Brexit i mir u svetu

Brexit je ugrozio mir u svetu.

Pre četiri godine Evropska unija je dobila Nobelovu nagradu za mir. U obrazloženju Nobelobog komiteta se kaže da je EU „doprinela unapređivanju mira i pomirenja, demokratije i ljudskih prava u Evropi“. Nagrada je bila zaslužena. Zahvaljujući EU, za jednu generaciju Evropljana mir na kontinentu se podrazumevao. Iznenađenje s kojim su mladi Evropljani dočekali ovu odluku Nobelovog komiteta najbolje svedoči o tome u kojoj meri je ideja rata među zapadnoevropskim nacijama postala nezamisliva. S nekoliko izuzetaka – pre svega bivše Jugoslavije i njenih delova, a u novije vreme Ukrajine, obe izvan EU – Evropljani su odustali od rešavanja sporova oružjem u korist razgovora i saradnje u nizu ekonomskih, društvenih i političkih pitanja.

Mada mnogi među njima uporno sumnjaju u vrednosti EU, Britanci za mir u Severnoj Irskoj mogu da se zahvale i Uniji. Irski nacionalisti položili su oružje delimično i zato što je zajedničko članstvo Velike Britanije i Republike Irske u EU značilo slobodno kretanje preko granice i pravo građana obe zemlje da žive i rade u onoj drugoj. Evropska Konvencija o ljudskim pravima uneta je u pravni sistem Severne Irske.

Krah komunističkog bloka posle 1989. godine i mirno uključivanje zemalja Varšavskog pakta u demokratski ekonomski i politički poredak u velikoj meri je zasluga Evropske unije. Teške ekonomske reforme koje su te zemlje preduzele da bi se prilagodile tržišnoj ekonomiji bile su politički moguće zahvaljujući nagrađivanju članstvom u EU i ogromnim, opipljivim dobitima, među kojima je posebno bio značajan pristup EU tržištu rada. Za razliku od pomeranja NATO-a na istok, širenje EU nije sadržavalo pretnju – što je redak primer političke ekspanzije koja donosi samo mir.

U okviru EU i Evropske ekonomske zone (koja obuhvata Norvešku a nezvanično deluje i u Švajcarskoj), slobodno kretanje ljudi – posebno ogromnog broja mladih koji se školuju širom kontinenta – pokazalo se kao uspešno sredstvo protiv zatucanosti iz doba evropskog nacionalizma. Nadali smo se da će prosperitet koji su sobom doneli mir i ekonomske integracije obuzdati nazadni tribalizam – ali to se očigledno nije dogodilo.

Kao svaka birokratija, i birokratija EU je ogromna i otuđena: dovoljno je da čovek pogleda mastodontsku prevodilačku službu u njenom sedištu u Briselu. Redovne selidbe Evropskog parlamenta iz Brisela u Strazbur i natrag su skupa farsa. EU je zaštitila posebne interese, pre svega farmera, po cenu tržišnih poremećaja koji su naneli štetu zemljama u razvoju. Njene regulative su često kontraproduktivne, a njeni lideri prečesto prave grube greške – od koji je svakako najveća odbijanje pristupa Turskoj, čime je izgubljena šansa da jak evropsko-mediteranski blok spremno dočeka arapsko proleće, kao što je 20 godina pre toga iskorišćena prilika da se prime zemlje iz sovjetskog bloka. Monetarna unija je takođe problematična zamisao, jer u isti koš stavlja ekonomije različitog stepena razvoja. Ali evropska vlada se ne može kritikovati kao bilo koja nacionalna vlada. To je najveći i najuticajniji multilateralni projekat na svetu. I pre i posle svega – to je projekat mira.

A onda je kratkovido sitno politikantstvo šačice engleskih političara – posebno Davida Camerona, Borisa Johnsona, Michaela Govea i Nigela Faragea, a nije se proslavio ni Jeremy Corbyn – ugrozilo opstanak njihove zemlje, Evropske unije i mira u svetu.

* * *

Evropsku uniju su osnovali muškarci i žene kojima su ratne strahote iz ’30-ih i ’40-ih godina prošlog veka bile u svežem i bolnom sećanju. I oni su napravili pakt protiv svake moguće netolerancije i ksenofobije.

Britanija je mlako učestvovala u tom konsenzusu, jer su njeni lideri samozadovoljno i pogrešno verovali da je fašizam nespojiv sa njihovom političkom kulturom. Nije tako: pre će biti da je izborni sistem otežavao bilo kojoj trećoj stranci da uđe u Vestminster. Tako je reakcionarna desnica obuzdavana u redovima Konzervativne partije, dok je Laburistička partija s pridruženim sindikatima obuzdavala sklonosti lokalnih socijalista ka introvertnoj zavičajnosti.

Svakih dvadesetak godina javljao se pokušaj da se izgradi neofašistička biračka baza u Britaniji, obično na antiimigrantskoj platformi. Poslednji takav pokušaj je UKIP (Nezavisna partija Ujedinjenog Kraljevstva), predvođen Nigelom Farageom, bivšim robnim brokerom koji je izabran, po proporcionalnom sistemu, za britanskog člana Evropskog parlamenta. Osnovan 1991. da vodi kampanju protiv Mastrihtskog sporazuma – koji je stvorio modernu Evropsku uniju a kasnije i evro – UKIP je kasnije proširio svoju platformu i postao populistički i antievropski pokret desnice. Stranka se hranila ogorčenjem nezadovoljne radničke klase. Mnogi od njenih pristalica došli su iz tradicionalno laburističkih izbornih jedinica koje su pretrpele štetu od deindustrijalizacije i zaostajale za ekonomskim napretkom zemlje, a posle 2010. godine ponele i teret mera štednje koje su nametnuli konzervativci. Ribarima i radnicima u brodogradilištima i čeličanama, kao i farmerima koji su najpre dobijali evropske subvencije za poljoprivredu, a posle njihovog drastičnog smanjenja dospeli u težak položaj, prijala je Farageova poruka da je za njihove nevolje kriv Brisel. Mnogi su bili prijemčivi i za njegovu taktiku okrivljavanja imigranata. Tokom poslednjih šest godina, drastična štednja uz velika smanjenja javne potrošnje dodatno je produbila njihovo osećanje izolacije i razočaranja.

Kada je raspisao referendum o članstvu u EU, premijer David Cameron je prevideo opasnosti od menjanja političkih pravila u hodu i ozbiljno potcenio dubinu gneva ljudi na elite. On nije morao da raspiše ovaj referendum. To su dugo tražili pripadnici male ali uporne evroskeptične manjine u njegovoj stranci, a on je pogrešno poverovao da može da uveća svoj politički kapital tako što će obelodaniti njihovo blefiranje. Zajedno s celim političkim establišmentom, premijer je zamišljao da je ostanak u EU – zagarantovan. Ali on je pogubno loše procenio šta će se dogoditi kad bude legitimizovao okosnicu britanskog neofašističkog pokreta. Farage i UKIP su dovedeni u centar zbivanja.

Postoje dobronamerni i napredni argumenti za drastičnu reformu, pa čak i napuštanje EU, i postoje ljudi koji bi artikulisali te argumente da im je bila data prilika, na primer baronesa Sayeeda Warsi, visoka zvaničnica Konzervativne partije. Par dana pre referenduma ona je promenila mišljenje i rekla da će glasati za ostanak, na šta su lideri kampanje za izlazak iz Unije lakonski izjavili da nisu ni znali da je ona bila na njihovoj strani. Milioni britanskih birača su glasali za izlazak bez trunke šovinizma: to su zbunjeni ljudi puni nade da nacionalizam može obnoviti osećaj zadobijanja kontrole nad jednim sve strašnijim svetom. Njih su zaveli lideri obe kampanje.

Cameronova gruba greška je bilo i to što je referendumsku kampanju vodio kao reprizu poslednjih opštih izbora, u smislu obraćanja nižim nagonima biračkog tela i uz kratkoročne kalkulacije. On je orkestrirao horsku kampanju u kojoj se naglašavala ekonomska šteta zbog eventualnog izlaska. To predviđanje je, po svemu sudeći, tačno. Ali širenje straha i negativna kampanja izazvala je suprotnu reakciju, to jest naljutila nepoverljivo biračko telo. Cameron nije iskoristio potencijale politike nade i evro-optimizma, pa nijednom nije izrazio entuzijazam za EU i njena obećanja britanskoj omladini: mirna budućnost i sloboda da se putuje, radi i živi bilo gde u Evropi.

Pogrešne su bile i procene Cameronovih bivših saradnika i bliskih prijatelja Borisa Johnsona i Michaela Govea, pri čemu sva trojica pripadaju privilegovanoj klasi za koju je Donji dom samo istureno odeljenje debatnog kluba Oxford Union i lista Spectator. I oni su bili uvereni da će rezultat referenduma biti ostanak, ali da svrstavanjem uz izlazak i uzdrmavanjem premijera mogu da osvoje nadmoć u internim stranačkim čarkama.

Johnsonu je sudbina Britanije bila samo odskočna daska za dolazak na čelo torijevaca. Bivši gradonačelnik Londona – grada u kome je 60 odsto birača glasalo za ostanak u EU – izdanak je panevropske porodice. Tokom cele kampanje izgledao je kao oportunista koji slabo mari za istinu. Sada se pokunjio – kao da je opterećen svešću o svojoj podvali. On će biti zapamćen kao čovek koji je prokockao svoju zemlju radi ličnih ambicija i vezao svoju sudbinu za hordu koju ne može da kontroliše ni da zadovolji.

Početkom juna Gove, koji je školovan na Oksfordu, bestidno je prezreo jednodušno mišljenje svih finansijskih institucija o nepovoljnim ekonomskim posledicama brexita rekavši da je britanska javnost „sita eksperata“. Komentatori celog spektra su bili zapanjeni. Njegova populistička poruka je imala ogroman odjek u javnosti: glasači su posumnjali u jednodušnu apokaliptičnu poruku finansijskih institucija. Kampanja za odlazak je sugerisala da su u zaveri sa Briselom i Međunarodni monetarni fond, Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj, Londonska berza i američki predsednik Barack Obama. Razloga za sumnju je bilo, ali ovo nisu bili pravi. Pravi skandal je činjenica da je zapadni korporativni kapitalizam gradio globalizaciju na takav način da dobit od rasta odlazi maloj manjini dok dohodak velike većine stagnira, a sigurnost posla se smanjuje. Johnsonu i Goveu nije padalo na pamet da dovedu u pitanje taj ekonomski sistem, a pogotovo ne ekstremnu ekonomsku nejednakost koja im donosi korist. Umesto toga, našli su žrtvenog jarca u evropskoj socijaldemokratskoj birokratiji i imigrantima.

Na kraju su Johnsonove i Goveove pogrešne procene bile sudbonosnije od Cameronovih: njihove ambicije i manevre oduvala je snaga ksenofobije koju su cinično raspirivali. Ona je pokazala i najdublji izazov u jezgru globalnog korporativnog kapitalizma: njegovi upravljači nemaju strategiju za kanalisanje gneva građana u područjima koja su opustošili.

Dok je Konzervativna partija samu sebe uništavala, Corbyna, lidera Laburističke partije, bilo je teško videti. U najboljem slučaju malodušan u odbrani EU, Corbyn nije obustavio politička rivalstva u dovoljnoj meri da bi se slikao s Cameronom i bio je jedva prisutan u javnoj debati o jednoj od najvažnijih odluka u modernoj britanskoj istoriji. Poput svog torijevskog parnjaka, on je video referendum kao još jednu rundu partijske politike a ne kao egzistencijalno pitanje za naciju. Corbyn je sve više ličio na palanačkog socijalistu čije brige ne idu dalje od nacionalizovanja železnice: ni u jednom trenutku nije zaigrao kao avangardni kosmopolita, pa čak ni nosilac projekta transnacionalne socijaldemokratije.

Ovo nije prvi put u evropskoj istoriji da su političari na vlasti igrali u kolu s demagozima palikućama, samozadovoljno verujući da imaju kontrolu nad ishodom. Oni nisu ni poslednji. Engleska zatucanost će ohrabriti one koji grade političku sudbinu na veličanju neznanja i ksenofobije. Već u prvim danima posle referenduma broj rasističkih i antiimigrantskih incidenata koji su prijavljeni policiji porastao je za 57 odsto. Oni koji su glasali za izlazak iz EU neće se zaustaviti na tome: po svemu sudeći, oni žele da se Engleska otarasi svih imigranata i klicaće političarima koji im poruče da mogu da rade šta hoće.

* * *

Brexit bi mogao da znači kraj Ujedinjenog Kraljevstva – uz ružan rastanak. Dok su Engleska i Vels glasali za izlazak iz EU, Škotska i Severna Irska su ubedljivo izabrale ostanak. Postoji mogućnost da jedna ili obe napuste Veliku Britaniju i ostave torijevce ili UKIP da vladaju Malom Nezavisnom Engleskom.

Postoji duboka ironija u činjenici da bi nacionalna zastava kojom su u petak ujutru mahali pobornici brexita mogla postati istorijska relikvija. Ako Škotska i Severna Irska odu, bivše Ujedinjeno Kraljevstvo biće svedeno na englesku zastavu – krst Svetog Đorđa kojim će mahati nesrećni navijači engleskog fudbalskog tima.

Pre dve godine, kada je škotsko biračko telo jedva izglasalo ostanak u Velikoj Britaniji, jedan od najjačih Cameronovih argumenata za ostanak bio je to što će nezavisna Škotska morati da pregovara o pristupanju EU, što je dug, težak i neizvestan proces. Nicola Sturgeon, premijerka Škotske, podsetila je engleske političare na to kad je objavila, u prvoj izjavi posle referenduma o brexitu, da već priprema novi referendum o nezavisnosti Škotske.

Odlazak Škotske će biti gorak, ali miran. Situacija u Severnoj Irskoj je zapaljivija. Belfastski sporazum iz 1998. i sporazum Dobri petak iz 1999, kojima je okončan višedecenijski sukob u Alsteru, zasnovan je na zajedničkom članstvu Britanije i Republike Irske u EU. Severna Irska je imala mnoge opipljive koristi od članstva u EU: od otvorenih granica prema Republici Irskoj do velikih sredstava iz evropskog Fonda za regionalni razvoj. (Opštepoznati primer su subvencije za snimanje Igre prestola u toj zemlji.) Severnoirsko biračko telo je izglasalo ostanak u EU, ali je i ono bilo sektaški podeljeno. London će morati vešto da postupa sa tamošnjim polarizovanim zajednicama, ali to će zahtevati samopouzdano i sposobno vođstvo, a malo je izgleda da će se takvo pojaviti u dogledno vreme. Povratak terorizma nije neposredna pretnja, ali se ne može isključiti.

Samo 8 dana pre referenduma, laburistička poslanica i humanitarna aktivistkinja Jo Cox je upucana i izbodena nožem na ulici u svom izbornom okrugu. Njen ubica je neonacista i pristalica „Britanije na prvom mestu“, ultranacionalističke političke stranke na desnici. Kad je izveden na sud, kao svoje ime je naveo „Smrt izdajnicima, sloboda za Britaniju“. On je nesumnjivo lud, ali njegove ubilačke sklonosti je legitimizovala otrovna politička klima koju je podstakao Farage u saradnji s drugim liderima kampanje za izlazak. Farageovo postreferendumsko hvalisanje da je pobedio „bez ijednog ispaljenog metka“ je sramno, zlokobno i netačno.

* * *

Brexit je iznenada otvorio rupu u britanskom vođstvu. Sledećeg jutra Johnson i Gove su bili vidljivo potreseni Cameronovom ostavkom. Ako se jedan od njih bude kandidovao za vođu Konzervativne stranke – što znači i za funkciju premijera – suočiće se sa zemljom koja je podeljenija nego ikad u modernoj istoriji. Kakva god vlada bila formirana posle urušavanja britanskog političkog poretka, ona će biti sasvim introvertna i imaće vrlo mali uticaj u svetu – posebno u Evropi. Britanija je bila snaga na strani stabilnosti u turbulentnom svetu. Danas je ona pre svega zemlja bez političkog vođstva koje uliva poverenje bilo kome u zemlji i van nje.

U narednih 5 godina vlada će biti potpuno zaokupljena štetom koju je naneo taj čin. Biće krupnih komplikacija u pregovorima o razvodu sa Evropom. Biće i napornih pregovora sa Škotskom, Severnom Irskom (i Republikom Irskom) – a možda i sa Londonom jer mnogi njegovi stanovnici traže da se uzme u obzir njihova želja da ostanu u Evropi. Ponovo treba voditi pregovore za 125 trgovinskih sporazuma. Najmanje deset godina britanski državni službenici neće moći da se bave ničim drugm. Najmanje dve godine Britanija će nastaviti sa redovnim uplatama Evropi – ali njeni diplomati i državni službenici izgubiće svaki uticaj na politiku EU.

To će se odraziti na pitanja mira i bezbednosti. Kao što su primetili mnogi komentatori, ruskom predsedniku Vladimiru Putinu ide voda na usta. Britanija je bila poseban saveznik istočnoevropskih članica i jako se zalagala za spoljnopolitičko delovanje EU na Bliskom istoku i u Africi. Iznenadni izostanak britanskog glasa oslabiće i Evropu i Britaniju. Kad se ima u vidu da su brexit podstakla antiimigrantska osećanja, ironija je što će se Britanija verovatno suočiti sa porastom broja izbeglica.

Međunarodna politika prema Somaliji bila je, do 24. juna, još jedan lep primer za to kako je Britanija koristila svoju moć u EU i Ujedinjenim nacijama da postigne rezultate koji su daleko iznad onog što bi sama mogla da uradi. Konferencija kojom je 2012. godine ustanovljena somalijska federalna vlada održana je u Londonu. Pod britanskim vođstvom EU obezbeđuje najveći deo novca za Afričku uniju da bi platila 22.000 afričkih mirovnjaka u zemlji, a EU je trenutno najveći finansijer glavnih somalijskih državnih institucija. Pred Somalijom je dug i težak period oporavka. Britanija je podsticala EU – a preko nje i Afričku uniju – na putu ka ostvarenju tog cilja. Sada u središtu tog nastojanja zjapi politička praznina.

Britanija doprinosi oko 14 odsto Evropskom fondu za razvoj, mehanizmu EU za pomoć u razvoju Africi, Karibima i Pacifiku. Ali po opšteprihvaćenoj praksi, politički uticaj na trošenje tog novca izgleda ovako: jedna trećina Britanija, jedna trećina Francuska, jedna trećina ostatak EU. Moguće je da će se na duži rok više postići preusmeravanjem tih sredstava kroz britansko Odeljenje za međunarodni razvoj, ali po cenu velikog gubitka uticaja, i u EU i globalno. Da ne pominjemo opadajuću monetarnu vrednost budžeta za pomoć u denominovanim funtama, koje bi se, po sadašnjim predviđanjima nekih analitičara, do kraja godine mogle izjednačiti sa američkim dolarom, što je gubitak vrednosti bez presedana.

Britanija je sada izvor globalne nestabilnosti, ekonomskih poremećaja i političke neizvesnosti. Možda to neće trajati više od nekoliko godina, ali ugled Londona je zauvek uništen. Kada sa zakašnjenjem konačno dođe do reforme Saveta bezbednosti UN-a, nije verovatno da će Mala Engleska zadržati stalno mesto koje je tokom prethodnih 70 godina bilo rezervisano za Veliku Britaniju.

Ali koliko god da je nanela štetu sopstvenoj politici, Britanija je zadala još teži udarac Evropi i fundamentalnim principima EU, naime kolektivnoj bezbednosti, međunarodnom partnerstvu i vladavini prava, obuzdavanju ekstremizma i kosmopolitizmu. Obe strane kampanje oko brexita pozivale su se na usko shvaćen interes zemlje, a ishod je još gori: glas za bigoteriju i uski nacionalizam i vređanje principa koji su unapredili mir širom sveta. Brexit šalje zastrašujuću poruku da je kosmopolitizam reverzibilan, da šovinistički, neznalački nacionalizam tinja i samo čeka palanačke političare da ga raspale. On nas podseća na to da postoji sluđeno i besno biračko telo za koje ideali i postignuća međunarodnog mira i saradnje nemaju nikakvog smisla, bilo zbog pogrešnog verovanja da se podrazumevaju ili zato što su suviše udaljeni od svakodnevnog života.

Boston Review, 29.06.2016.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 10.07.2016.

BREXIT