Srđa Popović je beli glas postulirao kao moralni stav, a ne političku strategiju. Moralni stavovi mogu imati posredan politički efekat. Ne mogu da znam, ali pretpostavljam da je Srđa Popović to imao u vidu. Beli glas 2012. godine nije doveo SNS na vlast (to je bilo neminovno s obzirom na tadašnje okolnosti; bolje da se desilo još 2008), ali je njegovim proponentima obezbedio neophodan moralni otklon od pogrešne politike DS-a nakon tragičnog gubitka Đinđićevog liderstva. Takav moralni otklon sada bivšim belim glasačima omogućava da bez kompromisa odluče da li će i kako da oboje svoj glas. To je sad već politički stav. Ja sam bio beli glas i sada sam odlučio da ga obojim u žuto. Ali mislim da ta moja odluka nije poklon, već politička strategija. Ja je donosim uz jasna politička očekivanja. Od onoga kome dam svoj glas otvoreno očekujem da zaista sprovodi političku platformu koju je Miloš Ćirić efektno sumirao u tekstu “Izbor poraženih”. Ukoliko to ne bude tako, DS će znati da moj glas lako može da izgubi, opet. Deluje mi da nisam jedini o kome ta stranka treba da vodi računa, kako ne bi ponovila greške iz prošlosti i time obesmislila samu sebe.
Peščanik.net, 21.04.2016.
Srodni linkovi:
Aleksa I. Jorga – Suverenost i odgovornost
Vesna Pešić – Još jednom, poslednji put
Siniša Boljanović – Belo kako bilo
Vesna Pešić – O belom glasu, još jednom
Aleksa I. Jorga – Beli glas, opet?
BELI GLAS