Fotografije čitalaca, Nebojša Nenadić

Fotografije čitalaca, Nebojša Nenadić

Šta znači to kada se kaže da će broj zaposlenih u javnom sektoru iduće godine biti smanjen za 33 hiljade? Uzgred to je podatak koji su javno iznosili ministri Vujović i Udovički, ali je zanimljivo da nije objavljen i dokument kojim se to utvrđuje i koji sadrži „razradu“ te informacije. Pre svega – gde će i za koliko doći do smanjenja, kako, tj. da li zbog odlaska u penziju ili dobrovoljno i uz otpremnine te koliko će od tog broja biti stvarno otpušteno, i takođe uz otpremnine, i na kraju, koliko će sve to koštati.

Jer u stvari, ovaj „kontingent“ od 14.000 za koji se sad govori da će bez posla ostati „već u januaru“, čine oni koji su po sporazumu sa Međunarodnim monetarnim fondom trebalo da iz javnog sektora odu ove godine. Zapravo, tim sporazumom je predviđeno smanjenje za 25.000, ali Vlada nije bila u stanju da to realizuje. Međutim, ni od tih 14.000 niko neće biti otpušten: oko 5.000 će otići u penziju po sili zakona, a 9.000 će otići dobrovoljno. A među tih 9.000 najviše će biti onih koji su pred penzijom i čije će otpremnine biti veće od plata koje bi primili da se ostali u redovnom radnom odnosu.

Ovo „iskustvo“ upućuje na oprez kada se govori o (blizu) 20.000 „(pred)viđenih“ za otpuštanje u ovoj godini. Koliko je među njima „penzionera“, koliko „dobrovoljaca“, da li će to biti zaposleni na neodređeno ili određeno vreme, a pre svega – da li će taj cilj biti uopšte „ispoštovan“. Na rezerve ne upućuje samo ovogodišnje, nego i iskustvo od pre pet godina. Tada je, naime, takođe sprovedena racionalizacija u javnom sektoru. Ali, dešavalo se često da oni koji odu u penziju budu angažovani po ugovoru o delu, jer od onih koji su ostali njihov posao niko nije znao da radi. Takođe, mnoge tada otpuštene sudovi su kasnije, sve do današnjih dana, vraćali na posao. Ispalo je na kraju da je skuplja dara nego mera.

Strah da se racionalizacija pretvori u simulaciju, dakle, nije nerealan. Na to dodatno ukazuje činjenica da tzv. horizontalna i vertikalna analiza poslova i radnih mesta u državi još nije gotova „a ka’ će ne zna se“, a pitanje je i kad i ako bude urađena da li će biti čuvene političke volje da bude i sprovedena. Pogotovo ako i kada bude izbora.

Zašto je, međutim, ovo važno za priču o budžetu? U najkraćem, zato što je to – reforma. A smanjenje plata i penzija – ma koliko bilo neophodno – nije. Ono je možda politički teško, ali je tehnički, operativno, vrlo jednostavno; u vašim je rukama i nož i pogača.

Trajne i održive stabilizacije javnih finansija, međutim, nema bez temeljne reforme javnog sektora. A to obuhvata državnu upravu (uključujući i lokalne „samouprave“), javna preduzeća, socijalu (penzioni sistem pre svega), zdravstvo, prosvetu. Jedna od ključnih stvari u tome jeste uređivanje i stavljanje pod kontrolu zapošljavanja i nagrađivanja u javnom sektoru. To jest, sa jedne strane ukupnog broja radnih mesta i zaposlenih, a sa druge sistema plata i platnog fonda u celini.

U svom dokumentu Ocena budžeta za 2016. godinu, koji je inače po Zakonu obavezan da priprema za skupštinsku raspravu o budžetu, Fiskalni savet, međutim, ističe da vlada odstupa od principa na kojima je stabilizacija javnih finansija pre godinu dana postavljena. „Prvobitni plan za 2016. i 2017. godinu podrazumevao je da se neophodne uštede u ovim godinama prvenstveno ostvare po osnovu dve relativno snažne mere: 1) zamrzavanja plata i penzija i 2) smanjenja broja zaposlenih u opštoj državi. Vlada je, međutim, odlučila da prvu meru delimično suspenduje odmrzavanjem penzija i plata u najvećem delu javnog sektora, dok je druga mera od početka postavljena preterano ambiciozno i neće dati sve planirane uštede“, smatra FS.

Investicije padaju, subvencije rastu

Vlada je zaista drastično srezala fiskalni deficit. On će biti gotovo milijardu evra (preciznije – 100 milijardi dinara; oboren je sa 260 na 160 milijardi dinara) manji nego prošle godine. To nije za potcenjivanje. Paradoksalno, moglo bi se vladi čak prigovoriti da ne bi bilo loše da je deficit bio i veći, da je na javne investicije potrošeno dvadesetak milijardi dinara više, tj. svih 120, koliko je planirano, a ne samo 100 milijardi dinara, koliko će biti realizovano. Da se ne govori o tome da bi zapravo javne investicije bar za jedan odsto BDP-a, tj. za oko 40 milijardi, trebalo da budu veće od planiranih ne bi li država na taj način pogurala privredni rast.

Upravo zbog toga čudi da će investicije koje se finansiraju direktno iz republičkog budžeta biti za gotovo 20 odsto manje nego što je planirano za ovu godinu (40 umesto 49 milijardi). Štaviše, i planovi ukupnih javnih investicija se redukuju, možda minimalno, ali simptomatično – sa tri odsto ove na 2,8 odsto iduće godine. Jeste to minimalno, ali je simptomatično, jer ukazuje na nesposobnost države, a svakako je suprotno poželjnim trendovima.

Sa druge strane, opet naopako, direktne budžetske subvencije rastu. Doduše, one će biti tek za milijardu dinara veće od ove godine ostvarenih (86 milijardi), ali i za blizu 10 odsto veće od planiranih (80 milijardi dinara). Reč je, da preciziramo, o novcu koji se daje direktno iz budžeta; indirektne subvencije – pokrivanje gubitaka, plaćanje dugova i slično – još su mnogo veće (prema podacima Svetske banke premašuju enormnih pet odsto bruto domaćeg proizvoda).

Posebno je nepovoljno što se „politika subvencionisanja investitora nastavlja, pa i pojačava“, kako otkriva Fiskalni savet. „Ukupan iznos subvencija za podsticanje investicija u 2016. godini iznosi 11,6 mlrd dinara i za više od 1,5 mlrd je veći od ovih subvencija u 2014. i 2015. godini. Time se nastavlja opredeljenje Vlade da privlači investitore pomoću budžetskih sredstava, što ekonomski i budžetski nije optimalan način za podršku ulaganjima“, upozorava FS.

Sve ovo govori da račun javnih prihoda i rashoda za 2016. godinu, iako u načelu može da dobije prelaznu ocenu, nije lišen nekih „skrivenih“ slabosti i potencijalnih opasnosti.

Pre svega, u izvesnom smislu zbunjuje činjenica da fiskalni deficit ostaje praktično jednak ovogodišnjem: oko 160 milijardi dinara manjak ukupne ili, kako ekonomisti vole da kažu, „opšte države“ (koja pored države u užem smislu obuhvata Pokrajinu Vojvodinu, lokalne samouprave i fondove – školstva, zdravstva i penzioni) i oko 120 milijardi Republike. U stvari, po računici FS, ovaj drugi deficit je veći i iznosi 135 milijardi dinara kada se, kao što bi trebalo, u njega unesu tzv. projektni zajmovi.

Nema sumnje, kao što je rečeno, da je ovogodišnje smanjenje deficita opšte države (sa prošlogodišnjih 6,7 na 4,1 odsto BDP-a) vrlo vredan rezultat. Ali njegovo zadržavanje na istom nivou i u narednoj godini (u apsolutnom iznosu; relativno deficit bi iduće godine trebalo da bude manji za 0,1 odsto BDP-a, dakle da iznosi četiri odsto). Ekonomisti misle da bi minus u državnoj kasi mogao bez problema da se smanji za još pola procenta, odnosno na 3,5 odsto BDP-a. Moguće je i da je reč o taktici, tj. da Vlada ostavlja sebi mogućnost da se još malo više hvali kad opet „prebaci plan“. Ne treba isključiti, ipak, ni drugu mogućnost – da Vlada zapravo nije sigurna u svoju sposobnost da kontroliše ni prihode ni rashode koje je planirala, pa sebi ostavlja „lufta“ za slučaj da joj se proračuni izjalove.

Povećana netransparentnost

Otkud, međutim, sumnja da vlada zna šta radi kada je ove godine napravila tako dobar fiskalni rezultat?

Pre svega – da se opet vratimo na „rak ranu“ srpske privrede – zato što nije sigurna šta će se dešavati sa preduzećima koja su pod državnom kontrolom. Fiskalni savet uz „stalne mušterije“, EPS i Srbijagas, kao potencijalne destabilizatore budžeta pominje RTB Bor i Petrohemiju, koje bi u idućoj godini mogle da natovare na vrat državi novih 50, a možda i 150 miliona evra. Takođe, pitanje je šta će biti sa FAP-om od koga su Finci izgleda definitivno digli ruke (da li će biti podržavljen?) kao i sa Ikarbusom, iz koga nikako da izađu obećani „mercedesi“.

Nespokojstvu doprinosi i povećana, kako tvrdi Fiskalni savet, netransparentnost budžeta. „Na primer, za razliku od prethodne godine, sada se više nigde ne vidi kolike su pojedinačne preuzete obaveze prema stranim investitorima (u obrazloženju budžeta za 2015. subvencije su bile razvrstane po pojedinačnim korisnicima – Fijat, Air Serbia, Truck Lite, Tigar Tyres, PKC)… Budući da su u obrazloženju budžeta za 2015. godinu barem bila izlistana državna preduzeća čiju otplatu garantovanog duga preuzima država, odsustvo pomenutih podataka u Predlogu zakona o budžetu za 2016. godinu zapravo predstavlja pogoršanje u smislu (inače nedovoljne) transparentnosti i jasnosti ove stavke republičkih rashoda“.

Sve u svemu „budžet za 2016. godinu i pored 1.500 stranica objašnjenja, programa i indikatora, i dalje ne pruža dovoljno transparentne i adekvatne informacije o načinu trošenja sredstava poreskih obveznika, naročito u segmentima podložnim diskrecionim odlukama Vlade“, zaključuje Fiskalni savet.

Tabela 1

Tabela-01

Tabela 2

Tabela-02

Peščanik.net, 09.12.2015.


The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“.

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)