Tigray 2011, foto: Rod Waddington/Wikimedia Commons
Tigray 2011, foto: Rod Waddington/Wikimedia Commons

Ujedinjene nacije su procenile da je 267 miliona ljudi u svetu „ozbiljno ugroženo nedostatkom hrane“. Četrdeset miliona je u stanju koje iziskuje „hitne mere“, što je na korak od tehničke definicije „gladi“ koju su usvojile Ujedinjene nacije. Početkom 2022. udružena dejstva klimatske krize, ekonomskog opadanja izazvanog kovidom, oružanog sukoba i sve viših cena goriva i hrane već su naglo povećala broj ljudi kojima je neophodna pomoć. Onda je ruska invazija Ukrajine najednom prekinula izvoz žitarica iz ove svetske korpe s hlebom. Tokom pet meseci ruski ratni brodovi su blokirali luke u Crnom moru i onemogućavali brodovima natovarenim pšenicom da isplove; ciljevi su bili da se ošteti ukrajinska ekonomija i destabilizuju zemlje koje uvoze pšenicu kako bi se izvršio pritisak na Sjedinjene Države i Evropu da ublaže sankcije Rusiji.

„Ove godine se suočavamo sa stvarnom opasnošću od višestruke gladi, a sledeća godina bi mogla biti još teža“, upozorio je generalni sekretar UN-a António Guterres Generalnu skupštinu u julu 2022. Četiri dana kasnije on i turski predsednik Recep Tayyip Erdoğan objavili su da su postigli paralelne dogovore s Rusijom i Ukrajinom o nastavku isporuka pšenice i veštačkog đubriva. Uprkos ruskom napadu na Odesu, prvi brodovi natovareni ukrajinskom pšenicom isplovili su 1. avgusta. Od 4. septembra 86 brodova sa više od dva miliona tona hrane napustilo je ukrajinske luke. Cene pšenice i suncokretovog ulja u svetu su pale i najavile niže cene hleba u Egiptu, što znači i popuštanje pritiska na budžet Svetskog programa hrane (WFP) za hitnu pomoć. U svom govoru u ukrajinskom gradu Lavovu, Guterres je čestitao samom sebi i Erdoğanu na tom sporazumu – Crnomorskoj žitnoj inicijativi – koja će, kao što je rekao, „pomoći ugroženim ljudima u svakom kutku sveta“.

Prekid blokade u Crnom moru zaista je važan korak ka tome da se ljudima, koji su i pre nedavnog skoka cena trošili više od trećine zarade na hleb, omogući da lakše dođu do hrane. Siromašne porodice u zemljama kao što su Bangladeš, Egipat, Liban i Nigerija postaće manje „prehrambeno nesigurne“, kako to kažu specijalisti. Već zbog toga Guterres je zaslužio pohvale za diplomatsku aktivnost. Ali kad je rekao da Crnomorska žitna inicijativa neće samo smanjiti cene hleba obezbeđujući više pšenice na tržištu nego će sprečiti i glad u svetu, generalni sekretar je – kao i mnogi komentatori – pobrkao „prehrambenu nesigurnost“ sa masovnim umiranjem od gladi, koje je sasvim drukčija vrsta krize.

Vraćanje ukrajinske proizvodnje na svetsko tržište olakšaće prvu krizu, ali će imati mali uticaj na drugu zato što su mnoge moderne krize gladi prouzrokovane ratnom taktikom. Opsada u cilju izgladnjivanja odavno je omiljeno oružje ratnih stratega: jednostavno, jeftino, tiho i strahovito efikasno. Dok je sprečavala brodove natovarene pšenicom da napuste Ukrajinu, Rusija je prisiljavala Ukrajince da se sklone u podrume i sprečavala ih da nabave hranu, vodu i druge neophodne stvari. Ruska vojska je uvežbala tu strategiju; lišiti neprijatelja svega potrebnog za održavanje života – to je bila glavna karakteristika čečenskih ratova. U Siriji, trupe predsednika Bashara al Assada sprejom su ispisivale „Predajte se ili pocrkajte“ na kontrolnim punktovima ispred protivničkih enklava koje su opsedale uz ruske vojne savete i pomoć.

Po Ujedinjenim nacijama, više od pola miliona ljudi u četiri zemlje – Etiopiji, Južnom Sudanu, Jemenu i Madagaskaru – živi u „katastrofalnim uslovima ili gladi“. Nedavno su Ujedinjene nacije i humanitarne organizacije proglasile „nastupanje gladi“ i u Somaliji, zemlji pogođenoj smrtonosnom kombinacijom suše i konflikta; prikupljeni podaci su pokazali da neki delovi zemlje prelaze iz „vanrednog stanja“ u „glad“. Četiri od tih pet zemalja su pogođene građanskim ratom. (Redak savremeni slučaj ekstremne prehrambene nesigurnosti bez građanskog rata je Madagaskar: niz dosad neviđenih suša doveo je tu zemlju u teško stanje.) Sukobi u siromašnim zemljama povećavaju prehrambenu nesigurnost jer ometaju poljoprivredu, remete tržišta hrane i preusmeravaju oskudne budžete sa zdravlja i socijalnih programa na vojsku i oružje.

Na stranu Somalija, tri slučaja ekstremne gladi – u Etiopiji, Jemenu i Južnom Sudanu – izazvana su time što je jedna zaraćena strana odlučila da izgladni neprijatelja. Za razliku od Somalije, u kojoj novoizabrana vlada otvoreno govori o teškom stanju u zemlji, vlasti u ostale tri zemlje rešene su da prikriju razmere gladi i spreče da pomoć stigne onima kojima je neophodna. Sudbina ugroženih ljudi u takvim uslovima ne zavisi od tržišnih cena ili budžeta za pomoć, već od kalkulacija onih koji sprovode politiku izgladnjivanja. Žrtve su svesne da je nedostatak hrane politička posledica, a ne bezlična zla sreća – „stanje nekih ljudi koji nemaju dovoljno hrane“, kao što je napisao Amartya Sen u knjizi Siromaštvo i glad (Poverty and Famines), „a ne to što nema dovoljno hrane“.

U svom govoru o ukidanju blokade u Crnom moru Guterres je izbegao da pomene zločin izgladnjivanja protivnika. Ironija je što je baš na tom mestu izbegao tu temu; dva najznačajnija međunarodna pravnika 20. veka živela su u Lavovu, u različitim vremenima pre Drugog svetskog rata: Hersch Lauterpacht, glavni pravni savetnik na suđenju u Nirnbergu, začetnik filozofije i pravne teorije o nedopustivosti „zločina protiv čovečnosti“, i Raphael Lemkin, koji je kasnije skovao reč „genocid“ i borio se za to da njom označena pojava bude priznata kao međunarodni zločin. U sjajnoj knjizi Vladavina Osovine u okupiranoj Evropi (Axis Rule in Occupied Europe), napisanoj za vreme rata, Lemkin je posvetio više prostora nacističkom izgladnjivanju nego gasnim komorama i odredima smrti. Dnevno sledovanje hrane za Varšavski geto iznosilo je 184 kalorije po osobi, manje od desetine onog što je potrebno za održavanje ljudskog organizma u životu. Ali kad su advokati saveznika sačinili Konvenciju o genocidu, izgladnjivanje nije imenovano, već je podvedeno pod „namerno nametanje nekoj grupi takvih uslova života koji su sračunati da dovedu do njenog potpunog ili delimičnog uništenja“ – ono je jedan od nekoliko elemenata Lemkinove ranije definicije genocida koji je nestao u procesu finalizovanja konvencije.

U jednom nedavno objavljenom članku, pravnici Nicholas Mulder i Boyd van Dijk kažu da izgladnjivanje protivnika nije „postalo paradigmatičan ratni zločin u međunarodnom pravu“ dobrim delom i zato što su „zapadne države oblikovale humanitarno pravo da bi ublažile posledice ratova u 20. veku“, dok su i same „pribegavale izgladnjivanju kao sredstvu ratovanja“.

Oni pokazuju da su posebno Velika Britanija i Sjedinjene Države „često uspešno blokirale ograničenja blokada“ i na taj način sprečavale da vazdušni i pomorski rat budu podvrgnuti novim humanitarnim pravilima kopnenog ratovanja. Tokom više od 150 godina najveće pomorske sile – najpre Britanija, a onda i Sjedinjene Države – više su uvodile blokade nego što su ih ukidale i bile su više zainteresovane za očuvanje privilegija zaraćenih strana da izgladnjivanjem vode ratove nego za zaštitu prava civila koji u tim ratovima umiru od gladi.

***

„Rat se ne vodi samo oružjem“, napisao je Francis Lieber, američki pravnik školovan u Nemačkoj. „Zakon dopušta da se izgladnjuje neprijateljska zaraćena strana, naoružana ili nenaoružana, i da se tako brže pokori“. Ta formulacija se pojavljuje u dokumentu poznatom pod imenom Lieberov kodeks, koji je predsednik Abraham Lincoln naručio za vreme Građanskog rata da bi ustanovio pravila ponašanja za vojsku Unije. Lieberov kodeks je polazište svih potonjih nastojanja da se ograniči izgladnjivanje neprijatelja u ratu.

Britanski stav prema izgladnjivanju oblikovala je logika pomorske imperije, po kojoj je kontrola nad trgovinom i ratno sredstvo i ratni cilj. Uprkos slika i spomenika koji veličaju njene bitke protiv Francuske i Španije, glavni zadatak Kraljevske mornarice bio je svakodnevno sprovođenje i kontrolisanje blokada. Tokom ratova protiv Napoleona, London je hranu tretirao kao krijumčarsku robu i njegovi ratni brodovi su presretali trgovačke brodove koji su uplovljavali u luke na evropskom kontinentu ili iz njih isplovljavali, pod kojom god zastavom da su plovili. Razne verzije te strategije bile su u osnovi britanske ratne doktrine i preko 100 godina kasnije, a da izgladnjivanje nikada nije pomenuto.

Prva međunarodna kodifikacija zakona pomorskog ratovanja sačinjena je na Pariskoj konferenciji 1856. godine, neposredno posle Krimskog rata. Tom prilikom britanski diplomati nastojali su da nađu ravnotežu između oslanjanja na ekonomsko ratovanje i zainteresovanosti za prava sopstvenih trgovačkih brodova u slučaju rata u koji Britanija nije umešana. Jedna ključna odredba Pariske deklaracije, koju su odlučno podržale Sjedinjene Države, pojačala je zaštitu brodova koji prenose neutralan teret. Druga je zahtevala da blokade budu uspešno sprovedene da bi bile zakonite, što je ograničilo upotrebu tog sredstva na zemlje sa najvećim mornaricama. Pola veka kasnije, na konferenciji u Londonu, te formulacije su doterane, ali je britanski parlament odbio da ratifikuje Deklaraciju zato što bi ograničila britansku prevlast na moru. Kasnije, tokom Prvog svetskog rata, približno 750.000 nemačkih civila je umrlo od gladi i s njom povezanih uzroka zato što je Britanija objavila da će hranu namenjenu Nemačkoj, Austrougarskoj i Osmanskom carstvu tretirati kao krijumčarenu robu.

Tokom sledećeg svetskog rata sve strane su se služile izgladnjivanjem. Po rezultatima obuhvatne ankete istoričarke Lizzie Collingham, broj ljudi koji su umrli od gladi jednak je broju poginulih u borbama, masakrima i vazdušnim napadima.

Nemački Hungerplan imao je za cilj da izgladnjivanjem istrebi desetine miliona ljudi u Poljskoj, Ukrajini i Rusiji; taj broj nije dostignut ali je približno šest miliona ljudi u tim zemljama umrlo od gladi. Britanija je obnovila čelični obruč oko okupirane Evrope i sa zakašnjenjem pristala na to da Crveni krst ublaži krizu gladi u Grčkoj isporukama hrane. Sjedinjene Države su opsadu Japana i miniranje njegovih luka nazvale Operacija glad. „Niko se neće mnogo uznemiravati zato što smo osudili 1,2 miliona Jevreja na smrt od gladi“, napisao je u svom dnevniku Hans Frank, nacistički guverner Poljske. Njegove reči su se nažalost obistinile: izgladnjivanje kao ratni zločin pominjalo se samo u fusnoti. Pod njegovom upravom je bio Lemberg, današnji Lavov, grad u kome je pre rata živelo bezmalo 100.000 Jevreja, mesto pogroma, geta, deportacija i masovnih ubijanja – ali istraživači Holokausta moraće da okapavaju nad marginalijama da bi utvrdili koliko ljudi je tu umrlo od gladi. Kao što sam pokazao na drugom mestu, poratna suđenja Richardu Waltheru Darréu, Hitlerovom ministru za hranu i poljoprivredu, i maršalu Wilhelmu von Leebu, zapovedniku nemačke armije koja je opsedala Lenjingrad, samo su zacementirala marginalan status izgladnjivanja u međunarodnom krivičnom zakonu. Američke sudije koje su Leeba oslobodile optužbi povezanih sa izgladnjivanjem primetile su da Liberov kodeks zapravo to dopušta. „Možemo želeti da je zakon drukčiji“, rekli su, „ali moramo da ga primenjujemo takvog kakav jeste.“

Posle rata je Međunarodni komitet Crvenog krsta (ICRC) predložio temeljno pretresanje Ženevskih konvencija i taj predlog je urodio mnogim zaštitama za civile. Pored toga što su zabranjeni uzimanje talaca i vršenje odmazde nad civilima, IRCR je želeo da stavi van zakona blokade čiji je cilj izgladnjivanje protivnika. London i Vašington su prigovorili i odneli prevagu: zakon je i dalje dopuštao blokade i dao je silama koje blokiraju pravo odlučivanja o tome šta je dopušteno; čak je i humanitarna pomoć Crvenog krsta bila uslovljena procenom vojne nužnosti, a ta procena je poverena sili koja vrši blokadu. Novi ratni zakoni koji su usvojeni 1949. bili su radikalni u mnogim sferama, ali konzervativni u odnosu prema izgladnjivanju.

Tek 1977, posle strašnih kriza gladi izazvanih ratovima u Nigeriji i Bangladešu, izgladnjivanje civila kao sredstvo ratovanja izričito je zabranjeno Ženevskim konvencijama. Članom 54(2) prvog Dodatnog protokola, usvojenog te godine, precizirano je:

„Zabranjeno je napadati, uništavati, uklanjati ili činiti neupotrebljivim predmete neophodne za preživljavanje civilnog stanovništva, kao što su namirnice, poljoprivredne površine na kojima se proizvodi hrana, usevi, stoka, postrojenja i zalihe pijaće vode, i sistemi navodnjavanja, s konkretnim ciljem da se oni uskrate civilnom stanovništvu protivničke strane kom su neophodni za održavanje života, bilo da je motiv takvih postupaka njihovo izgladnjivanje ili prisiljavanje da odatle odu ili nešto drugo.“

Ta odredba se odnosila na kopnene ratove. Još nedostaje zabrana ometanja snabdevanja putem pomorskih blokada.

***

Lepota blokada i sankcija, iz perspektive onih koji ih nameću, jeste to što su one sredstvo birokratskog regulisanja, a ne ispoljavanje sirovog nasilja. Najomiljenije tumačenje je da dobro sprovedena blokada zapravo nije ratna mera; kakvu god patnju da povlači, bolja je od borbe. Ciničnije gledište je da atlantske sile još uvek zadržavaju pravo da vode neograničen ekonomski rat koristeći ne samo brodove i avione već i svoj dominantan položaj u svetskom finansijskom sistemu. Sjedinjene Države su opet iskoristile to pravo 90-ih godina prošlog veka, kad su nametnule surove sankcije Iraku i doprinele tamošnjoj humanitarnoj krizi. Kad su je u programu 60 minuta upitali šta misli o izveštaju o smrti „više od pola miliona dece“, državna sekretarka Madeleine Albright dala je odgovor zbog kog će zažaliti: „Mislim da je to vrlo težak izbor, ali cena – mislimo da se cena isplatila“. Kasnije svedočanstvo je pokazalo da je bilo znatno manje umrle dece, ali odgovor državne sekretarke navodi nas da se zapitamo koji broj za Sjedinjene Države ne bio „isplativ“.

Godine 2015, Sjedinjene Države su učestvovale u još jednoj blokadi. Prethodne godine, propala je konferencija u Jemenu posle Arapskog proleća, izbio je građanski rat i političko-religijska grupa poznata po imenu Huti krenula je na glavni grad Sanu. Saudijska Arabija je na to reagovala okupljanjem arapske koalicije koju su podržale Sjedinjene Države, Britanija i Francuska. Koalicija je započela rat za koji je mislila da će biti šestonedeljni blitzkrieg protiv Huta. Sedam godina kasnije, taj blitzkrieg još traje. Pored stalnih vazdušnih napada i kopnenih ofanziva nedisciplinovanih i međusobno zavađenih jemenskih milicija, koalicija predvođena Saudijskom Arabijom postavila je čvrstu vazdušnu i pomorsku blokadu teritorija pod kontrolom Huta, ugasila bankarske usluge i nametnula sankcije na doznake iz inostranstva. Hutske vlasti su dalje zaoštrile krizu sopstvenom korumpiranošću i nepopustljivošću i oporezivanjem poljoprivrednika, trgovaca i organizacija za humanitarnu pomoć. Saudijske vazduhoplovne snage opstaju zahvaljujući američkoj opremi, a brodovi američke mornarice pomažu u sprovođenju blokade u Crvenom moru.

Jemen je najsiromašnija zemlja u arapskom svetu, i zavisio je od uvoza hrane i pre blokade, a istovremeno se suočavao i s teškom nestašicom vode. Ove godine isporuke od Svetskog programa hrane stižu do 13 miliona ljudi, što je više od trećine stanovništva, ali to je tek deo onog što je potrebno. Ujedinjene nacije ćute jer ne žele da kritikuju zemlje koje finansiraju njihove humanitarne programe. U decembru 2020. procenile su da je od početka rata 131.000 Jemenaca umrlo od „posrednih uzroka“ – eufemizam za umiranje od gladi i nedostatka lekova. Taj broj nije ažuriran. Nijedna zaraćena strana nije dozvolila međunarodnim agencijama da vode istraživanje koje bi omogućilo tačnije izračunavanje danka koji je kriza uzela u ljudskim životima. Svi se s razlogom plaše tih brojeva.

***

U maju 2018. Holandija je predvodila grupu od 9 zemalja koje su sačinile nacrt rezolucije o oružanim sukobima i gladi i podnele ga Ujedinjenim Nacijama. U Preambuli Rezolucije 2417. naglašeno je da „upotreba izgladnjivanja civila kao metod ratovanja može biti ratni zločin“, a operativnim paragrafima je određeno da je Generalni sekretar dužan da brzo obavesti Savet ako oružani sukob zapreti da izazove glad širokih razmera. Rezolucija je usvojena. Prvi put je najviši svetski autoritet izričito ocenio da je neprihvatljivo koristiti izgladnjivanje kao ratno sredstvo.

Skeptične članice – među kojima su Rusija, Kina, Indija i Etiopija – uveravane su da se Rezolucijom 2417 samo kodifikuje postojeći zakon i da se zapravo ne uvodi ništa novo. Ipak, vredno se radilo na tome da Rezolucija ostane mrtvo slovo na papiru. Rusija i Kina, dve od pet stalnih članica Saveta, zapretile su da će staviti veto. Rusija je stavila veto i na plan o prekograničnom kanalu pomoći od Turske ka oblastima pod kontrolom opozicije u Siriji, delom zato da bi stala uz svog glavnog bliskoistočnog saveznika, a delom zato što se snažno protivi tome da međunarodne humanitarne organizacije preuzimaju prerogative koje, po njenom mišljenju, pripadaju samo pojedinačnim suverenim državama.

Etiopija, domaćin Afričke unije, nije manje kriva. U maju ove godine, kad je Unija – posle 4 godine izvrdavanja – započela raspravu o oružanim sukobima i gladi, u njenom komunikeu posvećena je najveća pažnja ishrani, poljoprivredi i trgovini, dok izgladnjivanje kao ratni zločin nije ni pomenuto ako se izuzme jedna jedina izolovana rečenica: „Snažno se osuđuje svaka vrsta uslovljavanja pristupa hrani i upotreba izgladnjivanja kao ratnog sredstva, i/ili pristupa humanitarnoj pomoći“. U međuvremenu, u ratu sa Oslobodilačkim frontom tigrajskog naroda (TPLF), koji kontroliše najseverniji region Etiopije, etiopijska vlada predvođena premijerom Abiyem Ahmedom koristi izgladnjivanje kao oružje u nastojanju da slomi otpor Tigrajaca.

U novembru 2020. federalna vlada u Adis Abebi započela je „operacije nametanja zakona“ protiv TPLF-a, kao reakciju na takozvani neizazvani napad na njene vojne jedinice u Tigraju. „Operacije“ su prerasle u razoran, pljačkaški rat koji je uništio razvojne dobiti regiona u poslednje tri decenije. Farmeri su bili prinuđeni da napuste domove, bolnice i klinike su opljačkane, a vojnici iz federalne koalicije su vršili masovna ubistva i silovanja civila. Sve to izgleda kao deo plana da se Tigraj dovede u stanje krajnjeg siromaštva. I tigrajski vojnici su činili nedela i svojim napadima uzrokovali raseljavanje, ali nema pokazatelja da je to bio deo plana da se izgladnjivanje koristi kao oružje.

U junu 2021. Tigrajci su povratili veći deo svog regiona, ali onda ih je savezna vlada opkolila i obustavila sve bankarske usluge, telekomunikacije i trgovinu. Tokom 9 meseci Svetskom programu hrane bilo je dozvoljeno da isporučuje manje od 10% procenjenog minimalnog sledovanja, sve dok humanitarni prekid vatre u martu nije donekle olakšao pristup pomoći. Upozorenja o široko rasprostranjenoj gladi čula su se od početka borbenih dejstava, ali Guterres nije stavio tu krizu na dnevni red Saveta bezbednosti, a pokušaje Irske – koja nije stalna članica – da to učini osujetile su tri afričke članice, zajedno s Kinom i Rusijom.

Postoji samo jedan zvanično dopušten način da se dođe u Tigraj: avionom iz Adis Abebe. Vlasti ne izdaju dozvole za putovanje i samo malom broju humanitaraca dopušteno je da tamo lete. Po povratku se kontroliše da li u njihovim telefonima i laptopovima ima fotografija ili podataka. Ako govore s predstavnicima medija, rizikuju da budu prognani iz zemlje. Poslednji strani novinar kome je dopušteno da otputuje u Tigraj bio je reporter New York Timesa Declan Walsh, koji je tamo bio u junu 2021. Jedan francuski tim se krišom ušunjao u region i nedavno objavio prvi snimak iz Tigraja. Snimljeni su izgladneli ljudi koju se okupljaju u crkvi. „Piju svetu vodicu da napune stomaka“, objašnjava vodič tima i onda brizne u plač.

Zemlje koje koriste izgladnjivanje svim silama nastoje da Ujedinjene Nacije ne upotrebe reč „kriza gladi“. Ako traženi podaci izostanu, UN neće upotrebiti tu reč. Osoblje organizacija za humanitarnu pomoć ističe da veliki broj dece može umreti u situaciji koja se naziva „oskudica hrane“ i koja je na korak od krize gladi. Jedan tim iz Londonske škole za higijenu i tropsku medicinu procenio je da je od 2014. do 2018. u Južnom Sudanu 190.000 ljudi umrlo od gladi, nedostatka lekova i povezanih uzroka, iako je samo nekoliko malih delova zemlje – u kojima je umrlo između 3 i 4 hiljade osoba – klasifikovano kao pogođeno krizom gladi. Otad se kriza hrane nije ublažila, ali su južnosudanske vlasti pojačale kontrolu nad sistemom izveštavanja o toj temi kako bi osigurale da ih UN ne dovede u neprijatan položaj još jednom deklaracijom o krizi gladi.

Juna 2021. Mark Lowcock, tadašnji šef ogranka WFP-a za pomoć u vanrednim situacijama, bez uvijanja je rekao da u Tigraju vlada kriza gladi. Ali sistem UN-a zaobišao je to pitanje služeći se eufemističkim jezikom kao što je „opasnost od gladi“ i „uslovi slični krizi gladi“ jer niko nije prikupio podatke koji dokazuju da Tigrajci umiru od gladi. Devet meseci posle Lowcockovog pokušaja da podstakne UN na akciju – otišao je sa svog položaja u julu 2021 – tim istraživača procenio je da je 265.000 ljudi već umrlo od gladi u Tigrajskoj krizi. Taj broj će samo rasti. Svetski program hrane nedavno je objavio nalaze istraživanja po kojima je gotovo trećina tigrajske dece neuhranjena, ali čini se da Abiyjeva vlada nije dozvolila osoblju da prikuplja podatke o umiranju dece. Bez brojeva umrlih, ne može biti deklaracije o krizi gladi, rekla je predstavnicima medija portparolka Svetskog programa hrane. „U stvari, ne znamo“, rekla je.

***

U eseju iz 1952. pod naslovom „Problem revizije zakona o ratu“, Lauterpacht je postavio pitanje koja vrsta zakona bi mogla sačuvati čovečanstvo kad zaraćene sile nastoje da onemoguće društva svojih neprijatelja da podnesu ratne napore, između ostalog i tako što uništavaju njihove zalihe hrane i gradove. Opisujući ratne zakone kao „tačku na horizontu međunarodnog prava“, on je pohvalio nastojanja za proširivanje Ženevskih konvencija, ali je uočio da su revizije beznadežno nedovoljne. „Pravo o tim pitanjima“, piše on, „mora biti oblikovano – ako je to uopšte moguće – polazeći ne od postojećeg prava, već od mnogo imperativnijih razmatranja o čovečnosti, opstanku civilizacije i svetosti pojedinačnog ljudskog bića.“

Pored nuklearnog oružja, masovno umiranje od gladi je još jedna tačka na horizontu ratnog prava. Možemo da je dovedemo u žižu naše pažnje samo ako odbacimo oružje ekonomskog rata – opsadu, blokadu i sankcije – na taj način što ćemo ih uneti u postojeću formulaciju zaštite „predmeta neophodnih za preživljavanje“.

Teško je jasno sagledati sadašnji stav Sjedinjenih Država o blokadama čiji je cilj izgladnjivanje. Bivši ambasador pri Ujedinjenim nacijama Nikki Haley – koga je postavio Trump – glasao je za Rezoluciju 2417 i potom ju je često selektivno pominjao žestoko osuđujući Asadov režim, ali ne i blokadu Jemena. Ambasadorka predsednika Bidena pri UN-u, Linda Thomas-Greenfield, bila je nepristrasnija kad je upozoravala na zločine izgladnjivanja u Jemenu i Etiopiji, kao i u Siriji i Ukrajini. Samantha Power, upravnica američke Agencije za međunarodni razvoj i autorka knjige Problem iz pakla: Amerika u doba genocida (A Problem from Hell: America in the Age of Genocide, 2002) osudila je izgladnjivanje kao ratno sredstvo. Ali u julu ove godine, u govoru naslovljenom „Granica između krize i katastrofe“ u Centru za strateške i međunarodne studije, sprečavanje zločina izgladnjivanja nije se našlo među tri prioriteta u borbi protiv globalne krize, uz hitnu humanitarnu pomoć, investiranje u poljoprivredu i diplomatska nastojanja da se poveća budžet za pomoć i smanje restrikcije izvoza.

U svom obraćanju Savetu bezbednosti u maju, američki državni sekretar Antony Blinken bio je na ivici da preokrene dugu istoriju dopuštanja američkoj vojsci da vrši činove izgladnjivanja. „Ruska Federacija nije jedina država ili organizacija koja koristi nesigurnost hrane za svoje cinične ciljeve“, rekao je i pozvao Savet da „dosledno ukazuje na države i naoružane grupe“ koje „napadaju sredstva za proizvodnju i distribuciju hrane, sprečavaju humanitarnu pomoć da dopre do onih kojima je neophodna“ i „služe se opsadom civilnog stanovništva“. Ali i u tom govoru i kasnije primetno se uzdržavao da imenuje zločine izgladnjivanja osim u slučajevima kad su se Sjedinjene Države o njima već nedvosmisleno izjasnile, na primer u slučaju Sirije, ili tamo gde su krivci nemoćni i diskreditovani, na primer u slučaju Južnog Sudana.

Tigraj je test. Posle humanitarnog primirja u martu, konvoji Svetskog programa za hranu krenuli su strmim putevima regiona – što nije dovoljno za prehranjivanje gotovo pet miliona ljudi kojima je potrebna pomoć, ali jeste znatno poboljšanje. Banke, telekomunikacije, gorivo i lekovi i dalje su blokirani; u junu je glavna bolnica regiona zatvorena zbog nedostatka medicinskog materijala i hrane. Posle 20 meseci bez plate, medicinske sestre nisu mogle da prehrane sopstvenu decu i na poslu su se onesvešćivale od gladi.

TPLF i Abiyjeva vlada govorili su o miru svojim građanima, a čini se i međusobno. U otvorenom pismu svetskim liderima od 23. avgusta, vođa TPLF-a Debretsion Gebremichael rekao je da su dve strane postigle dogovor (datum nije preciziran) o ukidanju blokade, ali da se federalna vlada povukla. Šta god bio razlog prekida pregovora, obe strane su se spremile za rat. Etiopija je dovela nove divizije na granicu s Tigrajem i poslala u Eritreju snage koje su se pridružile eritrejskoj vojsci. Tigrajci su to shvatili kao pripremu za napad sa svih strana. Debretsion završava pismo upozorenjem: „Možemo da biramo samo između smrti od gladi i smrti u borbi za svoja prava i dostojanstvo.“

Borbe su počele sledećeg dana i tigrajska vojska je brzo stekla izvesnu prednost. Svaka strana je optuživala onu drugu da je ispalila prvi metak. Blinken je osudio obe strane zbog prekida „humanitarnog primirja“, koje je „spaslo nebrojene živote i omogućilo da pomoć stigne desetinama hiljada ljudi“. David Beasley, izvršni direktor Svetskog programa za hranu, postavio je ljutiti tvit u kome je optužio TPLF za krađu goriva namenjenog njegovim kamionima; portparol TPLF-a je odgovorio da je vojska zatražila gorivo koje je pre nekoliko meseci pozajmila UN-u. Etiopijske vazdušne snage su bombardovale tigrajski glavni grad Mekele. Zbog svega toga humanitarne operacije su obustavljene. Jedna od funkcija opsade je razaranje društvenog tkiva u zajednicama koje gladuju; pošto se u Tigraju nije video izlaz iz nestašice hrane, buknulo je nezadovoljstvo. Tigrajci su pitali zašto je njihovo ćutljivo vođstvo mobilisalo ogromnu vojsku iako nije imalo plan za probijanje obruča. U otvorenom pismu Debretsion je naveo svoje uslove za nastavljanje pregovora, između ostalog povlačenje Eritreje i vraćanje predratnih granica Tigraja. Prvi i drugi uslov su bili prekid opsade i garantovanje pristupa humanitarnoj pomoći. „Blokada je ratni zločin“, napisao je, „a nastavljanje ratnog zločina nije predmet pregovora ni u kakvim okolnostima.“

Kao što smo nedavno pokazali moje kolege Bridget Conley, Catriona Murdoch, Wayne Jordash KC i ja, advokati, diplomati i borci za ljudska prava stvaraju pravna sredstva za zabranu i kažnjavanje zločina izgladnjivanja. Države bi, na primer, mogle da unesu u svoje zakone amandman iz 2019. na Rimski statut Međunarodnog krivičnog suda, kojim se zabranjuje izgladnjivanje u nemeđunarodnim oružanim sukobima, a sprečavanje izgladnjivanja bi moglo da bude uključeno u dužnosti istražnih tela Ujedinjenih nacija. Na kraju, nadamo se da će jednom moći da se sudi pojedincima za ratni zločin izgladnjivanja. Ali sredstvima međunarodnog krivičnog prava snagu daje samo moralni gnev onih koji odluče da ih koriste. Kad je reč o Tigraju, Guterres to nije učinio, a Savet bezbednosti je zasad nesložan. Posle obnavljanja borbi, naredna sednica će pokazati stav članica Saveta o zakonitosti blokade.

Sjedinjene Države su u nezgodnom položaju. Kad su borbe ponovo počele, Blinken je zahtevao da dve strane „bezuslovno“ obnove pregovore. Kao da se u međuvremenu njegov gnev ublažio, jer sad insistira na konvoju pomoći kao reakciji na zločine izgladnjivanja. Poput prethodnih američkih zvaničnika, on je izabrao da diskusiju pomeri sa prava na milosrđe odbivši da napravi ključni korak od zahteva da hrana bude dostupna ka zahtevu da hrana bude ljudsko pravo. Namerno ili ne, rezultat je to da Sjedinjene Države ne odustaju od svoje stare doktrine da su blokade sredstvo koje treba regulisati, a ne nužno zločin. „Umiranje od gladi“, kaže Sen u poslednjoj rečenici Siromaštva i gladi, „najsnažniji je pokazatelj naših zakona.“

Alex de Waal, The New York Review of Books, 11.09.2022.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 05.01.2023.

KULTURA MIRA I NENASILJA