Poljubac za ceo svet

Svetski štampani mediji su ponovo ustali u odbranu „intelektualne svojine“. Za razliku od debate novine protiv blogova, na ove tekstove se nije pojavio otpor na internetu – barem ne od strane novinara, jer je u pitanju reakcija na uspešne Anti-ACTA proteste.

Hajde da pogledamo gde se „intelektualna svojina“ našla na udaru. Najočigledniji primer je komentar u dnevnim novinama Handelsblatt, koji je napisao funkcioner nemačke Hrišćanske demokratske unije (CDU) Ansgar Heveling. Heveling je trijumfalno proglasio pobedu stvarnog sveta nad internetom. Odgovor je bio očekivana lavina besa na internetu, koja je pokazala da najveći deo internet aktivista funkcioniše po standardnoj levičarskoj šemi. Heveling je član CDU, pa se odmah pretpostavlja da je „desničar“, nesposoban da se prilagodi novoj realnosti.

Međutim, ovaj problem je mnogo ozbiljniji. O pitanju za ili protiv interneta ili „intelektualne svojine“ više se ne odlučuje po partijskoj pripadnosti, već po socijalnim kriterijumima. Važno je razumeti da linija fronta u ovoj debati preseca sve političke orijentacije.

Jasno je da će svako ko dobro zarađuje od novinarstva braniti svoj posao. U uvodniku objavljenom u Süddeutsche Zeitung, Heribert Prantl, čiji stavovi inače naginju ulevo, žali se na „nedostatak razumevanja za činjenicu da je intelektualna svojina stvarna svojina, koja ima svoju vrednost i mora biti zaštićena“. Klemens Vergin, koje sebe smatra liberalom, ali ipak oseća potrebu da definiše pravo značenje pojma sloboda, zauzima sličan stav u Die Welt: „Pogrešno shvatanje slobode na internetu kulturno bi nas vratilo u srednji vek“. Isto važi i za novine koje poštuju konzervativci, kao što je Frankfurter Allgemeine Zeitung, kroz čije tekstove takođe provejava opšte zadovoljstvo time što internet više nije toliko ozbiljna opasnost kao ranije.

Sve novine su stale u odbranu „intelektualne svojine“ i ponavljaju to kao Oče naš. Tačno je da je ovaj pojam zakonski osmišljen prema pojmu materijalne svojine. Međutim, predstavnici navodno slobodne štampe morali bi pri tome da nam objasne koliko je ova analogija u stvari pristrasna, uvrnuta i opasna.

Da li se proizvodi uma stvarno mogu smatrati vlasništvom?

Vlasništvo podrazumeva pravo raspolaganja nečim, pa samim tim i pravo da se to što se poseduje i uništi. Stolicu koju posedujem mogu da isečem i bacim je u vatru.

Međutim, čak ni autor dela ne može da izvrši ovakvu vrstu nasilja i da pri tome tvrdi da na to ima pravo, svakako ne od trenutka kada je njegovo delo objavljeno. Jednom kada je ono predstavljeno svetu, svet ga poseduje. Tomas Man ne može da uđe u biblioteku i zatraži Čarobni breg da bi promenio kraj romana. Ne slažem se sa Prantlovom tvrdnjom – čak ni autor nema „stvarno pravo vlasništva“ nad svojim delom. Delo je trasfer vlasništva: poljubac za ceo svet.

Ono što autor poseduje, i što definitivno treba da poseduje, jeste ekskluzivno pravo na raspolaganje svojim delom tokom određenog vremenskog perioda. Ovo ne sprečava doživljaj intelektualne svojine kao zajedničke, nečega čemu svako može slobodno da pristupi. Drugim rečima, mediji bi trebalo da budu posvećeni slobodnom širenju ideja, umesto da podržavaju nosioce autorskih prava u ograničavanju njihovog širenja.

Novine svakako ne praktikuju ono što propovedaju. Izdavačka kuća Špringer, u čijim novinama je Klemens Vergin zauzeo stav protiv „pogrešnog shvatanja slobode“ na internetu, u nedavno je izgubila veći broj parnica u pokušajima da ograniči slobodu svojih honorarnih novinara. Naravno, bez odgovarajuće novčane nadoknade. Novinari slobodnjaci i novine se godinama bore oko definicije „adekvatne nadokande“.

Pišući za Freischreiber, jedan novinar opisuje kako štutgartska novinska kuća, koja je vlasnik Süddeutsche Zeitung, shvata isplatu nadokanda za svoj vikend dodatak Sonntag Aktuell:

„Oni plaćaju dogovorenu cenu za „vesti i izveštaje“, ali ne i za reportažu. To znači da bi u nekom trenutku – ako nas o tome obavesti i dobije našu dozvolu za to – Sonntag Aktuell mogao da koristi naše tekstove da napravi rubriku o putovanjima u Hamburger Abendblatt. I u Tagesspiegel. I u Westdeutsche Allgemeine Zeitung. I, po trenutim pravilima, ne bi morali da nam plate nijedan evro za to.“

Toliko o pravoj vrednosti „intelektualne svojine“ u novinama.

Lakoverni političari, kao što je Ansgar Heveling, koji je, samo da pomenem, član parlamentarne istražne komisije Internet i digitalno društvo, o ovome naravno ne moraju biti informisani.

Hevelingov trijumfalni ton je zasnovan na činjenici da su se veliki mediji ponovo dokopali čvrstog tla pod nogama. Preživeli su novinsku krizu bez većih posledica. Nijedna medijska kompanija u Nemačkoj nije uspela na internetu ako nije bila izdanak štampanog medija. Čak i neki od najpoznatijih blogera – na primer Stefan Nigermajer i Don Alfonso – sada rade za medijske kompanije. Medijski otpor na internetu gubi snagu. Ono što je preostalo je rasuti otpor internet zajednice, u formi Piratske partije ili anti-ACTA demonstracija. Piratska partija, međutim, još uvek nije glasno i razumljivo formulisala svoje stavove o budućnosti javne sfere, iako bi bilo idealno da baš to bude njen doprinos.

Ovde je na kocku stavljeno mnogo više od „intelektualne svojine“ nekolicine novinara slobodnjaka. Ključno pitanje je ideja javne sfere i otvorene kulture.

Tendenciju prisvajanja informacija koje su u slobodnom opticaju najbolje ilustruje kratka izjava Kristofera Kizea, glavnog lobiste izdavačke kuće Špringer. U intervjuu datom Vienna Standard, Kize se žali da je Guglova stopa klikova na reklame (Google click-through rate – broj klikova na internet reklamu u odnosu na broj prikazivanja te reklame, prim.prev), za novine koje su u vlasništvu Špringera previše niska, odakle on izvodi zapanjujući zaključak „da tradicionalna razmena ‘sadržaja za promet’ postaje neuravnotežena. Zato ima razloga da se preispita slobodan pristup sadržaju na internetu.“

Šta ovo tačno znači? Da će se Špringer povući sa interneta, kako Gugl više ne bi mogao da nudi linkove ka njegovim sadržajima? Internet bi to verovatno preživeo. Ili bi možda Gugl trebalo da plaća ove linkove? Baš zbog toga što nikoga ne zanimaju?

Informacije internetom cirkulišu putem linkova. Javnost je suočena sa pretnjom da će morati da se snalazi u lavirintu zakonskih pravila, i više nego što je to trenutno slučaj. Da li mi je dozvoljeno da kreiram ovaj link? Da li smem da dalje širim ono što Die Welt piše? Da li je protivzakonito kreirati link koristeći ceo naslov „Kancelarka i Vestervele se slažu“? Već danas, ponosni tata koji na Jutjub zakači snimak rođendanske torte svog deteta, može biti tužen za kršenje autorskih prava, ako je torta ukrašena likovima iz Diznijevih filmova.

I postojeći zakon o autorskim pravima u mnogim slučajevima ometa kulturni razvoj, umesto da ga podržava. Zašto tek sada dela Skota Ficdžeralda dospevaju na film i na pozornicu? Zato što su prešla u javni domen. Brehta i Beketa su njihovi naslednici bili pretvorili u muzejske mumije. Gustav Maler je još jedan dobar primer, jer su njegove simfonije postale svetski poznate tek pedeset godina posle njegove smrti, kada su istekla autorska prava. Ako vlasnici autorskih prava uspeju u svojim namerama, uskoro će do isteka autorskih prava morati da prođe devedeset godina od smrti kompozitora.

Popustljivi političari već su produžili prava intelektualne svojine nad tonskim zapisima sa 50 na 70 godina. Novine se nisu bunile. Danas veliki deo kulturnog stvaralaštva dvadesetog veka trune po arhivama javnih emitera, jer niko ne zna ko poseduje autorska prava na neko muzičko delo ili citat!

I mnoga nova umetnička dela su postala nemoguća. Na sajtu irights.info, producent i reditelj Kej Venig opisuje izazove sa kojima se suočava reditelj koji odluči da snimi dokumentarni film. Za svaku pop pesmu koja se čuje u pozadini tokom razgovora, za svaku melodiju mobilnog telefona na koji se neki političar javi tokom intervjua, za svaku skulpturu koja se nalazi van javnog prostora, reditelj mora da pribavi dozvolu nosioca autorskih prava. „Scene koje takođe ne smete da koristite su one koje uključuju arhivski materijal, kao što su delovi filmova ili fotografije čija autorska prava nisu poznata, ili su preskupa. Onda shvatite da ste u stvari, čim uključite kameru da biste prikazali stvarnost – onakvu kakva je ona u tom trenutku – već jednom nogom kročili u zatvor.“

Haveling i njemu slični ne govore punu istinu kada tvrde da je intelektualna svojina dostignuće Francuske revolucije. Ovo je poluistina. Francuska revolucija rođena je širenjem ideja uprkos svim zabranama. Revolucionarne ideje krijumčarene su u Francusku, gde su često bile zabranjivane, iz Holandije, u obliku nedozvoljenih izdanja Dekarta i Didroa. „Piraterija“ je revoluciji dala krila. Izdavači su delovali u svom najboljem interesu – a ishod je bio pozitivan!

Iako su revolucionarni političari poput Tomasa Džefersona stvorili zakone o autorskim pravima, oni su to učinili sa dozom skepticizma – jer su to ekskluzivna prava koja u krajnjem ishodu ometaju slobodno kruženje ideja. Zamisao je bila da se ovakva prava garantuju autorima jedno određeno vreme nakon izdavanja njihovih dela – 14 godina, sa mogućnošću da se taj period obnovi samo jednom, da bi oni imali od čega da žive. Ovaj period se računao od datuma kada je neko delo izdato, a ne od datuma smrti autora.

Međutim, danas smrt autora postaje smrt njegovog dela.

Čije delo može da preživi period zaštite od sedamdeset godina, koji počinje od dana smrti autora? Samo nekoliko klasičnih pisaca, poput Tomasa Mana ili Franca Kafke, zarađuju milione svojim izdavačima tokom decenija – izdržavajući naslednike koji ni na koji način nisu doprineli njihovim delima. U najvećem broju slučajeva, ovaj period zaštite baca autore u ambis zaborava. A oni su verovatno želeli da se čitaoci bave njihovim delima posle njihove smrti, da ta dela budu dostupna široj javnosti. Umesto toga, iako bi bilo sasvim izvodljivo učiniti ova dela dostupnima javnosti, ona leže na policama nacionalnih biblioteka kao nepotrebni olovni balast.

Najveći broj autora bio bi zadovoljan mogućnošću izbora, kao što je to predložio Gugl: da nosiocima autorskih prava i njihovim naslednicima bude dozvoljeno da ove zabrane ukinu. Ali ova ideja je odbačena. U međuvremenu, Gugl je odustao od ideje javnog domena i sada naplaćuje svoje proizvode, na primer integrisanje svojih mapa na veb stranice.

Internet aktivisti mogu da zbijaju šale na račun Hevelinga, ali oni ne vide glavnog negativca. Za nemačke političare, članak u Bild, Spiegel ili FAZ još uvek je mnogo više seksi od bilo koje Fejsbuk stranice. Nemački mediji tako imaju dobre šanse da između sebe podele medijsku scenu. A što su bliže izbori, to su političari spremniji da pokleknu.

U isto vreme, medijske kompanije su u defanzivi. Godišnji promet Špringera je tri milijarde evra. Profit Epla je samo u poslednjem kvartalu bio 13 milijardi dolara. Matijas Dopfner je hteo da klekne pred Stiva Džobsa kada je ovaj predstavljao iPad, ali iz Džobsove perspektive Dopfner je već klečao pred njim. Javnost još uvek nije shvatila situaciju: svi su se toliko navikli na sliku Epla kao poslednje linije odbrane od Bila Gejtsa. A sada je Epl na dobrom putu da postane veliki brat, o čemu ova kompanija sanja još od svoje čuvene reklamne kampanje1983. Čak se i Amazon i Gugl naprežu da ih dostignu: Amazon trpi gubitke, a Gugl zarađuje skromne milijarde na neuglednim malim reklamama.

Ali svi vole Epl – ova kompanija povlađuje instinktima kulturno konzervativnih novinara, koji čeznu sa estetikom glatkih ogledala, kao i štreberima koji stalno žele novi proizvod. Ljudi vole Epl baš zato što ih tera da potroše mnogo novca: iPhone, Airbook, iPad – svaka od ovih sprava košta najmanje 600 evra. Epl je shvatio logiku luksuza: što je veća cena, to je veća i čežnja potrošača za proizvodom.

Na elegantnom iPad-u, na kojem nema opasnosti od pop-up prozora, virusa i dečije pornografije, svetom koji je toliko veliki i opasan, ali i slobodan, ponovo se lako rukuje. To je još jedan od razloga zašto je Dopfner želeo da klekne pred Džobsom. Džobs je želeo kontrolu – i dobio je. I to bez negativnih kritika koje je morao da istrpi Bil Gejts.

Džobs je mrzeo bilo kakav otvoreni sistem. Njegovi uređaji ne mogu da se otvore, a da se istovremeno ne unište. Džobsov biograf Valter Isakson tvrdi da u okrugloj zgradi nove centrale Epla nijedan prozor neće moći da se otvori. iTunes je koncept koji je u suprotnosti sa internetom – hermetički zatvoren, apsolutno kontrolisan, a u isto vreme donosi ogromnu zaradu.

Veliki deo svog bestidno visokog profita Epl dobija kroz proviziju od 30 odsto na „intelektualnu svojinu“. Džobs je uspeo da kulturnoj industriji proda svoju mržnju prema svemu što je otvoreno. Sve se tako lepo uklapa jedno u drugo. Sam Džobs je nastupao kao zaštitnik „intelektualne svojine“. On je kulturnoj industriji ponudio iTunes, kao zamenu za platformu koju je ona trebalo da stvori u interesu samih autora, kako bi korisnici interneta mogli da legalno preuzimaju muziku. Iz straha od nove tehnologije koja je počela da uništava njihov tradicionalni model poslovanja, industrija zabave svesno se predala u ruke novih gospodara infrastrukture: Epla, Gugla, Amazona i Fejsbuka. Već dugo Epl i još nekoliko kompanija zarađuju ogroman novac od „intelektualne svojine“, dok medijski lobisti još uvek upiru prstom u četrnaestogodišnje obožavaoce Lejdi Gage i slobodnog downloada.

Možda je razlog kriminalizacije korisnika pokušaj da im se odvrati pažnja sa sramotne činjenice da je bitka već izgubljena i da je jedino što je ostalo – zatražiti zaštitu od države. U svakom slučaju je pogubno da mediji budu učesnici – i to bedni – u ovoj novoj i opasnoj konstelaciji. Oni svakako nisu sposobni da vode već zakasnelu raspravu o transformaciji javnog domena. Previše su zarobljeni sopstvenim strahovima i interesima. Mediji za sebe tvrde da su deo javne sfere. Ali u ključnoj debati o javnom domenu, oni brinu samo o sebi tvrdeći da baš oni zaslužuju najveću zaštitu. Čini se da se polako stvara odnos snaga u kojem će se tradicionalna industrija zabave spojiti sa velikim infrastrukturnim kompanijama. Epl i Gugl imaju milijarde u banci. Za njih su medijske kompanije tek mrvice na stolu. A one su autorima oduzele sva prava koja su mogle da im oduzmu. Na kraju se „intelektualna svojina“ svodi na robu koju poseduju internet kompanije. Dve grupe postaju pravi gubitnici: autori/umetnici, koji ne mogu da nađu put iz lavirinta u koji su ih odveli oni koji ih iskorišćavaju, i korisnici, kojima je sada dozvoljeno da se kreću samo u granicama koje određuju novi konzorcijumi. I tako je intelektualna sloboda opet žrtvovana zbog „intelektualne svojine“.

U međuvremenu, u pitanje je dovedena i sudbina samog interneta. Ova čudesna, neobuzdana, divlja tehnologija suočava se sa mogućnošću da bude privatizovana. Pre mnogo godina, Ričard Stalman opisao je negativnu utopiju u kojoj svaki čitalac mora da plati za svaku stranicu koju pročita. Zaštitnici „intelektualne svojine“ u današnjim medijima možda već rade na manje važnim pozicijama unutar ovog novog konzorcijuma. Intelektualna svojina? Imamo tu aplikaciju!

 
Autor je jedan od osnivača perlentaucher.de, gde je ovaj tekst objavljen 21.02.2012.

Prevod sa nemačkog na engleski: ls

Thierry Chervel, Signandsight, 21.02.2012.

Prevela sa engleskog Bojana Obradović

Peščanik.net, 28.02.2012.