Fotografije čitalaca, Igor Nađalin
U Srbiji nije bilo rasprave o pomoćnoj policiji. Javnost nije obaveštena o tome da prošlogodišnji Zakon o policiji (čl. 249) omogućava Ministarstvu unutrašnjih poslova (MUP) da formira pomoćnu policiju koja bi se angažovala u bezbednosno rizičnim prilikama kada nema dovoljno redovnih policajaca na terenu. Zakon predviđa i usvajanje Uredbe o službi o pomoćnoj policiji, koju je Vlada donela pred Novu godinu, a posle Božića ukinula. Ova uredba je kod građana izazvala otpor i strah od nepoznatog. To je logična reakcija, jer građani nisu na vreme bili informisani šta bi nova policija radila i čemu ona uopšte služi.
Vlast u Srbiji može da formira pomoćnu policiju na tri načina. Prvo, angažovanjem volontera koji će odgovorno pomagati redovnoj policiji u situacijama kada im je to potrebno. Drugo, ne mora ništa da preduzme, kao i njeni prethodnici u poslednjih deset godina, jer ne promišlja bezbednosne potrebe građana na pravi način. Treće, može politički da je zloupotrebi angažovanjem članova vladajuće stranke u predizbornoj kampanji. Prvi izbor je najbolji, ali sve zavisi od želja vlasti. Ako joj je stalo do građana, vlast će preispitati postojeći pravni okvir, prebrojati sredstva u budžetu i videti da li zaista ima mogućnosti da se uposli predviđenih i do 4.500 pomoćnih policajaca. Ako joj nije stalo do građana, vlast će napraviti stranačku policiju koja će imati pravo da nosi oružje i hapsi u predizbornoj kampanji.
U nastavku teksta predstavljene su uloga i svrha pomoćne policije. Nakon toga je analiziran pravni okvir funkcionisanja pomoćne policije u Srbiji. Na kraju su izlistane preporuke.
Šta je pomoćna policija
Pomoćna policija je deo redovne policije. Čine je pojedinci koji u ograničenom vremenskom periodu pomažu redovnim policajcima u izvršavanju zadataka. Nema opšteprihvaćenog modela pomoćne policije u svetu, već njena uloga zavisi od složenosti bezbednosne situacije, potreba lokalne policije i finansija. Angažuje se u okolnostima kada je bezbednost građana ugrožena zbog elementarnih nepogoda, rizičnih javnih okupljanja, teških saobraćajnih nesreća ili zbog pomoći policajcima u turističkoj sezoni, kao i radi poboljšanja komunikacije sa građanima. Postoje rešenja gde pomoćni policajci koriste sva policijska ovlašćenja, uključujući i vatreno oružje i hapšenje. Negde su ova ovlašćenja veoma ograničena. Za svoj angažman pomoćni policajci mogu da budu plaćeni, ili mogu da rade kao volonteri. Mogu da nose uniformu kao i redovna policija, ali bez naoružanja i sa drugačijim nazivom. Oni pružaju različite usluge, od administrativnih poslova, preko odnosa sa lokalnom zajednicom, do kontrole saobraćaja.
Postoji pet grupa pomoćnih policajaca ili rezervista: 1. obični građani, volonteri, koji žele da doprinesu poboljšanju bezbednosti društva u kojem žive na osnovu svojih ubeđenja; 2. redovni policajci koji su izgubili posao zbog racionalizacije ili spajanja različitih jedinica za sprovođenje zakona, ili koji žele da dopune radne sate i dobiju veću platu; 3. pojedinci koji razmišljaju o promeni posla i žele da se oprobaju u policiji; 4. penzionisani policajci koji hoće da nastave svoj rad u službi, jer smatraju da mogu da pomognu; 5. osobe koje iz različitih pojedinačnih interesa dospevaju u pomoćnu policiju.
Pomoćni policajci u Australiji postoje još od 1892. godine i nemaju puna policijska ovlašćenja. Regrutuju se na lokalnom nivou radi obavljanja administrativnih poslova, kontrole saobraćaja i poboljšanja komunikacije sa lokalnom zajednicom u okviru razvoja koncepta policije u zajednici. Bavarska pomoćna policija je relativno mlada služba koja ima male nadležnosti. Njeni pripadnici mogu da na primer provere identitet određenog subjekta i da od njega zatraže da napusti određeni prostor. Uglavnom patroliraju u određenim kvartovima i nemaju uniformu, već svetlo-odbojni prsluk. U nemačkoj državi Hesen pomoćna policija pomaže u saobraćaju, a sada rade i u izbegličkim kampovima zbog migrantske krize. U Poljskoj se pomoćni policajci angažuju kao medijatori između navijačkih grupa na visokorizičnim fudbalskim utakmicama.
U SAD rezervisti odgovaraju na pozive građana u slučaju saobraćajnih nesreća, hitnih medicinskih slučajeva ili sumnjivih aktivnosti. Kao u Australiji i Bavarskoj, oni pružaju podršku u poboljšanju komunikacije između policije i građana. Ukoliko imaju policijska ovlašćenja, mogu da intervjuišu žrtve, svedoke i osumnjičene za krivično delo, te da pišu izveštaje. Pripremaju transport osumnjičenog do pritvora i patroliraju u gradskim kvartovima peške ili biciklom. Bave se i kontrolom saobraćaja. Rezervisti iz SAD su 2011. bili angažovani da čuvaju kola od pljačkaša posle jake oluje u Alabami. Mladima (od 18 do 21) koji žele da budu policajci omogućeno je da najpre budu pomoćni policajci u sredini u kojoj žive. Tako je pre par dana narednik za rezerviste Majk Fiola u policiji Šeltona gde radi 70 zaposlenih pozvao građane da se uključe u rad policije. U Velikoj Britaniji od 1831. godine postoje volonteri koji pomažu policiji. Obavljaju slične poslove kao i u Americi, uz raznovrsne programe za sve zainteresovane građane.
U Hrvatskoj i Makedoniji se pričuvna policija, odnosno rezervni sastav policije, angažuje kada je ratno stanje ili postoji neposredna opasnost za državu, kada dođe do elementarnih nepogoda i velikih nesreća, na značajnim javnim skupovima i tokom turističke sezone. Međutim, i u jednoj i u drugoj zemlji je predviđena situacija koja se može preširoko tumačiti, jer je pomoćne policajce moguće uposliti za obavljanje poslova koji zahtevaju dugotrajniji angažman redovnih policajaca. Zanimljivo je da je i u Hrvatskoj uredba o pričuvnoj policiji usvojena preko noći, isto kao i u Srbiji, i da je zbog toga došlo do previranja između opozicije i vlasti. Rezervni sastav policije u Makedoniji je angažovan tokom oružanih sukoba 2001. godine.
Angažovanje pomoćnih policajaca podrazumeva da su oni već obučeni za obavljanje policijskog posla, odnosno da im je potrebna obuka, što u praksi iziskuje značajna finansijska sredstva. To je otežavajuća okolnost imajući u vidu finansijsku situaciju i mere štednje u Srbiji. Glavni problem je nejasno obrazlaganje potrebe za uvođenjem ovih jedinica, to jest njihova svrsishodnost, imajući u vidu da u Srbiji postoji i komunalna policija koja prima nove kandidate.
Pomoćna policija u Srbiji
Ministar unutrašnjih poslova je pred Novu godinu najavio da će diplomci Kriminalističko-policijske akademije moći da budu angažovani u MUP-u već ove godine kroz pomoćnu policiju. Kasnije je to opovrgnuto. U budžetu za 2017. godinu nisu predviđena sredstva za rad pomoćne policije. U Srbiji zapravo još od 2006. godine postoji mogućnost da se formira pomoćna policije, ali to do sada nije učinjeno.
Pomoćna policija u Srbiji može da se formira kada je stanje bezbednosti takvo da zahteva angažovanje većeg broja ljudi zbog visokog bezbednosnog rizika, elementarnih nepogoda, obezbeđivanja granice i u drugim slučajevima kada je ugrožena unutrašnja bezbednost. Okvir delovanja je preširoko postavljen, posebno zbog uloge pomoćne policije u obezbeđivanju državne granice i nejasne formulacije o tome šta su situacije koje ugrožavaju unutrašnju bezbednost države. Pomoćna policija se retko koristi u zaštiti granica, jer to zahteva posebnu obuku i učinkovitu kontrolu. Obuka za kontrolu granica je preskupa za Srbiju, a i sama kontrola je skoro nemoguća zbog neodgovarajućeg sistema unutrašnje kontrole redovne policije. Pritom, već postoji sistem koji se trenutno koristi zbog migrantske krize, gde vojska i policija zajedno patroliraju na granici sa Bugarskom i Makedonijom. U svetu se pomoćna policija retko koristi na ovakvim poslovima. Pomoćni policajci su trenutno angažovani na američko-meksičkoj granici.
Izuzetno, pomoćna policija može da se formira i kada postoji obostrani interes MUP-a i lokalne samouprave, što uvodi dodatnu zabunu iako namera može biti dobra. Zajednički interes Ministarstva i lokalne samouprave za formiranje pomoćne policije je nejasan. Nerazjašnjena je uloga pomoćne policije u sistemu zaštite i spasavanja, gde policija i lokalne samouprave najviše sarađuju, a jasno je da nisu predviđena sredstva u slučaju vanrednih situacija.
Ministru unutrašnjih poslova su data velika diskreciona ovlašćenja prilikom formiranja i rada pomoćne policije. To samo po sebi ne bi moralo da bude problem, ali u Srbiji postoji praksa političke zloupotrebe policije i nepostojanja odgovornosti za to. Na primer, predstavnici vlasti relativizuju ceo slučaj Savamala u javnosti, a već osam meseci nije utvrđeno ko je iz vrha policije naredio da policajci ne postupaju u izbornoj noći na pozive građana. Diže se tenzija u društvu predviđanjem državnih udara. Otkrivaju se informacije o tekućim istragama zbog političkih interesa. Policajci prijavljuju da su im izdata nezakonita naređenja da prate predsednika Vlade tokom njegove posete Bosni i Hercegovini 2015. U takvim okolnostima i u toku predizborne kampanje opasno je da nosioci vlasti u državnom aparatu sile imaju prevelika ovlašćenja, a pogotovu da formiraju novu policiju sa ljudima koji će imati sva policijska ovlašćenja.
Ministar na predlog direktora policije odlučuje o upotrebi pomoćne policije čiji se sastav bira na dva načina. Pomoćnu policiju na osnovu javnog konkursa bira komisija koju imenuje ministar na četiri godine iz redova Direkcije policije i Sektora za ljudske resurse. U Hrvatskoj odluku o angažovanju pripadnika pričuvne policije donosi direktor (ravnatelj) policije na osnovu predloga rukovodioca koji su u policijskoj hijerarhiji ispod njega. Politički vrh učestvuju u odluci o organizaciji, broju i sastavu pričuvne policije. Nezaposleni građani, stariji od 18 i mlađi od 50 godina, sa najmanje srednjom stručnom spremom u četvorogodišnjem trajanju mogu da budu pomoćni policajci. Dobro je što pomoćni policajci ne mogu da budu osobe protiv kojih se vodi krivični postupak ili su osuđivane, ili im je rad u državnom organu prestao zbog teške povrede službene dužnosti i kada se utvrdilo da nema bezbednosnih smetnji za njihovo uposlenje.
Ministar može da bira pomoćne policajce bez konkursa i to nije dobro. U Hrvatskoj takva mogućnost ne postoji, mada je svrha pomoćne policije definisana slično kao i kod nas. Donekle je razumljivo da osobe koje imaju policijsko obrazovanje mogu bez konkursa započeti rad u pomoćnoj policiji. Ipak, nije jasno zašto za diplomce Kriminalističko-policijske akademije nema mesta u MUP-u, a u prethodne dve godine je uloženo skoro šest miliona evra iz budžeta za rad Akademije. To deluje kao uzaludno trošenje novca svih građana. Pojedini rukovodioci u policiji smatraju da diplomac koji je završio Akademiju ne može odmah da bude starešina bez dana na terenu. Tu se nameće i dodatno pitanje o kvalitetu obrazovanja koje Akademija nudi svojim studentima. Najveći problem je mogućnost da ministar primi u pomoćnu policiju bez konkursa „druga lica koja ispunjavaju uslove predviđene ovom uredbom“. Time je ostavljen veliki prostor za zloupotrebu.
Osobe koje su prošle konkurs odlaze na osnovnu policijsku obuku koja traje 52 nedelje, od kojih se 46 nedelja realizuje u Centru za osnovnu policijsku obuku, a šest nedelja praktične obuke u policijskim upravama. Cilj obuke je osposobljavanje polaznika za zakonito i efikasno obavljanje poslova i zadataka uniformisanog policijskog službenika, na radnom mestu policajca. To znači da ne postoji posebna obuka za pomoćne policajce, što upućuje na zaključak da svrha i uloga pomoćne policije u Srbiji nisu razjašnjene, to jest da se pomoćni policajci obučavaju da budu redovni policajci. To bi možda imalo smisla da se ne raspisuje konkurs za upis polaznika u Centar za osnovnu policijsku obuku. Trenutno se traži 420 polaznika. Pomoćni policajci imaju pravo na primenu svih policijskih ovlašćenja uključujući i sredstva prinude, pri čemu su dužni da vatreno oružje predaju neposrednom starešini odmah nakon završetka svakog pojedinačnog angažovanja. Data su im prevelika ovlašćenja u odnosu na nejasan i nepotpun opis posla.
Šta treba uraditi
Najpre treba izmeniti Zakon o policiji. Treba izbrisati član 249, što je i traženo od strane narodnih poslanika tokom javne rasprave početkom 2016. Nakon toga trebno pokrenuti dijalog u javnosti o tome da li je potrebno imati još jednu policiju pored redovne i komunalne, i odgovoriti na pitanje koje bezbednosne potrebe građana bi pomoćna policija zadovoljavala. Ukoliko se odluči da je Srbiji potrebna još jedna policije, neophodno je jasnije precizirati njen okvir rada, smanjiti diskreciona ovlašćenja ministra, upodobiti je lokalnom bezbednosnom kontekstu, pronaći joj tačno mesto u bezbednosnom sistemu Srbije i obezbediti odgovarajuća budžetska sredstva za njeno funkcionisanje. Ceo proces treba da bude transparentan, jer je to jedini način da pomoćna policija bude odgovorna institucija.
Autor je istraživač Beogradskog centra za bezbednosnu politiku.
Peščanik.net, 09.01.2017.
Srodni link: Nadežda Milenković – Pomoćna država
