Novija prošlost podseća koliko je kobno poigravanje sa osećanjima kolektivnog identiteta i kolektivne sudbine. S porivima vezanim za mitove koji su racionalnu osnovicu izgubili u zanavek istekloj, gotovo neuhvatljivoj prošlosti. Mitovi se hrane zaboravom, ili probranim sećanjem.
Povratak zvanične srpske politike na matricu razmetljive, bahate retorike, i proizvodnje neprijatelja, tako da bez onih unutrašnjih oni spoljni kao da nemaju smisla, nije iracionalan samo zbog odsustva svakog povoljnog ishoda. Taj manir ukazuje na nepoštovanje sopstvene prošlosti i svih njenih poruka, ukljućujući žalostan, verovatno zaslužen kraj dela prethodnog establišmenta.
U godinama koje su prethodile kraju komunizma, uklonivši potencijalne reformske snage u nomenklaturi, Srbija je besno i planski uništavala Jugoslaviju koju je dva puta sastavljala ulažući u nju ogromne napore, i živote. U tom trenutku su bila najmanje važna tumačenja zajedničke države kao opšteg okvira srpskog nacionalnog koncepta. I ako je bio neujednačen, jugoslovenski prosperitet nije bio vezan za srpske zajednice, dok je, u izvesnom smislu povlašćena, mada pod jedva podnošljivim pritiskom imigracije, sama prestonica dobijala kosmopolitski i multikulturni karakter. Jugoslovenski projekat, koji se mogao udobno prilagođavati evropskim nadnacionalnim strukturama, zbrisan je u samo jednoj deceniji: secesija Slovenije, agresija JNA na Hrvatsku, rat u Bosni, podele u Crnoj Gori i nasilna, rasistička administracija na Kosovu koju je okončala NATO intervencija, nasilje nad opozicijom u samoj Srbiji, i ono okončano nasilnim prevratom kao smenom vlasti koja je prethodno, ukupno nasilje smišljeno i uporno proizvodila. Deset godina posle svega toga, Srbija se, ovoga puta verbalno i diplomatski, ponovo sukobila s Crnom Gorom, i prvi put s Makedonijom, kako nijedna od bivših jugoslovenskih republika ne bi ostala izuzeta iz kobnog koncepta jedne propale politike.
Jedno od važnih pitanja ovoga trenutka je u kojoj meri je zvanična retorika odjek predpolitičkog primitivizma većine štampanih medija, parlamenta i huligana na ulici. I u kojoj meri su takve političke poruke, naizgled udaljene, u važnim tačkama podudarne. Da li se i ovoga puta, kao pre dvadeset godina, pokušavaju odložiti neki važni reformski procesi.
Namiren prihodima državnih preduzeća, takođe skupih, nefunkcionalnih spomenika ekonomskog kolektivizma, establišment sigurno ne vidi svoj interes u procesima koji bi lišio prinadležnosti beskrajnu, koalicionu partijsku strukturu. Predizborna obećanja su u tom smislu samo beznačajne mrvice s njihove bogate trpeze. Premijer Đinđić nije uzalud opominjao da Srbija, lišena zdravog oslonca u uređenim institucijama i tržišnom poslovanju, ne sme da stane. Ovoga puta nju su zaustavili upravo oni koji su ponikli iz njegove političke strukture, mada su je potom prilagodili svojim potrebama.
Nobelova nagrada Martiju Ahtisariju koji je, između ostalog, Miloševića ubedio da povuče srpske institucije, i one namenjene represiji, podseća i na njegov predlog rešenja budućeg statusa Kosova, i na stranputicu zvanične Srbije za koju se ona opredelila njegovim odbacivanjem. Javno psovanje Ahtisarija se uvek podrazumevalo. Taj plan omogućavao je Srbiji saradnju s misijom EU u institucionalnoj izgradnji Kosova, aktivan i delotvoran nadzor nad stanjem ljudskih prava, otvaranje ekonomija, na obe strane, uključujući restrukturiranje i investicije. Taj plan je doduše podrazumevao priznanje nezavisnosti Kosova od Srbije, satanističku jeres jedne mitologizirane, ponovo sluđene zemlje, ali ne i od Brisela i evropskih institucija. I dok je inicijativa u generalnoj skupštini UN kupovina vremena koja javnost pothranjuje neosnovanim, suvišnim nadanjima, zvanični Beograd će, u danima koji predstoje, verovatno nastaviti da odluku Crne Gore i Makedonije o priznavanju nezavisnosti Kosova prikazuje u svetlosti američkih i evropskih pritisaka i opskurnih dogovora.
I ponovo, bezizgledno je da će Beograd ikad uspeti da obnovi suverenitet nad Kosovom. Sve da je podrže Brisel, Vašington i Moskva, takva akcija podrazumevala bi, u najboljem slučaju, novo masovno kršenje ljudskih prava, i zaoštravanje krize koja će ionako ostati da tavori u formi zamrznutog sukoba, na štetu svih racionalnih interesa. I Srbije i Kosova. Trećesvetska akcija u UN srozala je odnose Beograda sa SAD, EU i zemljama u regionu, uključujući albanski kosovsku zajednicu, i u Srbiji ponovo raspalila najniže strasti. Potisnuto je, kao da je nemoralno, suočavanje sa svetskom finansijskom krizom, koja je već masakrirala indekse na beogradskoj berzi, i sa izgledima Srbije vezanim za budućnost neposrednih stranih ulaganja. Najozbiljnije posledice promašene spoljne politike mogu se čitati i u najavi portparolke visokog zvaničnika za spoljnu politiku i bezbednost EU Havijera Solane da će se od Beograda zahtevati da „posredno prihvati elemente kosovske samostalnosti“ pokretanjem pitanja saradnje sa Euleksom.
Danas, 13.10.2008.
Peščanik.net, 14.10.2008.
