Ratka Mladića su porodica i advokat ispisali iz matične knjige umrlih i upisali u matičnu knjigu nađenih te shodno potonjem zahtevaju da mu država Srbija uz bratsko sadejstvo Republike Srpske plati četu branilaca, plus dva advokatska voda. Da istražuju na licu mesta tj. u srpskim zemljama koje obiluju dokazima i svedocima generalove neumešanosti u komandovanje armijom (umalo da napišem: neumešnosti!), pa general još nije otplatio ni delić enormnih troškova koje je naša država imala da ga pronađe, opkoli i uhapsi, a već traži od nje nova ulaganja. Ni Gotovina se, kaže, nije predao, pa opet Hrvatska daje šolde za njegovu veleodbranu, ma neka ceo prihod od noćenja turista i kompletnu vanpansionsku potrošnju Sabor dadne Antinim braniocima, neka Sanaderu da poslaničku platu koju on ište čekajući prekomandu iz austrijskog u domaći kazamat, za nas to nije merodavno: naša država treba da da nula dinara za Mladićevu odbranu, a ako neka partija pati, neka mu ona plati advokate; ili neka ga neka advokatska kancelarija brani pro bono, a kad se bude raščula braniće organizovane i inokosne prave kriminalce, profesionalce koji za crne dane uvek sačuvaju neku crkavicu te kad padnu ne cvile da im država plati branioce.
&
Sredinom prošlog veka, kad su i u Farkaždin ušli prvi deterdženti („Radion – pere sam!“), mislim da je „Albus“ imao nagradnu igru, u svakoj kutiji praška beše plastična životinjica, kad kompletiraš životinjsko carstvo šalješ ga u fabriku i dobijaš nagradu ranga bicikla ako ne i samog televizora, stanovništvo se bilo odalo igri, oživela je i razmena zverinja, jer su neke vrste bile baš bogato zastupljene, da bi se nakon možda godinu dana ispostavilo da svima fali jedan te isti zver, nisam više siguran je li bio krokodil ili kengur, tek, postojao je katalog svega što moraš skupiti pre nego što paket pošalješ fabrici, i svima je nedostajao jedan te isti pripadnik faune! Bio sam zaboravio na tu praprevaru (ja ju tako knjižim: ne znam nikoga ko je izvukao taj primerak faune i ovenčao se nagradom), na nemio događaj me je podsetio Goran Hadžić, preseklo me je da će on biti taj delić plastike koji će nas stalno deliti od nagrade, samo što je u prvom slučaju darodavac bio taj koji se obezbedio da igru produžava unedogled, a sa pobegnutim Goranom nisam načisto kako je bilo: da onako hudinijevski samostalno i nezavisno nestane bilo mi je sumnjivo, držim da su mu neprijatelji suda pomogli, sad mislim da bi ga država, ohrabrena brzinom kojom je zaborav prekrio generala Mladića, rado izručila ne bi li napokon završila slagalicu, ama je „Albusov“ kengur, isprva pažen da ne padne u ruke potrošača i stoga pažljivo čuvan, na svoju ruku našao još prijatnije stanište te uprava fabrike i pored najbolje volje ne može sad da ga nađe.
&
Loše vesti. Andora priznala Kosovo! Znate kad ćemo da u najlepšem beogradskom parku podignemo spomenik ocu vašeg vladara, ili nekom vašem kompozitoru!? Nikad! Ne znamo ni ko je vaš poglavar, ne znamo ni ko je vaš vodeći kompozitor! Ne bismo znali ni za azerbejdžanske velikane da su priznali Kosovo i da nam nisu dali izvesnu svotu novca uz obećanje da sa naftom nećemo kuburiti dok je Ilhamu na ramenu glave.
Još gore vesti. Udovici i siročadi Slobodana Miloševića napokon je oduzeta jedna od dedinjskih vila koje je pater familias kupovao za par hiljada maraka kad god mu se ćefnulo. Otkako je i podstanar g. Amsterdam dobio novi nužni smeštaj zdanje više nije obzhito, vrt koji je onoliko nadahnjivao vlasnicu da piše zarastao je u šiblje i svakojaki korov, a na samoj vili kao da je malko popustio krov, Rasime, na potezu si, pomogao si Jovanki, ne dovodi Miru u neravnopravan položaj.
Peščanik.net, 20.06.2011.
