Radio emisija 08.10.2010, govori: Vesna Rakić-Vodinelić. 

Svetlana Lukić: Počela je jesen, to se vidi po plastičnim kesama kojima košava kiti drveće, po čoporima pasa koji se šetaju gradskim ulicama, po svakodnevnom smenjivanju raznih štrajkača pred vladom Srbije, po već tradicionalnom pokušaju da se u Beogradu organizuje parada ponosa. Ista država koja je prošle godine svojim nečinjenjem sprečila paradu, ove godine se ponaša kao njen glavni organizator. Postoje samo dva objašnjenja za ovakav zaokret. Prvi je da su Dačić, koji će u nedelju sa 5000 policajaca štititi paradu, Čiplić koji nas poziva da se pridružimo paradi, Tadić koji organizovanje parade smatra dijamantom u svojoj demokratskoj kruni – da su oni u međuvremenu otkrili da su homoseksualci, ili da, pošto su pred Međunarodnim sudom pravde izgubili Kosovo i tokom noći morali da promene predlog rezolucije o Kosovu u UN, oni moraju pod hitno da ostvare makar jednu pobedu, na primer da dobiju kandidaturu za EU. Da bi se pokazali kao dobri Evropljani, oni moraju da, između ostalog, dozvole paradu ponosa.

Ali zato ima ko da čuva biće i guzu srpskog naroda – mitropolit Amfilohije Radović, koji je juče po homoseksualcima prosipao sumpor, pretio im ognjem Sodome i Gomore, nazvao ih nasilnicima i klovnovima koji su izgubili moralnu i duhovnu ravnotežu. Logično je da će vladike, baš kao i katolički biskupi biti protiv homoseksualaca, ali ovako neuračunljivo ponašanje nije uobičajeno među božijim izaslanicima. Prošle godine je sumpor sipao vladika bački Irinej, ali sada se pred ustavnim sudom u raspravi o zakonu o crkvama pozivao na evropske zakone. Ove godine je tu Amfilohije koji je kletve vežbao 90-ih kada je kleo Miloševića što je, pod pretnjama sa zapada, uveo sankcije bosanskim Srbima („Neka je prokleta, tri puta prokleta ruka koja se pravi da ga se rat ne tiče“), Biljanu Plavšić je nazvao Kosovkom devojkom koja čuva našu dušu i koja je krenula svetosavskim putem, majku Radovana Karadžića ispratio je na onaj svet toplim rečima u znak zahvalnosti što je srpskom narodu podarila sina Radovana, a duša hrišćanska mu se naročito veselila nad kovčegom Zorana Đinđića.

Na pretnje i govor mržnje mitropolita povodom parade ponosa, država ni na koji način neće reagovati – oni ne reaguju sve dok njima ne zaprete Sodomom i Gomorom. Uzgred, mitropolit ima Sodomu i Gomoru u sinodu i saboru i bilo bi mu pametnije da nekim svojim kolegama ne okreće leđa. Ovih dana je novoustoličeni patrijarh pozivao sve strane na Kosovu na mir – zanimljivo je kako crkveni velikodostojnici pozivaju na mir samo kada su slabiji. Tako je bilo i za vreme ratova devedesetih: mnogi od njih su huškali na rat, a kada su Srbi počeli da ga gube, isturen je patrijarh da poziva na mir i ljubav. I sada se vladike dele na dobre i loše policajce: patrijarh deli naforu, a šef egzorcista Amfilohije – sumpor.

Vidim jutos na televiziji predsednika kako u rukama drži ašov, sadi neko drvo. Tu i treba da radi, u gradskom zelenilu. Šta je taj čovek izgovorio na obeležavanju 10-godišnjice 5. oktobra: izvojevali smo pobedu nad organizovanim kriminalom, postali smo zemlja u kojoj vladaju demokratske institucije, poštuju se, do bola, ljudska prava, pravna država peva Odu radosti… Onda je otišao u Kazahstan kod svog prijatelja Nursultana Nazarbajeva koji hoće da menja tokove reka i uvede novu svetsku valutu. Ne sumnjam da će i Nazarbajev uskoro dobiti spomenik u Beogradu, kao i tata od sadašnjeg predsednika Azerbejdžana.

Znači, vodeći ljudi ove vlade posećuju sultanate, kneževine i diktature, a nestašicu mleka rešavaju donošenjem uredbe o tome ko i koliko mora da proizvede dugotrajnog mleka, što će dovesti do nestašice jogurta. Vlada je namirila dugove toplana koje koriste gas, ali su nadrljali građani koji se greju na mazut. Rusi neće da spuste cenu, a uvoz je zabranjen. Sada će se srpski narod deliti na one koji vole mleko i one koji vole jogurt, na one koji se greju na gas i na one koji se greju na mazut…

Opet imam smetnje kada vidim predsednika, a onda kažem sebi – pa dobro, čovek ne vidi ono što ja vidim. Poznato je da u bilo kom okruženju da otvorimo oči, vrsta objekata koje vidimo zavisiće od onoga ko ih gleda. Na primer, ako se na livadi nađu lovac, botaničar, ratar i lovac, ovaj poslednji će videti prepelicu, botaničar cveće, a ratar da livada nije poorana, da na njoj ne rađa ni žito, ni mleko, ni gas. E, ja sam seljanka koja to vidi, a predsednik nam je botaničar. Mislila sam da je njegov nadimak Bota skraćenica od Boris Tadić, a u stvari je to skraćenica od – botaničar.

Dogodila se ovih dana i jedna, na prvi pogled, zanimljiva javna rasprava, pred Ustavnim sudom Srbije raspravljali su predstavnici tzv. tradicionalnih crkava i verskih zajednica, predstavnici verskih zajednica koje smatraju da ih zakon o crkvama diskriminiše,  predstavnici Koalicije za sekularnu državu i nezavisni eksperti. Javnoj raspravi su prisustvovali Irinej bački, ministar vera Šijaković, ombudsman, poverenik za slobodanm pristup informacijama, predstavnici katoličke crkve, jevrejske zajednice…

I Peščanik je bio odlično zastupljen pred Ustavnim sudom. U ime Koalicije za sekularnu državu govorili su naši redovni sagovornici Vesna Rakić-Vodinelić i Saša Gajin, a kao nezavisni ekspert govorio je profesor Milan Vukomanović. Ukratko, naši sagovornici su zastupali tezu da je zakon o crkvama suprotan ustavu, da diskriminiše manje verske zajednice i da ozbiljno narušava sekularni karakter srpske države.

Vesna Rakić-Vodinelić: Koalicija za sekularnu državu je smatrala da odredba zakona po kojoj je država dužna da izvršava odluke crkvenih organa, među njima i crkvenih sudova, krši princip odvojenosti crkve od države i da ne bi smela da opstane, jer je neustavna. Sporno je i to što zakon za sveštenike i druge verske službenike predviđena neku vrsta imuniteta, a taj imunitet se odnosi na reči i radnje izrečene ili izvršene za vreme bogosluženja. Jedan kolega koji zastupa tezu da ovaj Zakon ne krši Ustav, rekao je – pa, naravno da se imunitet ne odnosi na to ako sveštenik udari šamar đakonu. Ali, znate, ako čitate tu normu ne možete doći do tog zaključka. Zakon zabranjuje da vi ljudima lupate šamare, ali ko će biti taj koji o tome prosuđuje? Naravno, kad je šamar u pitanju to je jasno, ali kada je pozivanje i blagosiljanje ubijanja pripadnika druge vere, onda se to baš ne smatra nezakonitom delatnošću, kao što vidimo iz naših nedavnih primera. Naprotiv, smatra se potpuno legitimnim i u skladu sa pravilima crkve.

Onda, postavlja se pitanje koji je obim imuniteta sveštenih lica? Ako ga tako neodređeno postavite, on je širi od imuniteta narodnog poslanika. Narodni poslanik ne odgovara za reči koje su izrečene u toku skupštinske debate, bez obzira što bi one možda bile i krivično delo, jer se krivično delo može učiniti i rečima. Dakle, on za to ne odgovara, ali sveštenik ne odgovara ne samo za reči, nego ni za radnje koje je izvršio, za postupke koje je preduzeo. Što je još gore, ne zna se ko ga oslobađa te odgovornosti. To je jedna norma koja privileguje sveštenika u odnosu na ostale građane. Ako biste vi na jednom verskom obredu rekli svešteniku – nemoj da pozivaš ili blagosiljaš ubistvo, vi biste odgovarali za remećenje verskog obreda, a on za to isto ne bi odgovarao. Postoji i odredba koja kaže da uniforma sveštenika uživa zaštitu, ne kaže se kakvu zaštitu. Ja sam pitala sudije Ustavnog suda da li ijedan zakon štiti uniformu koju oni nose. Ovim zakonom tradicionalne crkve i njeni službenici, pa možda čak i njihovi pripadnici, postaju građani prvog reda, svi ostali postaju građani drugog reda, a ateisti su naravno građani trećeg reda. Oni su potpuno isključeni iz sistema tog koncepta državno-crkvenog prava koji se sada pokušava plasirati. Problematično je takođe što se i prostor koji se nalazi van crkava može proglasiti bogoslužbenim prostorom. Postavlja se opravdano pitanje da li se tom odredbom javni prostor pretvara u privatni, a podnosioci inicijative za ocenu ustavnosti ovog zakona smatraju da se radi o kršenju pravila po kojima je Srbija svetovna država.

Takođe, bile su podvrgnute ispitivanju i neke odredbe koje državu ne primoravaju, ali joj omogućuju da iz budžetskih sredstava finansira zdravstveno, penzijsko i invalidsko osiguranje sveštenika i drugih verskih službenika. Ova odredba je napadnuta zbog toga što su crkve privatna pravna lica, a iz budžeta se finansiraju samo oni koji rade u javnom sektoru. Ni za jedno drugo privatno pravno lice takva odredba nije propisana. I najzad, bilo je postavljeno pitanje da li je dopušteno u javnim državnim školama organizovati versku nastavu i da li su odredbe o tome u skladu sa Ustavom illi nisu.

Svoje mišljenje pred Ustavnim sudom izneo je i ministar vera ali se nije potrudio da ga argumentuje, on je sve vreme potcenjivao našu argumentaciju i ja sam otvoreno rekla da je to manifestacija ministarske osionosti.

Centralni problem o kome je raspravljano bilo je pitanje da li postoji ustavni osnov za razgraničenje crkava i verskih zajednica na tradicionalne, kojima je položaj olakšan i privilegovan, i na ostale. A osnovne ustavne odredbe o odnosu crkve i države glase – Srbija je svetovna država, crkva i država su razdvojene, sve crkve i verske zajednice su ravnopravne. I upravo sa stanovišta ravnopravnosti valjalo je ispitati da li privilegovani tretman tradicionalnih crkava i verskih zajednica ima opravdanje ili to opravdanje nema. Tim pitanjem se najviše bavio kolega Saša Gajin i ja ću ukratko reći na čemu je on zasnovao svoju tezu. Prvo što je rekao jeste da razlikovanje na tradicionalne i ostale verske zajednice nema u Zakonu jasno obrazložen legitiman cilj. Ako zakonodavac pravi razliku između pojedinih subjekata, u ovom slučaju verskih zajednica, na njega pada teret da dokaže da je to razlikovanje opravdano. Ni u tekstu Zakona, a ni u obrazloženju nadležnih institucija ništa se nije  reklo što je relevantno sa pravnog stanovišta, izuzev da su neke crkve, recimo Srpska pravoslavna crkva, od veoma velikog značaja za istoriju srpskog naroda, za očuvanje njegovog identiteta i za razvijanje njegove kulture.To je sve tačno i to niko ne spori, ali to nije legitiman razlog za razdvajanje tradicionalnih crkava u odnosu na ostale. Tokom rasprave pred sudom bilo je pomalo i komično kada su se predstavnici nekih crkava, pogotovo SPC-a, pozivali  na evropsko pravo i na evropska iskustva. Bili smo u prilici da čujemo kako među članicama EU postoje države koje imaju državnu crkvu, dakle država koje privileguju jednu određenu crkvu. I to je tačno, takva je Velika Britanija u kojoj je anglikanska crkva proglašena državnom crkvom. Takvih primera ima i među nekim skandinavskim državama. Pozivanje na uporedna pravna iskustva Velike Britanije ili skandinavskih zemalja od strane crkvenih velikodostojnika je oprostivo, jer oni ljudi uopšte nisu dužni da se bave uporednim pravom. Ali pravnici bi morali da znaju da uporedno pravo nema nikakvog smisla ako se prave poređenja između država koje su neuporedive sa stanovišta vladavine prava, i ako se poređenje vrši bez obzira na društveno okruženje u kome određeni pravni poredak treba da vlada. U Srbiji se svi sećaju nedavnih ratova na području bivše Jugoslavije, ti ratovi su započeli kao ratovi za teritorije i kao pljačkaški ratovi, ali su se u međuvremenu razvili i u ratove koji su bili religijski, odnosno crkveno inspirisani. Ja ne tvrdim da su crkveni velikodostojnici doveli do ovog rata, ali su se veoma dobro u taj rat uključili i iskoristili ga za propagiranje nekakvih navodno viših vrednosti svoje crkve u odnosu na ostale crkve. Setila sam se i jednog za mene nezaboravnog detalja u Tolstojevom Ratu i miru u kome on opisuje pripreme ruske i francuske vojske za rat koji im neposredno predstoji. Tolstoj tu sa dozom gorkog sarkazma piše  kako sveštenici Ruske pravoslavne crkve i katoličke crkve u Francuskoj blagosiljaju svoje vojnike da bi se međusobno ubijali. Pa zar mi nismo na televiziji gledali sveštenika Gavrila kako blagosilja pripadnike neke paravojne jedinice koja je potom otišla u Srebrenicu i učestvovala u masovnom ubijanju. To ubijanje možemo zvati genocidom ili ne, kako ko hoće, ali se svakako radilo o masovnom ubijanju pripadnika druge vere.

Svetlana Lukić: Kako objašnjavate činjenicu da je praktično jedna ista vlast donela Ustav u kome je crkva striktno odvojena od države, a odmah potom Zakon koji to poništava ili jako relativizuje.

Vesna Rakić-Vodinelić: Ustav iz 2006. godine je bio izraz raznih vrsta političkih pogodbi, donesen je u trenutku kada je izvršnom vlašću dominirala DSS a na čelu Srbije se i tada nalazio sadašnji predsednik Republike iz DS. Pretpostavljam da je ovaj ustupak o strogom odvajanju crkve i države DSS tada učinila da bi od DS dobila neke druge pristanke. Kada je taj Ustav donesen, vladike SPC su počele da govore o nekakvoj simfoniji između države i crkve, očigledno pokušavajući da relativizuju tvrdu tezu Ustava da su crkva i država odvojene.

Svetlana Lukić: Kako objašnjavate činjenicu da je DS pri donošenju ustava, kada je bila slabiji partner u vlasti, insistirala i izborila se za strogo odvajanje crkve i država, a onda kada je ona postala vlast, to načelo počela da relativizuje i da sklapa kompromise i podleže pritiscima SPC-a.

Vesna Rakić-Vodinelić: Sećate se kada je donošen Zakon o zabrani diskriminacije da je tada prvi put u našoj novijoj legislativnoj praksi pod pritiskom crkve predsednik Vlade vratio Zakon na doradu. Sadašnja vlast pokušava crkvu da upotrebi za ostvarenje svojih političkih ciljeva, s druge strane, crkve pokušavaju da upotrebe državu. Vlast je napravila jedan potez koji joj je olakšao donošenje ovakvog Zakona, naime, proglasila je tradicionalnim crkvama sve one crkve i verske zajednice koje su predstavljale simbol konfrontacije u ratovima devedesetih godina. Na taj način je uspela da te crkve nastupaju kao jedinstveni front, one su nastupile jedinstveno i prilikom donošenja ovog Zakona, nastupile su jedinstveno recimo prilikom donošenja Zakona o diskriminaciji i vrlo jedinstveno kada se radi recimo o Paradi ponosa. Na taj način je potencijalni sukob koji bi se mogao razviti između pojedinih verskih zajednica na neki način prigušen, odnosno pojavila se ta neka tačka u kojoj su se one ujedinile. To svakoj vlasti koja nastoji da stabilizuje prilike u jednom društvu odgovara. To se možda i može smatrati jednom od pozitivnih tekovina, bez obzira što se oni vrlo često ujedinjuju baš oko onih pitanja oko kojih sekularni deo društva smatra da ne treba ni da se pitaju, a kamoli da se ujedinjuju. Dakle, to je jedan potez države koji joj olakšava situaciju, ali mene uopšte u ovom slučaju ne interesuje da li državi nešto olakšava situaciju ili ne. Ja sam zabrinuta zbog toga što ova država ne nalazi dovoljno snage i dovoljno stručnosti da na bolji način poštuje svoj Ustav. Ja o tom Ustavu kao što znate ne mislim ništa dobro, ali taj Ustav je na snazi, e, taj Ustav se mora poštovati. Ako ne poštujete svoj sopstveni pravni poredak kako onda mislite da gradite pravnu državu ili državu u kojoj će vladati pravo. Vi na taj način pogodujete državi u kojoj će vladati politika a ne pravo. I još ako vam velike crkve potpomognu da vlada politika, a da ne pravo, onda ste vi u sedlu i nemate čega da se plašite.

Svetlana Lukić: Čini mi se da smo i mi, koji smo osuđivali crkvene velikodostojnike za mešanje u državne poslove, zaboravljali da granicu ipak mora da postavi država. Pretenzija crkve jeste da gospodari i rađanjem i umiranjem, to je njoj imanentno, zašto ne bi onda htela da gospodari i ovim što je između rađanja i umiranja? Država je ta koja ne ume ili ne želi da postavi tu crtu.

Vesna Rakić-Vodinelić: Država bi umela, pravni instrumenti postoje, pitanje je samo da li postoji politička volja da se primene. Vi ste tu u pravu, ne treba upirati prst samo na crkvu i njene velikodostojnike. Vi možete upirati prstom u njih kada oni svojim verbalnim iskazima i moći koju imaju, jer iza njih stoji ozbiljna korporativna organizacija, vređaju ili pozivaju na vređanje osnovnih ljudskih prava, jer onda su oni za to odgovorni. Znate, nije samo država odgovorna za povredu ljudskih prava, nego i svi mi kao pojedinci. Ali Vi i ja nismo u poziciji da tako žestoko ugrozimo nečija ljudska prava, jer iza nas ne stoji nikakva moćna korporativna organizacija. A odgovornost države je da spreči i sankcioniše te povrede, što ona nažalost nikad nije ozbiljno probala, pogotovo ako je to dolazilo iz tačno određenih crkvenih krugova i od strane tačno određenih crkvenih lica. Uostalom, setimo se samo sahrane premijera Đinđića. Svako ko je umro ima pravo na pijetet, uloga verskog službenika bi trebala da bude da uteši porodicu, da na simboličan način isprati pokojnika. Nad njegovim odrom održan je jedan politički govor u kome je Đinđić tokom tog političkog govora, upotrebom određenih parabola, analogija i teološke terminologije, od žrtve pretvoren u vinovnika i u krivca za svoju sopstvenu smrt. Mi smo svi to videli svojim očima. Pobunila se protiv toga porodica i politička stranka, država nije rekla ništa.

Svetlana Lukić: Ministarka pravde tvrdi da će se uskoro pred Ustavnim sudom raspravljati i o neizabranim sudijama. Biće zanimljivo čuti kako će neko od tih koji su sproveli navodnu reformu pravosuđa obrazložiti zašto sudija Janković nije izabrana, a sada je ta ista vlast koja je sprovela “reformu” predlaže za novu predsednicu Komisije za zaštitu konkurencije. Kako to da jedna osoba nije podobna da bude običan sudija a jeste da bude na čelu jedne tako važne intitucijije kao što je Komisija za zaštitu konkurencije?

Ovih dana su oduzeta odlikovanja Ulemeku, Bracanoviću, Gumaru… pri čemu jedan državni službenik, predsednik Komisije za odlikovanja Trivo Inđić, koji je ujedno i predsednikov avetnik, kaže da komisija nije zasedala po tom pitanju, a drugi državni službenik, Homen, kaže da komisija jeste zasedala. Zanemite od te vrste voluntarizma koji počinje da vlada na sve strane i koji više i ne pokušavaju da sakriju.

Vesna Rakić-Vodinelić: Očigledno je da tu postoji neka doza loše i nečiste savesti. Dakle, oni jednu osobu koja nije izabrana na mesto sudije, postavljaju na mesto koje u sebi ima ulogu koja je slična sudskoj funkciji, odlučivanje da li je povređeno pravo konkurencije ili nije. Ona se smatra sposobnom ne samo da vodi jednu takvu proceduru nego i da stoji na čelu jedne takve institucije. Na taj način se pokušavaju pacifikovati pojedine sudije. Međutim, ono što je problem za mene nisu one sudije koje nisu izabrane, nego one koje jesu, jer je pitanje kakav smo mi kvalitet dobili. Mnogi dosadašnji slučajevi su pokazali da se radi o sudijama koji su se pokoravali trenutnoj vlasti ili razmišljali o tome kako bi vlast reagovala na pojedine njihove odluke. A što se tiče nekih neizabranih sudija, mislim da ova vlast vrlo dobro računa na razne ljudske slabosti, i na neki način ih korumpira atraktivnim mestima. Vrhunac gluposti cele te stvari, ako je pisanje medija tačno, jeste podatak o masovnom priključivanju sudija Srpskoj naprednoj stranci. Ne znam da li je to tačno, sumnjam, jer je to pre svega glupo. Ako se borite za vaš položaj sudije a priključujete se stranci, morate znati da ne možete biti sudija, jer sudija ne sme biti član nijedne političke stranke. A još je gluplje od strane čelnika te političke stranke da tako nešto uopšte i objave.

Što se tiče uzimanja tih odlikovanja, neko bi trebalo da utvrdi da li je ili nije održana sednica Komisije za odlikovanja, da li je neko mimo nje doneto tu odredbu, pa onda u vidu dekreta ili naredbe saopštio to samoj komisiji, to ja zaista ne znam. Ali takva jedna farsična situacija, i to između pripadnika iste političke linije je još jedan dokaza da se čak mnogo i ne trude da Srbiju predstave kao pravnu državu. To je pre svega još jedna demonstriranje njihove političke moći za koju se ne snosi nikakva politička odgovornost.

Sve što se dešava nas neprestano uverava da živimo u nekom provizorijumu od države a postavlja se pitanje da li države uopšte ima na mestima gde bi je moralo biti. A daleko smo od toga da se uopšte bavimo pitanjem da li je ovo pravna država ili nije. Ona nema nikakve spoljašnje, čak ni mimikrirana obeležja pravne države i tvrdnja predsednika Republike da se Srbija izborila sa organizovanim kriminalom jer su svi glavni kriminalci u zatvoru nije tačna. Prvo, ako je istina da je Šarić glavni kriminalac, on, eto, nije u zatvoru. Ako je i istina, kao što tvrde neka nezavisna tela, da je bilo jako mnogo manipulacija sa državnom svojinom, a novi vlasnici takođe nisu u zatvoru. A i činjenica da je neko u zatvoru ne znači da će biti pravosnažno osuđen. I tu se mi nalazimo ne na kraju, nego na početku puta, a sve ostalo je pričanje bajki, marketing na koji političari imaju pravo, ali mi nemamo pravo baš tako olako da verujemo u tu vrstu advertajzinga.

Svetlana Lukić: Ono od čega ljudi često nemaju vazduha nije samo ekonomska kriza nego osećaj da žive u zemlji u kojoj vlada bezakonje, osećaj da ste kao pojedinac potpuno nezaštićeni.

Vesna Rakić-Vodinelić: Da, to sam nedavno osetila na svojoj koži. Ja sam sa velikim olakšanjem prestala da budem dekan jednog pravnog fakulteta i trebalo je da deponujem potpis novog dekana. I juče sam, u najboljoj veri i sve onako pevajući, pokušala da doprem do Privrednog suda u Beogradu. Naravno da nisam doprla zato što administrativni službenici srpskog pravosuđa s pravom demonstriraju. Njima bilo obećano da će im, zbog smanjenja broja sudija, plate biti povećane, a plate su im mizerne. Naravno da se to nije desilo. Ja ne mogu da usmerim svoj gnev prema njima, a opet, ne znam da li rešenje o imenovanju komisjie za odbranu ispita smem ja da potpišem ili treba da ga potpiše novi dekan, prosto ne znam šta da radim. To onda znači da i studenti ne znaju da li mogu da idu na taj ispit ili ne mogu. To su ipak nekakva elementarna prava i svakodnevni život. Ali kako je jedna država mogla sebi da dozvoli da nešto obeća i da obećanje ne ispuni, i da onda očekuje da ćemo svi mi da dobijemo pravnu zaštitu blagovremeno… A tvrdi se da sudovi jako lepo funkcionišu, koleginica Nata Mesarović je nedavno hvalila jedan sud, drugi kritikovala da ne funkcioniše dobro.Pa, ne funkcioniše nijedan. Pravosuđe je jedan zajednički organizam, ako ne funkcioniše makar jedan sud onda ne funkcioniše nijedan.

Ne treba se ljutiti  na sve te čjude koji dolaze pred vladu i demonstriraju, ma koliko nam to remetilo svakodnevni život, oni samo traže svoja zaista elementarna prava, prava da jedu tri puta dnevno. Znate, to je bitan izraz ljudskog dostojanstva, da imate gde da stanujete i da jedete bar tri puta dnevno. Jednostavno, vlast je dala obećanja, nije ih ispunila, ne može na elementarnom nivou da opskrbi te ljude onim što oni moraju uživati na nivou najprizemnije shvaćenog ljudskog dostojanstva – da imam gde da živim i da imam tu i tamo šta da jedem.

Mile Ilić je paradigmatičan primer. Zašto Mile Ilić? Vidite, mnogi naši zvaničnici i ne samo državni, nego i iz nevladinih organizacija tvrde, i ja se slažem sa tim, da je jedna od vrlo važnih, možda za naš politički život i najvažnija posledica, to da je ipak u Srbiji zaštićeno izborno pravo i da za razliku od Miloševićevog perioda nema više laganja i falsifikovanja izbornih rezultata. U takvoj jednoj situaciji za predsednika upravnog odbora Instituta za uporedno pravo, čiji sam nekad direktor bila, sada se postavlja jedna figura profesorska koja se zove Mile Ilić. Za Mileta Ilića smo svi čuli u Srbiji, malo nas zna da je Mile Ilić u međuvremenu postao profesor univerziteta, ali svi znaju da je Mile Ilić organizovao izbornu krađu na lokalnim izborima u Nišu uz pomoć Baneta pekara i ostalih delova te neobične izborne komisije. I to je dokazano čak i za vreme Miloševićevog doba, čak i preko Ministarstva pravde, i Mile Ilić je bio izbačen iz Socijalističke partije Srbije. E sada, kada se dele ta mesta kao što su upravni odbori i ostale stvari uvek se polazi od toga da se mi nalazimo u koaliciji. U toj nesrećnoj podeli, SPS je našla za potrebno da predloži Mileta Ilića za ovakvo jedno mesto. Taj predlog je prihvatio ministar nauke i otvoreno rekao da su određena lica, on je tu mislio na Ratka Markovića i Mileta Ilića, postavljeni ne zato što su stručnjaci nego zato što su pripadnici jedne od političkih stranaka koja je u koaliciji. Iz toga je Ratko Marković izvukao dobre konsekvence, a ni Mile Ilić nije povukao svoju ostavku. Njega prati, osim tog slučaja izborne krađe, jedna ozbiljna sumnja u to da je plagirao svoju doktorsku disertaciju. Tu je počeo i da se vodi neki postupak pred Pravnim fakultetom u Kragujevcu, gde je disertacija odbranjena. Sem toga, Mile Ilić se ne bavi uporednim pravom. Radi se o Institutu za uporedno pravo i koliko je meni poznato on osim srpskog ne govori nijedan drugi jezik, što je za uporedno pravo apsolutno nezamislivo. Ideja da se sada iz šešira izvlače pojedinci koji simbolizuju najgore delove Miloševićeve vladavine znači jedno neoprostivo ruganje svima nama. Radi se o besramnom izrugivanju vlasti građanima, ne samo onima koji su demonstrirali 5. oktobra, nego i svima ostalima. I tim socijalistima uostalom, zar stvarno nemate nikog ko je blizu vaše stranke a ko bi mogao da se kvalifikuje za takvo jedno mesto osim Mileta Ilića? I to govori jako mnogo o odnosu te stranke prema koaliciji u kojoj je, bez obzira na svu slatkorečivost i dobar medijski nastup Ivice Dačića, to zapravo govori da se u suštini u pogledu ruganja sopstvenim građanima oni uopšte nisu promenili.

Svetlana Lukić: U današnjem Peščaniku govorila je razložno, mirno i staloženo, za razliku od mene, profesorka Vesna Rakić-Vodinelić, ali mislim da je odlučujuća razlika u tome što juče kad smo pravili ovaj razgovor ona nije znala za ovu čuvenu izjavu mitropolita Amfilohija, ne verujem da bi bila tako staložena i mirna. Taman smo mislili da se u ovoj sezoni smirimo, prvo ja za početak, pa da pričamo o onome od čega se živi, o mleku, o jogurtu, da pričamo o onome kako se grejemo, o mazutu, o gasu, a onda vas udari po glavi neki mitropolit sa svojim histeričnim pretnjama. Ili ministar Jeremić koji pristaje da bude klovn koji se zahvaljuje dalekim, ali prijateljskim sultanatima i kneževinama na podršci teritorijalnom integritetu, a onda ode u Banjaluku i urla u duetu sa Cecom kako je ulog u bosanskim izborima Srpska, koju naravno može da spasi, kako je rekao, jedino Dodik. Nasuprot tome, u poslednje vreme učestalo je to zavrtanje mozga, predsednik je opet pozvao Miškovića i Beka da se ponašaju kao Bil Gejts i postanu humanitarni radnici. Ministarka pravde najavljuje raspravu pred Ustavnim sudom Srbije o neizabranim sudijama, gde ćemo lepo videti kako su i ona i gospa Nata bile u pravu kad su otpustile te ljude. U međuvremenu saznajemo da sve te sudije i tužioci, njih nekoliko stotina, koji su otpušteni ustvari već 8-9 meseci primaju punu platu, a država će im davati platu sve dok Ustavni sud ne odredi da li su oni zakonito otpušteni ili nisu. I sad se naravno postavlja pitanje ko od nas može da dobije otkaz, a da onda mesecima dobija platu sve dok se pred Ustavnim sudom na primer ne reši naša žalba? Tu je onda i Homen, humanitarni radnik, ne, ustvari, on je kao Robin Hud, oduzima od bogatih, daje siromašnima. Šariću je oduzeo usisivače i đakuzije, video rekordere, a juče je pao i Ferari. Nadam se da je crveni Ferari, zajedno sa ciradom, što mislim da je jako važno. To je morao da preda sin Sretena Karića i to je jedan od bisera borbe protiv organizovanog kriminala koju je tako lepo opevao predsednik Srbije Boris Tadić.

Ovo je bila emisija Peščanik, čujemo se od petka do petka, a svakoga dana postoji naš sajt pescanik.net. I evo, samo za kraj nekoliko tekstova koji nam se čine jako zanimljivim, tu je tekst Dejana Ilića, koji je pisao o rialiti šou Farmi kao o krajnjem rezultatu 5. oktobra. Zatim veoma uzbudljiv film o 5. oktobru, koji je uradio Predrag Bambić. Tamo ćete videti neke snimke koje do sada nikada niste videli. Tu je muzička čestitka koju peva Ljubomir Živkov. Profesor Milan Vukomanović je napisao jedan tekst o svom izlaganju pred Ustavnim sudom na temu o kojoj je govorila i Vesna Rakić-Vodinelić. Milan Ćirković nam je napisao tekst o Hokingovoj knjizi koja je postala hit i tema u Evropi, a to je knjiga Veliki dizajn. I tu je emigrantski roman Dani u Valhali Refika Ličinine, novopazarskog pesnika i pisca.

Bio je ovo Peščanik, čujemo se idućeg petka, doviđenja.

Emisija Peščanik, 08.10.2010.

Peščanik.net, 08.10.2010.


PODRŽITE PEŠČANIK

Author: Emisija