Meseci su prošli od one noći kada je uništen veći deo manastira Hilandara. Mala ekipa grčkih stručnjaka već dugo radi na raščiščavanju ruševina, a golim okom se rezultati njihovog rada slabo primećuju. Tužno je gledati gole naherene zidine, ponegde izpovezivane čeličnim šipkama, kako nagrđuju svetlo ranojesenje nebo.
Mnogima u manastiru, a još više povremenim posetiocima, čini se da se stvari ne pomeraju s mesta. Svi bi naravno želeli da što pre vide kako se manastir ponovo gradi; toliki je novac u te svrhe već prikupljen, toliko bi dobrovoljaca želelo da u restauraciji učestvuje. Komentara ima raznih. Neki za sve krive Grke, koji koče radove, nikome ne daju pristupa, jer žele da sami godinama lako i dobro zarađuju. Drugi, malo upućeniji u tok radova i tok finansiranja, kažu da čišćenje ruševina i ne može mnogo brže da ide, jer se svaki detalj mora pregledati kako bi se pronašlo i spaslo što se spasti može (u manastirskoj trpezariji se mogu videti među ruševinama pronađeni nagoreli oltarski predmeti iz uništenih paraklisa), a da odvoženje jednom već pregledanog materijala ide jako brzo. Monasi govore da su nadležne grčke službe preuzele finansiranje kompletne operacije, pa je jasno i da ne daju da im se iko meša u izbor izvođača. Što ne znači da je pomoć koja se kod nas prikuplja nepotrebna: ima, naime, još mnogo troškova vezanih za sanaciju posledica požara koji prelaze okvir osnovnih radova koji su u toku. I to će manastir morati da organizuje i finansira sam.
U vezi s tim, monah tužno konstatuje kako je kod mnogih prijatelja manastira nedoumicu izazvala činjenica da se u Srbiji pomoć Hilandaru prikuplja preko računa Srpske Crkve. Mnogi bi radije novac dali direktno manastiru (čiji je račun takođe odavno otvoren). Nije jasno, kaže sagovornik, zasto je Crkvi potrebna uloga posrednika, na koga automatski pada senka sumnje da, ako već ne koristi ta sredstva nenamenski, a ono ih bar zadržava na svom računu i njima manipuliše – kao što banke makar dan-dva zadržavaju isplatu penzija, kako bi za to vreme pustile u promet novac koji nije njihov. “Bolje bi bilo da se u sve to Crkva nije ni mešala.” Da, dodajem, Hilandar je ionako van njene jurisdikcije, što se kod nas prečesto zaboravlja.
U Srbiji vlada uverenje da je požar namerno izazvan, osobito se spekulisalo o albanskom terorizmu. Skoro svi koji su me u Beogradu o tome pitali, uvereni su da je tako, i teško ih je razuveriti. Nekome je bilo jako stalo da se baš tako misli. Zato i ja postavljam isto pitanje nekolicini monaha i radnika koji su se u vreme požara zatekli u manastiru. Uvek dobijam isti odgovor, naime, da je je uzrok požara banalan: zapalio se dimnjak. A uzrok tako katastrofalnih posledica je taj, što je pritisak u manastirskom vodovodu bio ništavno mali, iako su rezervoari vode bili puni. Čovek koji održava vodovod je bio pozavrtao slavine i otišao na odmor, a da niko nije znao kako da poveća pritisak u cevima. Vatra, koju bi u početku bilo lako ugasiti, razbuktala se. Ja sam uporan, kažem da je izmišljanje diverzije monstruozno, đavolsko delo, jer iz sveopšte nesreće pokušava da izvuče nekakvu nakaradnu korist: da raspali ionako razornu mržnju. Neki se tužno osmehuju, neki sležu ramenima. Najzad dobijam i jasan odgovor. Monah mi kaže da će svako ko laže – odgovarati za svoje laži i svoju mržnju kad ga Gospod izvede na poslednji sud.
U međuvremenu, dok svako ne dobije po svojim zaslugama, pomozimo manastiru konkretno, steknimo poneku zaslugu s kojom ćemo na taj sud izaći.
Danas, 09-10.10.2004.
Peščanik.net, 09.10.2004.