oblačno nebo
Foto: Predrag Trokcić

Sasvim je svejedno da li bojkot nazovete protestom ili politikom, nije reč o individualnoj odluci da se ne glasa jer nema za koga ili iz etičkih razloga. Da bi se izbori bojkotovali, potrebna je mobilizacija. A da bi uskraćivanje glasa ne naprosto političkoj ponudi već vlasti, kogod da je formira posle izbora – da bi zajedničko uskraćivanje glasa, što je bojkot, imalo smisla, potrebno je da se veruje da će taj glas biti vredan posle izbora u toj meri da će vlasti rizikovati slobodne izbore koje bi mogle da izgube.

Da bi došlo do mobilizacije i da bi odbijanjem da se da glas, da se glasa i da se time podigne vrednost glasa, da bi bojkot doveo do mogućnosti da se na slobodnim izborima izglasa alternativa vlasti – potrebna je alternativa, politička organizacija koja bi mobilisala bojkotaše i koja bi mogla da preuzme vlast na slobodnim izborima. Ako nema stranke, da to pojednostavim, koja može da mobiliše i koja može da vlada, bojkota ne može biti, a što je još gore, smene na vlasti ne može biti.

Naravno, kao što bi trebalo da je jasno usred pandemije, uvek postoje spoljašnji udari koji mogu da promene izglede i vlasti i onih koji su protiv nje, tako da stabilnosti na vlasti nema. Ali to nije ni politika niti protest.

Da li bi to mogao da bude sporazum kojim se „izdaje“ Kosovo? Ne znam za one koji na to uporno upozoravaju, sa nadom ili sa strahom svejedno, ali teško je videti da je u interesu gospode Vučića i Dačića da okončaju beskonačne razgovore o normalizaciji odnosa sa Kosovom priznanjem kosovske nezavisnosti. Ti razgovori im održavaju međunarodnu legitimnost i jedini rizik sa kojim se suočavaju jeste eventualna odluka Evropske unije i Amerike da prestanu da razgovaraju sa njima i podraže alternativu. Ako je u Srbiji nema, kao što je nema, onda se rizik svodi na prinudne mere koje bi mogle biti primenjene, a kojih nema ili u svakom slučaju niko nema želju da ih koristi.

EU, Amerika i pogotovo Kosovo su zainteresovani, Kosovo životno, da do dogovora o priznanju Kosova dođe, gospoda Vučić i Dačić nisu.

Uzmimo da u Briselu veruju da bi do priznanja Kosova došlo ukoliko bi se ubrzalo učlanjivanje Srbije u EU. Koliko je srpska javnost, građani Srbije, koliko su oni zainteresovani za to da Srbija postane članica EU? Sve dok postoji slobodan pristup evropskom tržištu i, za poslovne ljude, finansijama i ponajviše dok za prelazak granice nije potrebna viza, što omogućava emigriranje i zapošljavanje, neformalno ili formalno u evropskim zemljama, koja je dodatna korist od članstva? Transferi iz briselskog budžeta, uređenija država, bolje sudstvo i smanjeni rizici bezbednosti – za sve to je potrebna stranka na vlasti i ona u opoziciji kako bi glasači, i zaposleni i oni koji bi da rade, pa i oni sa novcem i poslovni ljudi, mogli da očekuju da će svi oni da osete te koristi. A takvih stranaka u Srbiji nema. Pa nema ni interesa da se bilo ko istrajno zalaže za bilo kakve promene, recimo za normalizaciju odnosa sa Kosovom, ako će na vlasti biti ovi koji na njoj već jesu ili oni koji se za nju nude, nazivajući ove prve potencijalnim izdajicama, dok oni ove druge nazivaju okorelim izdajicama.

Mislim da je verovatno najlukavija bila ta ideja o razmeni teritorija. Nije izvodljivo, ali se pokazalo zavodljivim. Sada je se svi odriču, ali je cilj postignut – razgovori su tema, normalizacija odnosa nedostižna. A gospoda Vučić i Dačić, kada virus dozvoli, lete po svetu i razgovaraju i pregovaraju.

Opet, to može da se promeni, recimo ukoliko se usled pandemije trajnije zatvore evropske granice, ako virus uvede vizni rezim da tako kažem. A i drugi spoljašnji potresi bi mogli da utiču na srpsku politiku. Ali da bi se ona promenila zbog članstva u EU, od toga nema ništa dogod nema stranke koja bi mobilisala javnost i glasače za taj cilj. A nema je.

Stranke su u Srbiji nešto između nevladine i vladine ili skupštinske organizacije. Osim vladajuće i njenog malog koalicionog partnera. Stranke na vlasti mogu da prodaju usluge, svima koji mogu da plate, a i da imaju neposredne koristi od javnih preduzeća i ustanova, bilo novčanih ili u vidu zapošljavanja, dok ostali mogu da žive od donacija ili od budžeta ukoliko mogu da pređu, sada, relativno niski prag i steknu poslanike. Mogu i da prodaju usluge ako ostanu u dobrim odnosima, kao lojalna opozicija kako se kaže, sa vlastima. Otuda i taj broj stranaka, vođa, savetnika i saradnika.

Konačno o hibridnim režimima i istraživanjima. Čemu služi podela na tipove režima? Da bismo mogli da objasnimo politička ponašanja i da predvidimo eventualne promene. Pa kada se kaže da je neki režim autokratski, misli se na njegovo ustrojstvo i na uslove stabilnosti. Ako sada neko kaže „nije Putinov režim autokratski, složenije je to“, hibridan je to režim. To je nerazumevanje. Niko ne kaže da autokratski sistemi nisu složeni. Josip Broz Titu je bilo potrebno nekoliko godina i ne mali broj kriza da bi konsolidovao vlast posle 1968. A sistem lične vlasti nije bio stabilan ni pre niti posle toga. Kao što je 80-ih godina prošloga veka jednopartijski autoritarni sistem bio nestabilan sve do raspada i režima i zemlje.

Problem upotrebe tipologije režima nastaje kada želite posmatranjem da dođete do njihovih karakteristika i da predvidite posledice, recimo, opozicionog delanja. Tada je jednostavnost tipologije problem, jer se autokratski režimi razlikuju, pa je nekako potrebno složenost opisati i stepen nestabilnosti oceniti. Ako želite da ocenite verovatnoću da će bojkot uspeti da dovede do promene autoritarne vlasti, možete uzeti u obzir što je moguće više autoritarnih režima, koji će se svi naravno međusobno razlikovati, i da takođe uzmete sve bojkote ili pokušaje bojkota u tim režimima i da utvrditi koja je verovatnoća da će bojkot biti uspešan. I potom da varirate te, unutrašnje i spoljašnje, karakteristike i da vidite pod kojima okolnostima je bojkot uspešniji ili je manje uspešan. Iz toga, nažalost, ne sledi preporuka po kojoj ako želite da bojkotom promenite vlast u, recimo, Srbiji imate verovatnoću uspeha u skladu sa skupom karakteristika iz uzorka koji ste posmatrali i analizirali. Jedno je verovatnoća da će sledeći uspešan bojkot biti nalik na one koji su bili uspešni, a drugo je da će sledeći bojkot koji se u tim uslovima organizuje biti uspešan. Ili drukčije rečeno, jedno je verovatnoća sa kojom se bojkotom obaraju hibridni sistemi, a drugo je verovatnoća da će se bojkotom oboriti određeni hibridni režim. Jer je prvi režim statistička deskripcija, a drugi je režim koji se naravno razlikuje od te deskripcije.

Autokratski tip režima, pak, pokriva i pojedinačni i opšti slučaj. Pa se mogu utvrditi nužni uslovi za njegovu promenu. Jedan jeste da postoji stranka, ako nije zabranjena, koja je sposobna da organizuje otpor i da glas ili prećutnu saglasnost uslovi slobodnim izborima. Jer je autokratskom režimu, kao i svakom drugom, potrebno da narod sledi naredbe vlasti. Drugi, ako su stranke zabranjene, jeste da vlasti izgube, na jedan ili drugi način, spoljašnju legitimnost. Pa da režim izgubi stabilnost na spoljašnje uticaje. Na istoku Evrope, unutrašnji otpor je bio odlučujući, u fašističkoj ili diktatorskoj Evropi, evropeizacija je bila podsticajna.

U Srbiji nije zadovoljen nijedan od ta dva uslova. U Srbiji je opozicija nespremna da se ujedini i pretnjom bojkotom poveća cenu glasa, a spoljašnje okolnosti su trenutno povoljne za autokratsku vlast. Okolnosti mogu da se promene, ali računati da će do toga doći priznanjem nezavisnosti Kosova i bojkotom koji bi usledio je potpuno nerealno. Valja raditi, što bi rekao Čehov.

Peščanik.net, 20.06.2020.

BOJKOT IZBORA 2020.