Iz gomile imejlova sa filmovima, slikama i člancima iz Irana i na temu Irana, izabrala sam tri fotografije snimljene u protekle dve nedelje i pokušaću da objasnim uzroke i suštinu pobune koja se odvija u toj zemlji. Ove fotografije su proizvodi „građanskog novinarstva“ – koje se nastupilo nakon zabrane profesionalnog novinarstva i proterivanja stranih dopisnika po izbijanju demonstracija povodom navodne izborne krađe u junu prošle godine.

Prva fotografija prikazuje javno pogubljenje u jugoistočnim gradu Sirdžanu. Masa je prekinula izvršenje kazne napadnuvši stražare i presekla konopce sa kojih su visile dve još uvek žive žrtve. Presečeni konopac se vidi desno na slici, a pružene ruke pokušavaju da dohvate bespomoćno telo žrtve i odnesu ga na bezbedno.

Javne egzekucije vešanjem ili kamenovanjem deo su projekta normalizacije zločina i brutalizacije stanovništva koji se sprovodi u Islamskoj republici. Od 1979. i uvođenja šerijatskog prava, koncept pravde sveden je na osvetu, tj. na princip „oko za oko“. Sitne krađe se kažnjavaju odsecanjem ruke, a svakome zbog koga neko drugi izgubi vid kopaju se oči. Ubistvo se smatra porodičnim, a ne društvenim zločinom, i ako „vlasnici krvi“ tj. porodica žrtve, u sporu odbiju da se nagode i prime novčanu odštetu (čiju visinu određuje država), šerijatske sudije od njih traže da šutnu stolicu na kojoj, sa omčom oko vrata, stoji osuđeni.

Ova fotografija koja prikazuje ljude kako spasavaju žrtve vešanja predstavlja očigledan dokaz da postoje ljudi koji odbijaju da se prilagode okrutnom zakonu odmazde.

Na drugoj fotografiji, snimljenoj 27. decembra u Teheranu, vidimo ženu koja se belom maskom štiti od suzavca. Lice joj je okrvavljeno, a ona pred objektivom prkosno podiže dva prsta u znak pobede. Njeno držanje je tipično za milione Iranki koje pune ulice velikih gradova u poslednjih šest meseci. One su u prvim redovima na demonstracijama, sukobljavaju se sa policijom i odvlače ih od muškaraca koje ovi pokušavaju da uhapse. Njihova reakcija se može razumeti samo u svetlu tridesetogodišnjeg ponižavanja i obespravljivanja. Svakodnevno ih vređaju rodnom segregacijom i primoravanjem da nose marame. Ove žene su primorane da prihvate život sa druge tri supruge, koliko je mužu zakonom dozvoljeno da oženi. Zapravo, muškarcu je dopušteno da oženi koliko god želi „privremenih“ žena za novac, ukoliko plaćeni mula odobri vezu. S druge strane, ukoliko žena odluči da potraži ljubav van braka, može biti kamenovana. Smatra se da je žensko dete stasalo za udaju sa devet godina, a ako žena napusti muža ne dobija alimentaciju i gubi starateljstvo nad decom. Ne može da putuje ni da se zaposli bez pismenog pristanka glave domaćinstva ili muža. Ako je neko ubije, novčana odšteta za ženu je dvaput niža nego za muškarca, ćerka nasleđuje dvaput manji imetak od svog brata i svedočenje žene na sudu smatra se dvaput nepouzdanijim od svedočenja muškarca. Zato nije iznenađujuće kada ove žene zaključe da nemaju šta da izgube, a da mogu da dobiju sve ako budu živele u modernoj, sekularnoj državi.

Treća fotografija, takođe snimljena 27. decembra, prikazuje nekog mladića kako zamahuje motkom na policajca koji pokušava da pobegne od mase koja ga sustiže. Ovaj mladić je besan zbog trideset godina političkog ugnjetavanja, ekonomske obespravljenosti i društvenog i individualnog ponižavanja. Klerikalna elita i njeni saveznici monopolizovali su vlast, bogatsvo i medije, ukidajući ostatku stanovništva ne samo slobodu političkog i umetničkog izražavanja, već i pravo na slobodan izbor u sitnim, svakodnevnim pitanjima kao što su slušanje muzike, jelo i piće, majice sa sloganima ili slikama, ili držanje za ruku onoga koga voliš. Homoseksualce vešaju, čak i kada su maloletni. Lična primanja su toliko pala da su sada na ulici desetine hiljada dece, stotine hiljada prostitutki i milioni heroinskih i opijumskih zavisnika. Nije ni čudo da su mnogi spremni da rizikuju život baveći se građanskim novinarstvom.

Trideset godina površnog izveštavanja o situaciji u Iranu u zapadnim medijima dovelo je do zanemarivanja rastućeg nezadovoljstva koje je kulminiralo u sadašnjim nemirima. Čak i sada, kad se navodna izborna krađa predstavlja kao uzrok pobune umesto kao okidač za erupciju nagomilanih tridesetogodišnjih frustracija, ljudi izvan Irana su zbunjeni. Izbornom krađom, koja se događa čak i u demokratskim državama na Zapadu, ne može se objasniti ovakav izliv energije. Političari sa Zapada, uključujući i Šveđane, uplašeni od radikalne političke promene u Iranu koja bi nesumnjivo uticala na čitav region, pa i na njihovo prilagođavanje postojećim režimima, dopuštaju površno izveštavanje i odbijaju da učine nešto više od puke osude kršenja ljudskih prava u proteklih šest meseci. Tako se svrstavaju uz reformističku frakciju iranske vlasti koja je izgubila na junskim izborima.

Element iznenađenja u Iranu izmakao je zapadnjačkim medijima, naviknutim da se bave vrhom vlasti. Ekstremni oblik kontrole koju su vlasti u Islamskoj republici pokušale da sprovedu, vratio im se na način kakav zapadni mediji ne umeju da objasne. Decentralizovani oblik današnjeg pokreta otpora po svemu sudeći sledi kurs koji je zacrtao ženski pokret u protekle tri godine. Njihova organizaciona mreža i komunikacija preko interneta otvorila je mogućnost ovog difuznog oblika političke aktivnosti.

Nemoguće je predvideti ishod akcija ovog narodnog pokreta. Međutim, svaka vrsta kompromisa na vrhu, pomoću kojeg bi ova ili ona frakcija postojećeg sistema došla na vlast, čak i uz blagoslov Zapada, moraće da uzme u obzir minimalne zahteve za razdvajanje religije i države koje se traži u sloganima raznih grupa demonstranata. Nijedna vlada sa ustavom zasnovanim na šerijatskom pravu neće moći da ispuni taj zahtev.

Haideh Daragahi je, kada je Homeini došao na vlast, predavala englesku književnost na univerzitetu u Teheranu. Od 1984. živi u Švedskoj, gde predaje i bavi se novinarstvom i ženskim aktivizmom.

Za više fotografija: Tehran Live photo blog

Haideh Daragahi, Sign and Sight, 11.01. 2010.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 18.01.2010.

Leave a Reply