Dačićeva policija je uradila odličan posao da sačuva učesnike parade ponosa. Dačić je odigrao ključnu ulogu u ukidaju viza kao i u smirivanju tenzija u Sandžaku. Dačić – “Najevropljanin”. Nikolić i Vučić su osnovali proevropsku stranku. Pre 3-4 godine ovakve izjave su zvučale sasvim nadrealno a sada su sasvim aktuelne, gotovo svakodnevne, pa se nameće pitanje da li možda treba preispitati ranije formirana izrazito nepovoljna uverenja o akterima pomenutih izjava. Uostalom, u istoriji ima primera neočekivanih obrta, ironičnih istorijskih inverzija regresivnih u progresivne snage u društvu. Da li se tako nešto dešava i u Srbiji, da li su SPS, SNS i slični doživeli prosvetljenje ili evoluciju i ako jesu da li je to dobro ili loše za srpsko društvo?

Odmah ću reći i svoj zaključak – mislim da su promene kod pomenutih aktera samo provizorne i da su njihove stranke, zavisno od svoje snage, i dalje moguća prepreka za definitivan evropski razvoj Srbije i regiona.

Peti oktobar nije bio revolucija već je Koštunica izabran “kao kompromisno rešenje između onih struktura Miloševićevog režima koji su shvatili da ih Milošević ugrožava i tadašnje opozicije” a “nakon atentata, glasovi koji su Koštunici privremeno povereni na čuvanje uredno [se] vraćaju takozvanoj crveno-crnoj koaliciji” (Srđa Popović, Pobeda?, Peščanik 04.02.2008). Nesumnjivo je da je tako bilo zamišljeno od strane takozvane crveno-crne koalicije; međutim, sa vraćenim glasovima stiglo je još nešto, pomalo neočekivano. Srpsko društvo je ipak, najviše zahvaljujući Đinđiću, doživelo jedan značajan preobražaj i, uprkos atentatu i nezavisnosti Kosova, opstaje većinsko raspoloženje građana za Srbiju u Evropskoj uniji.

Čak i ako taj novi faktor “snage prethodnog režima” nisu očekivale, sasvim sigurno su ga blagovremeno identifikovale i na njega promišljeno reagovale. Rezultat te reakcije su izjave sa početka teksta i naša politička aktuelnost. Dačić, Nikolić, SPS, SNS (kao perspektivan deo “crnih”) racionalno su procenili da na srednji rok nije moguće promeniti proevropsko raspoloženje građana (čak ni upotrebom kosovskog mita) i izveli su zaključak da, ako već je tako, oni se mogu predstaviti kao novi i uspešniji nosioci evropske ideje. Na taj način njihove stečene privilegije, politička i društvena moć ostaju netaknuti, samo se menja legitimacijska matrica. Više to nije truli Zapad koji hoće da uništi srpsku državu i narod, već je to Evropska unija kojoj hoćemo da se priključimo. Nova legitimacijska matrica i usvajanje evropskih propisa koje je prati dobro služi i održavanju inertnosti “gvozdenog kaveza” birokratije i time efikasnije kontrole državnog aparata.

Na navedene zaključke ne upućuje samo apstraktna spekulacija, već i iskustvo. Antievropske stranke su već pribegavale sličnim strategijama. Kada su osamdesetih predvideli pad komunizma i većinsko opredeljenje za demokratiju, legitimacijska matrica je promenjena i dobrovoljno (preventivno) se odustalo od “diktature proletarijata” u korist “demokratije”. Međutim, kako je demokratija mogla voditi nekontrolisanoj evropeizaciji tadašnjeg društva, proturena je pervertirana verzija nacionalističke demokratije u vidu sirove demagogije kojoj je pribavljena plebiscitarna podrška građana kolektiviziranih u lakovernu masu (naciju). Stečene privilegije, politička i društvena moć (i ciljevi) su na taj način sačuvani. Na sličan način je razmišljano i oko 5. Oktobra, a isto se taktizira i danas.

Zato na srednji i dugi rok ne treba verovati u prosvetiteljski preokret i bilo kakvo dobro od strane današnjih reprezenata “crveno-crne koalicije” (koja se pametno “hedžovala” i u vlasti i u opoziciji, kao ranije i u Partiji i među disidentima). Iako je trenutni formalno proklamovani cilj “crveno-crne koalicije” ulazak u EU, oni po svojoj suštini ostaju antievropske stranke i još uvek su moguća prepreka slobodnom društvu i evropskoj državi.

 
Autor je pravnik iz Beograda.

Peščanik.net, 26.10.2010.