Foto: Milovan Milenković / Kamerades

Foto: Milovan Milenković/Kamerades

Kao po pravilu i pred kraj ove izborne kampanje u javnosti su se pojavili panični „zdravi razumi“ zabrinuti da naši glasovi slučajno ne odu kakvom „zlu“. Ovaj vapaj „građanske” Srbije prećutkuje da je „zlo“ kontinuitet elita koje se smenjuju na vlasti – od predvodnika ratova, privatizacija, kreditnog pozajmljivanja, pa do novih ciklusa „reformi“ i štednji.

Pošto gotovo sve stranke u Srbiji operišu otprilike istim ideološkim drangulijama (slobodno tržište, preduzetnici, benevolentni privatnici i slično), kopanje po kršu indentitetskih označitelja i simbola i grebanje po dnu identitetskih kaca predstavlja redovnu stranačku delatnost. Zazivanje konstitutivnih mitskih priča u Srbiji je dodatno energizovano bliskim izborima, pa je i očekivano da se političke opcije silno upru u eksploataciju identitetskih mobilizatora.

Za srpsku opoziciju je „borba protiv Miloševića“ jedan od ključnih označitelja. Pretpostavljena razlika između „devedesetih“ i onoga što ih je nasledilo predstavlja pogonsko gorivo maltene svih političkih opcija. No, da je u pitanju dozivanje konstitutivnih mitova zarad eksploatacije dronjaka simboličkog kapitala postaje jasno tek kad primetimo da opozicija i deo analitičara aktuelizacijom diskusije o „belim lističima“ pokušavaju da mobilišu malobrojne glasače tvrdnjom da smo se, deceniju i po nakon što smo se oslobodili jednog radikalnog zla, našli oči u oči s drugim: Aleksandrom Vučićem.

Po svemu sudeći, radi se o improvizovanim konstruktu, taman onoliko koliko je improvizovana i teza o Miloševiću kao nastavljaču „komunističkog totalitarizma“. Ili pak o razlici između „devedesetih“ i onoga što ih je nasledilo; i taman koliko je neuverljiva teza o „građanskom projektu“ kao emancipatorskom. Probamo li da zamenimo perspektivu, dinamika političkih previranja poslednjih decenija postaje transparentnija. Istoriju poslednje dve i po decenije najveći deo građanske Srbije vidi kao istoriju sukoba različitih političkih modela, istoriju emancipacije od „komunističkog totalitarizma“, haos političkih prevrata, seriju obrtanja naglavačke, niz izdajstava „pravog građanskog projekta“, čak i istoriju jedne ‒ drš’te gaće da vam ne spadnu – revolucije. Levica je vidi kao restauraciju kapitalizma ‒ svakih nekoliko godina nastavljanu drugim političkim sredstvima.

Uzmemo li da je u pitanju dubinski transformativni proces koji zahteva specifične korake i faze, ova „istorija nešto dužeg trajanja“ postaje jasnija: funkcija Miloševićevog režima bila je da stvori okvir za primitivnu kapitalističku akumulaciju1 i otvori tržišnu utakmicu u grabljanju društvene imovine. Tek kada je njegov izolacionistički politički okvir postao pretesan (izolacionizam je odgovarao kada je trebalo da izoluje od eventualnih primitivno-akumulacionih ambicija elita iz ostalih republika)2 pronalazi se, 2000. godine, novi politički okvir. Međutim, obećanje „demokratizacije“ nakon petooktobarske revolucije pretvorilo se u politike kontinuiteta elita iz devedesetih godina. Zadatak Miloševićevih naslednika bio je da obezbede mehanizam legitimacije pljačke obavljene devedesetih i odbrane pokradene imovine: buržoaski definisanu „pravnu državu“. U sledećih deceniju i kusur sistemski se otvarao prostor za dalju privatizaciju, dalje razaranje javnog sektora, kretanje i promociju saradnje raznih vrsta i klastera kapitala, cemenetiranje društvenih pozicija i stvaranje efikasnijih mehanizama vladanja kroz uspostavljanje buržoaske jednakosti3 u tržišnoj utakmici.

Međutim i ovaj se politički model rastegao do pucanja usled krize 2008. godine: politička elita je sve češće morala da pribegava socijalnim kompromisima, čime je direktno gurala klipove u točkove projektima štednje i privatizacije. Rešenjem se predstavio Aleksandar Vučić sa svojim političkim modelom ‒ desna demagogija, politički autoritarizam i beskompromisno prilagođavanje fiskalne, političke, socijalne i klasne infrastrukture za potrebe kapitala i njegovih vlasnika ‒ pozajmljenim od Erdogana i sličnih novokonzervativnih evropskih oligarha.

Valjalo bi primetiti da je ideološku infrastrukturu za baš takav model obezbedila „antimiloševićevska opozicija“ dve i po decenije ranije: Vidovdanski sabor, Bože pravde, zahtevi za domaćinskom (privatnom!) privredom, da se raskrsti sa nasleđem socijalizma i slično ocrtavaju suštinski reakcionarni projekat u čijem se središtu nalazila antisocijalistička mržnja, antiemancipatorski zahtev za rekonstrukciju klasnih odnosa, patološka mržnja prema jugoslovenskom projektu. Da je u pitanju dugotrajno i zajedničko nasleđe, dâ se videti i na simboličkom nivou: spomenik Borislavu Pekiću (mitskom osnivaču opozicije devedesetih) otkriva enfant terrible srpske politike devedesetih, sadašnji predvodnik neoliberalnog projekta ‒ podsećajući da je upravo taj enfant terrible srž političkog projekta. A kao takav nije ni manje ali ni više opasan od njegovih takmaca.4

U tom ključu obrisi budućnosti postaju jasniji: ako je uloga političkog u kontekstu kapitalizma da obezbedi reprodukciju kapitalističke ekonomije i hijerarhije; ako odlučujuću ulogu u smenjivanju političkih elita ima ekonomska elita i njen interes; ako je jedina uloga „demokratije“ da facilitira politički model koji će omogućiti funkcionisanje kapitalističkih odnosa ‒ onda nema mnogo vajde ni od političkog ni od glasanja. U tom smislu se odgovor na pitanje uspostavlja sam: nema smisla glasati na ovim izborima jer je čak i glas dat „opoziciji“ ne samo glas za isti projekat u drugom pakovanju već je i glas za pakovanje koje se već nalazi na đubrištu istorije. No to ne znači da političko ‒ kada se očisti od natruha i imobilizujućeg buržoaskog krša – nije polje na kojem se emancipatorski politički projekti daju ostvariti. Ali potrebna je rehabilitacija jedine alternative kapitalizmu: socijalizma.

Mašina, 22.04.2016.

Peščanik.net, 25.04.2016.

TEMA – BELI GLAS

________________

  1. Ratovi su integralni deo procesa. Ta ne kaže li investicioni moto: kad ulicama teče krv – kupuj
  2. I raspad Jugoslavije valjalo bi razmotriti u ovom ključu. Centripetalne sile su prevladale (i) jer su političke elite želele da „ograniče“ prostore u kojima će se primitivne akumulacije odvijati iz jednog jednostavnog i racionalnog razloga: da ne bi neka konkurentska elita neke druge republike nagrabila previše. Dakle, u pitanju su poslovne prakse kartelizacije, koluzije i diversifikacije rizika.
  3. Jer buržoaska jednkost je: „neki su se nakrali, većna nije, ali ’jednaki smo’“. Iliti, buržoaska je jednakost kada i bogatašu i siromahu zabranite da ukradu hleb sa police.
  4. Ne bi bilo bez smisla tvrditi da bi se Demokratska stranka ‒ da je kojim slučajem preživela izbore 2012 ‒ latila identičnog političkog modela. Ta nije li centralni argument Vesne Pešić te godine bio da Boris Tadić ima tendenciju ka autoritarizmu i autokratiji i nije li, zapravo, bila u pravu? No to prvenstveno otkriva suštinsku imobiliziranost demokratskog procesa u kapitalizmu: problem izbacite kroz vrata, on se vrati kroz prozor.