabranjen ili u najmanju ruku nepozvan gost. U Bugarskoj nema Boga, tvrdila je moja učiteljica. No možda je baš zato on bio važan za moj dečji um i kasnije se uvek pojavljivao u mojim pričama i romanima. Bio je deo mog detinjstva i moje svakodnevice, dečji Bog, kome me je najpre privela moja baka. U kasna popodneva, kada je kućni posao bio obavljen i većina ljudi bila napolju, moja baka je krišom iz svog sanduka vadila staru Bibliju, koja je, toga se jasno sećam, iz konspirativnih razloga bila uvijena u tadašnje zvanično partijsko glasilo „Rabotničesko delo“. Imao sam pet-šest godina i sedeo na hoklici kraj bake, pored malog prozora sobička.

Baka bi otvorila Bibliju i počinjala da čita onako kako čitaju stari ljudi – šapućući bi pomerala usne i svojim od artroze zgrčenim kažiprstom pratila redove. Čitala bi sve dok svetlo prozorčića ne bi zgasnulo i moj deda se vratio. Slušao bih celu apokalipsu šapćućim tonom: „Onda videh: četiri konjanika stajahu na četiri kraja Zemlje…“ Tako je govorio Bog, šapatom, krišom, u kasna popodneva detinjstva, pod jerihonskim trubama muva koje su zujale po sobi. Pre nego što bi pao mrak.

S jedne strane bilo je strašno, s druge nekako domaće i svakodnevno. S godinama sve više shvatam da je apokalipsa, na kraju krajeva, jedna vrlo lična stvar. I sve do današnjeg dana, kada ponekad otvorim Bibliju, čujem taj šapat. Znam da se tako, tim šapćućim tonom, govori samo o važnim stvarima i velikim tajnama. A na kraju ostaje uvek glas ili šapat neke knjige. Najpostojanije u mom pamćenju jesu ta istovremeno božanska i obična popodneva mog detinjstva.

Sada je vanredno vreme, vreme krize i pandemije. Pre desetak godina objavio sam knjigu eseja koju sam naslovio „Nevidljive krize“. Tada je vidljiva bila ekonomska kriza iz 2008/09. Svet i mediji su nas naučili da primećujemo samo privredu i politiku, one su uvek iznova na naslovnim stranama i u udarnom terminu našeg života. Ja sam, pak, tvrdio da iza ove vidljive krize vrebaju druge, strašnije i dublje, nevidljive krize – krize smisla, budući da nismo načinjeni od privrede i politike. Sastojimo se i od nejasnih i nemerljivih stvari kao što su tuga, strahovi i nesigurnost. A što se ove krize tiče, poverio bih se u prvom redu književnosti, Manu, Kafki, Borhesu i drugima. Oni su istinski stručnjaci, koje ne možete videti u glavnim vestima. Njihovi glasovi mogu nas izvesti iz tame. Tako sam onda pisao.

Svakako da pandemija u poslednjih godinu i po dana nije presedan u istoriji čovečanstva. Nedavno sam ponovo pročitao Defoov „Dnevnik iz godine kuge“1 i bio zapanjen koliko se malo u ljudskim reakcijama promenilo tokom četiri veka. I tada je bilo svega ovoga: nepoverenja, lažnih glasina, straha, nestrpljenja i revolta protiv mera; čak se i na smrt čovek navikao.

Šta hoće da nam poruči pošast poput kovida-19, šta nam daje, osim što nam na prvi pogled sve uzima? Ponešto. Vraća nam razgovor o smrti i sopstvenoj smrtnosti. Novi mediji, reklame, virtuelni prostor, u kome svi boravimo, sugerisali su nam bili izvesnu besmrtnost; postali smo bili nešto kao bestelesni avatari. Pandemija nam je odjednom vratila naša tela, a ona su se ukazala kao krhka i ranjiva.

S jedne strane nas pandemija pretvara u ostrva. Da bismo preživeli, moramo se odvojiti od drugih, izolovati. No istovremeno pandemija otkriva stare veze između nas. Od početka je najnepodnošljivije iskušenje bilo umreti sam, bez svojih bližnjih. U san i u smrt ideš sam, ali je dobro kada te neko isprati do pred vrata. Ako zamislimo svet kao ogromnu građevinu, iako je u njoj svako sam iza svog osvetljenog prozorčića, ipak svako želi da zna da na spratu iznad i ispod njega iza prozora ima ljudi i da još svetle.

Tokom ovih godinu i po dana neprekidno smo brojali: broj inficiranih, oporavljenih, umrlih… Takva matematika je izvan svake čovečnosti. Zadatak koji je nama, preživelim svedocima krize, zapao jeste da kroz naše priče brojeve ponovo pretvorimo u ljude, da vratimo ljude iza ovih brojki, da pokažemo da iza svakog čoveka stoji jedna priča, povezana sa pričama njegovih bližnjih. Ova mreža čvrsto uvezanih priča čuva smisao sveta.

Knjige ponekad znaju da se našale sa nama na čudan način. Pre izbijanja pandemije nekoliko godina sam radio na mom poslednjem romanu „Utočište od vremena“, koji je objavljen baš u predvečerje korone. U njemu sam, sasvim nedužno, pripovedao o jednom posebnom virusu koji će zavladati u bliskoj budućnosti – virusu prošlosti, koji će se prenositi ušima i očima. Pisao sam o tome u kakvu pandemiju prošlosti nas sve to vodi.

Pritom sam imao na umu ponovo probuđene prošle ideologije ili nacionalizme, smeštene između kiča i monstruoznosti, koje nam obećavaju veličanstvenu prošlost. (Pripadam onoj generaciji koju su prevarili čekom svetle budućnosti.) Ali kada nas je onda pandemija pretekla sa drugim virusom, postao sam svestan da je sav ovaj nemir očito odavno bio u vazduhu i da je moralo da se desi nešto da nam otvori oči i pokaže nam da se ovako dalje ne može. Priroda nekad govori na direktan i bolan način, pogotovo kada prethodno njene suptilnije lekcije nismo razumeli.

Hoću samo da kažem da se ideologije prošlosti ili prošle ideologije vraćaju kao i u svakoj velikoj krizi, kada osećamo deficit budućnosti, a sadašnjost ne predstavlja prijatno okruženje. Ali dom koji nam ideologije obećavaju retko je dobro utočište. Verujem da književnost razvija pamćenje i otpor protiv tako olako ponuđenih utočišta ideologija. Pamćenje i otpor.

Eliot je jednom napisao: „Za nas, postoji samo pokušavanje. Ostalo nije naša stvar“.2 To se poklapa sa mojim interesovanjem za nepostojano i nestajuće. I dalje verujem da je samo ono što nestaje vredno da bude sačuvano. Naše pisanje je ovaj (često bezuspešan) pokušaj da ono tako krhko, kao što je na primer čovek i druge nepostojanosti, sačuvamo i prenesemo dalje.

Pošto je bilo reči o božanskom, mogu da kažem da verujem u Boga Nepostojanog i Nestajućeg. U Boga onoga koji oseća bol, drhti u tami i čeka da bude spasen. I u Boga priča koje donose spasenje.

Kultura.bg, 21.04.2021.

Sa bugarskog na nemački preveo Alexander Sitzmann3

Neue Zuercher Zeitung, 14.05.2021.

Sa nemačkog prevela Jelena Todorović Lazić

Peščanik.net, 06.08.2021.

KORONA VIRUS

________________

  1. Na srpski preveden kao Godina kuge, Stubovi kulture, 2005. (prim.prev.)
  2. For us, there is only the trying. The rest is not our business, T.S. Eliot, Four Quartets (Četiri kvarteta); Ivan V. Lalić je taj stih preveo kao: Za nas, postoji samo nastojanje. Ostalo nas se ne tiče. (prim.prev.)
  3. Ovaj prevodilac je pri prevodu sa nemačkog imao pri sebi i izvornik ovog teksta na bugarskom (govor G. Gospodinova prilikom primanja književne nagrade na festivalu „Узедомски литературни дни“ za doprinos razvoju evropske književnosti aprila ove godine), tako da je povremeno poredio tekst dvostruko udaljenog prevoda sa tekstom originala radi veće preciznosti i stilskih nijansi. (prim.prev.)