Predsednik Francuske je potegao oružje – i pucao sebi u nogu. Pokrenuvši ofanzivu protiv Roma, francuska vlada je mislila da će jedan problem, koji se svodi na problem zaštite granica i organa bezbednosti, pretvoriti u predizborne političke poene. Velika greška. Pitanje Roma se ne tiče javne ili socijalne, već mentalne sigurnosti. I to nije samo francuski, već problem čitave Evrope.

Nakon pada Gvozdene zavese, američki dnevni list LA Times sproveo je 1990. jedno od prvih ispitivanja javnog mnjenja u Istočnoj Evropi. Rezultati su pokazali da su za 80 odsto ljudi koji su se tek oslobodili komunizma – Čehe, Mađare, Bugare i Poljake – „Cigani“ dijabolična stvorenja.

Češki predsednik Vaclav Havel je devedesetih, uprkos žestokom protivljenju javnosti, srušio geto u koji je njegov narod hteo da zatvori „nomade“. Možda je mržnja prema „Ciganima“ raširenija i destruktivnija u Istočnoj Evropi, ali je svakako ima i na zapadu. Književnost i opere 19. veka – od Viktora Igoa do Verdija – pune su straha starosedelaca od bezemljaškog stanovništva. Prosjačenje, bolest, lopovluk, pa čak i fantazije o krađi dece – bile su asocijacije koje su vekovima opsedale evropske umove, prestravljene od pomisli na „ljude koji ne žive kao mi“. Podizanjem ove histerije na ekstremni nivo, nacisti su te „neljude“ potrpali u gasne komore.

Usvajanjem – najzad! – prava na slobodu kretanja za svoje stanovnike, Evropska unija je probudila stare strahove, jer su se prognanici vratili. Francuska reakcija na ovu endemsku nedaću bila je neadekvatna i štetna, kako su dobro primetile crkve i nevladine organizacije. Glavni problem nije u Romima, već u ljudima kojima oni smetaju. Postmoderna Evropa voli da krši tabue koji joj ograničavaju slobodu, ali povlači se pred emigrantima. Na smrt se plaši Roma, naroda koji svojevoljno i tradicionalno putuje. Moramo da shvatimo da ovde nije u pitanju odbacivanje drugih, već odbacivanje nas samih.

Brisanje granica, evropeizacija naroda, globalizacija kontinenta – sve to nas je odvelo u svet bez jasnih smernica i ustaljenih normi. Setimo se dijagnoze koju je 1965. postavio Šarl de Gol: „Sveopšti napredak bacio je senku na pojedinca. Nekadašni spokoj seljačkih naroda, sigurnih u osrednju ali bezbednu egzistenciju na svojoj zemlji, u ovom veku je zamenjen strahom od neukorenjenosti.“

Ta izmeštenost svoje nasmejano lice pokazuje u obliku 300.000 francuskih apatrida koji u Londonu zgrću pare kada berza raste. A tragično lice ove pojave su nomadi, progonjeni od jednog do drugog divljeg naselja, kojima se uskraćuje pravo da putuju i prose, što se nekada silom radilo samo u komunističkim sistemima. Romi nas plaše. Skrivanjem Roma, skrivamo našu neukorenjenu braću, jer su oni neizbežan i zastrašujući deo naše sudbine. Strah od Roma je strah od nas samih.

Ako odbijate da nomadima priznate pravo da slobodno putuju, ako im ne pružite priliku da se slobodno kreću u prihvatljivim uslovima, ulazite u domen rasizma i ksenofobične opsesije. Minimum pristojnosti nalaže, a i francuski zakon propisuje, izgradnju prihvatljivih stambenih jedinica koje bi zamenile raštrkane kampove i sramna naselja kojih bi trebalo da se stidi čitava Evropa.

Medijska halabuka oko manje-više dobrovoljne kolektivne repatrijacije stotina nesrećnika, besmislena je ako znamo da samo u Rumuniji dva miliona građana Evrope sedi na svojim koferima i ubeđuje sebe da je prosjački život u Francuskoj manje katastrofalan od života odbačenog siromaha u srednjoistočnoj Evropi. Besmisleno je i to što se Evropska unija trudi da natera nomade da se skrase na jednom mestu. Ovakva politika je bila opsesija Nikolaja Čaušeskua i njegovih totalitarnih saučesnika. Briselskim subvencijama neće se postići nešto što nije moglo ni policijskim terorom. I besmisleno je to što Sarkozi šalje svoje predstavnike u Bukurešt da ubeđuju tamošnju vladu kako treba više da rade na integraciji i asimilaciji Roma. Rumunske vlasti to nisu u stanju, a Romi to ne žele.

Dužnost je nas, prosperitetnih nacija, da pokrenemo intelektualnu revoluciju za priznavanje legitimnosti transevropske nomadske tradicije stare više stotina godina. Pravo na različitost je sastavni deo demokratije.

Ne može se reći da su mnogi branitelji ovoga prava digli svoj glas. Briselske birokrate, ti sveštenici savremene Evrope, nisu ni prstom makli da obezbede Romima pravo na slobodu kretanja. A ni slatkorečivi „zeleni“, koji pred kamerama jurišaju na genetski modifikovane biljke, nisu stali u odbranu ovih „putnika“, niti se borili za njihov povratak. Da, spasavajmo planetu. A nomade ne? Nema ni evropskih parlamentarnih inicijativa, a kada ih ima, neefikasne su.

Samo je šačica ljudi, kojima je dojadila netolerancija, uputila dobronamerne kritike „demokratama“, ali takve kritike na jedno uvo uđu a na drugo izađu. Da budem sasvim jasan: evropske slobode nisu ograničene samo na poslovnu zajednicu, na moćne ljude i intelektualce. Slobodan protok roba i ideja je zagarantovan; sada je vreme da obezbedimo slobodu za najslabije među nama, one koji granice prelaze u karavanima, putnike bez doma koji su vekovima inspirisali muzičare i pesnike. Dokle god Romi budu nepoželjni za trpezom u bogatim zemljama, emancipacija svih evropskih građana biće pod znakom pitanja.

Dosta je bilo licemerja! U ovom demagoškom zbijanju redova, Romi se s jedne strane demonizuju, a s druge strane međunarodni mediji napadaju Francuze. Times piše o francuskom „gestapou“, Daily Mail kaže da je na delu „sistem deportacije“. Čak se i pekinški People’s Daily usudio da upotrebi ovu terminologiju. Može se kritikovati Sarkozi i njegova politika prema Romima, a da ga ne nazivamo Petenom ili Lavalom i ne koristimo uvrede i ismevanje. Ali delirijum i dalje raste. Romi su kolateralne žrtve izgubljene dece globalizacije. Nikolasa Sarkozija demonizuje bezidejna opozicija, a Francusku osuđuju evropske i međunarodne organizacije koje su zaboravile svrhu svog postojanja. Svako ima svoje žrtveno jagnje.

Da budem sasvim jasan: ne interesuje me ni preterano moralisanje niti kukanje zbog unutrašnje bezbednosti. Ovde me samo zanimaju Romi i njihove skandalozne i nepotrebne patnje. Njihov položaj neće popraviti ni sile represije ni suprotne sile vređanja vlasti. Jedna ili dve opštine su reagovale na pritisak i ponudile svoje sportske hale. Na nedelju dana? Možda na mesec dana? A šta onda? Predsednički izbori će se održati za dve godine. Nadajmo se da ovo neće biti iskorišćeno za produžetak rasprava koje su Parizu već donele titulu grada izvrgnutog najvećem ruglu.

 
Andre Glucksmann, Signandsight, 21.09.2010.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 28.09.2010.

Leave a Reply