Redovu Bredliju Meningu je u sredu izrečena presuda po optužbi u vezi sa objavljivanjem poverljivog materijala – nakon 1.160 dana u istražnom zatvoru. Krivično delo koje je počinio bilo je dostavljanje vojnih dokumenata WikiLeaksu.

U ovom materijalu nalazio se snimak američkog vojnog helikoptera kako puca na oca koji vodi svoju decu u školu; dokazi o odredu smrti u Avganistanu, i dokumenti koji pokazuju da se u Gvantamu umesto samo „najgorih među najgorima“ drže i oboleli od demencije, taksisti i zatvorenici talibana.

Milioni ljudi širom sveta smatraju Meninga herojem, ali oduvek se znalo da će on krivično odgovarati za svoje postupke. Izostanak progona bio bi politički nezamisliv, imajući u vidu nacionalno-bezbednosnu klimu u SAD. Vojni establišment bi snosio posledice ukoliko bi dopustio da se neki vojnik izvuče sa objavljivanjem podataka ovakvog obima.

Ali Obamina administracija nije prosto proganjala Meninga po automatizmu. Vojne vlasti su nametnule optužnicu koja je trebalo da izazove mnogo veću uznemirenost nego što je izazvala. Oni su tvrdili da je, obraćajući se medijima, Mening „pomagao neprijatelju“ – što je optužba jednaka veleizdaji, za koju može biti dosuđena smrtna kazna (iako ona nije tražena u Meningovom slučaju).

Za jednu demokratsku zemlju ovo nije samo iskorak na klizav teren, nego kolosalni sunovrat. Da je Mening proglašen krivim za pomaganje neprijatelju, to bi redefinisalo medije – od glasila poput WikiLeaksa do bastiona establišmenta poput New York Timesa – kao neprijateljske ispostave. Ukinula bi se svaka razlika između izdajnika koji prodaje vojne tajne najboljem ponuđaču i nekoga ko razgovara sa novinarom bez ikakve nadoknade da bi umirio savest.

Oslobodivši Meninga krivice po ovoj opasnoj optužbi (ali proglasivši ga krivim za špijunažu i krađu), vojna sutkinja, pukovnica Denis Lind, povukla je SAD sa ruba provalije – za sada. Ali takav ishod ne menja činjenicu da je tužilaštvo tražilo ovakvu optužbu.

Tužioci su u Meningovom slučaju posredno vodili rat protiv istraživačkog novinarstva. Umesto da optužuje izveštače – za sada – administracija se fokusirala na novinarske izvore. Otkad je Mening optužen, podignute su i druge optužnice protiv izvora i zviždača, a otkriveno je i prisluškivanje novinara AP-a i Fox Newsa.

Dvostruki standardi su očevidni, jer se prećutno odobreno „curenje“ iz bezbednosnih izvora, kada je reč o materijalu koji predstavlja američku vojsku u pozitivnom svetlu, odigrava svakodnevno. Formalno-pravno, takva otkrića predstavljaju jednako ozbiljna krivična dela kao Meningova. Međutim, niko nije izveden pred sud.

Pritom, treba imati u vidu Meningov sramni tretman u istražnom postupku: zatvoren u ćeliji od 1,8×3,5 metra, prisilno držan budnim, primoravan da stoji nag, i još mnogo toga. Kao obeštećenje za ovakve postupke – koje je čak i vojni sud procenio kao neprikladne – pritvor mu je umanjen za samo 112 dana.

Namera Meningovog progona bila je da se pošalje signal. Ako ništa drugo, to je uspešno urađeno. Progon je demonstrirao da se, kada je suočena sa dokazima o sopstvenim nedelima, današnja američka administracija fokusira na kažnjavanje glasnika. Pokazalo se da se prvi ustavni amandman lakše poštuje apstraktno nego u realnosti. I poslata je poruka drugim državama koje rutinski hapse, progone ili čak ubijaju novinare i aktiviste, da u krajnjoj instanci tobožnji lider slobodnog sveta nije mnogo bolji.

Ovo suđenje nije predstavljalo najblistaviji trenutak u američkoj istoriji. Ono bi trebalo da posluži kao opomena onima kojima je stalo do budućnosti ove zemlje. A nadajmo se da će istovremeno biti i prekretnica.

 
James Ball, The Guardian, 30.07.2013.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 31.07.2013.