Suverenost i odgovornost

Suverenost potiče od građana koji je vrše referendumom, narodnom inicijativom i preko svojih slobodno izabranih predstavnika. Nijedan državni organ, politička organizacija, grupa ili pojedinac ne može prisvojiti suverenost od građana, niti uspostaviti vlast mimo slobodno izražene volje građana.

Ustav Republike Srbije, Član 2.

Kako očekivati preispitavanje političke odgovornosti Republike Srbije za ratne zločine, kada stranke baštinici građanske borbe odbijaju suočavanje sa primerima ličnog bogaćenja u državnoj službi? Ako politička organizacija, tj. stranka nije spremna na prihvatanje odgovornosti u svojim redovima, ne zvuči li prazno poziv na širu društvenu odgovornost? Drugim rečima, može li se razgovarati o odgovornosti bez njenog preuzimanja?

Meni je upotreba borbe protiv zločina kao opravdanja za lična nepočinstva, presudan razlog za odbijanje podrške trenutnoj parlamentaroj opoziciji, dok je odbijanje odgovornosti za zločine odličan razlog za nedavanje glasa tzv. nacionalističkim strankama. U konačnici, radi se o odgovornosti. Institucije srpske demokratije su nesporno mlade, ali ne vidim kako će rasti bez insistiranja na preuzimanju odgovornosti? Nije li to, kao kod deteta, prvi znak zrelosti?

Pomenuo sam ličnu, ali važna je i stranačka odgovornost. Koji kredibilitet ima stranka koja kontinuirano u prvi plan ističe fatalno kompromitovane ljude? I zašto se građanima nameće važnost partija i njihovih predvodnika/kraljeva, dok se zanemaruje suština: skupština, odnosno republika.

Ako prihvatimo rezon manjeg zla, onda je i vladajuća koalicija manje zlo od radikalne stranke. Spoljnopolitička orijentacija sadašnje vlade se ne razlikuje od one prethodne u periodu 2008-2012. Na unutrašnjem planu, uprkos retorici, imamo dalje klizanje ka bankrotu državnih finansija i stanje neprekidne privredne kome. Dobili smo samo pregršt novih-starih reformskih slogana i bolne rezove koji po sebi nisu ni približno dovoljni za oživljavanje srpske ekonomije – oni ostaju bol bez dobitka.

Za mene je osnovno pitanje belog glasa pitanje afirmacije suverenosti građana. Smatram da ideološke rasprave, odnosno njihov privid, služe pre svega kao maska za odsustvo zastupanja građana. A bez toga nema reforme javnog sektora i sudstva, ni oživljavanja ekonomije, što je možda posebna tema.

Politički akteri koji su doprineli takvom stanju moraju biti kažnjeni izostankom podrške na izborima, a za eventualnu kriminalnu odgovornost bi trebalo da se pobrine sud. Ne osećam pripadnost nekom „građanskom plemenu“ koje nastupa u četiri kolone. Štaviše, stavljanje u isti koš dve nove političke opcije služi upravo aboliciji kompromitovanih članova prve dve kolone.

Ne mogu da zaokružujem liste sa ljudima koji godinama svojim katastrofalnim, sebičnim učinkom podrivaju temeljnu instituciju predstavničke demokratije, zastupanje građana, krijući se iza raznih slogana. Budući da oni odbijaju svaku odgovornost za to, ne mogu da ih ozbiljno shvatim ni povodom tako ključnih tema kao što su ratni zločini, reforma državnog aparata ili ekonomski oporavak.

Ostavljam otvorenim pitanje belog glasa, zato što na ove izbore izlaze i dve nove demokratske liste. Strogo uzev, mislim da one nisu spremne za borbu sa partokratijom i bojim se da će biti kooptirane. Ali ako im sada ne damo podršku, možda 2020. budemo suočeni sa istim odsustvom izbora kao i 2012. godine. To je najbolji argument za podršku bilo kojoj od ove dve liste – uz nastavak građanskog aktivizma posle izbora i nadu da će 2020. biti bolje.

Peščanik.net, 21.04.2016.

Srodni linkovi:

Stevan Filipović – Pustoš

Petar Kojdić – Boja glasa

Vesna Pešić – Još jednom, poslednji put

Miloš Ćirić – Izbor poraženih

Siniša Boljanović – Belo kako bilo

Vesna Pešić – O belom glasu, još jednom

Aleksa I. Jorga – Beli glas, opet?

BELI GLAS