Topovske šupe, foto: Ivana Karić

Topovske šupe, foto: Ivana Karić

Sa Strahinjom Sekulićem i Agencijom za restituciju Republike Srbije ostvarujem uspešnu saradnju. Naša stalna konferencija “Nacionalizacija, konfiskacija i restitucija” doprinela je usvajanju Zakona o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtvama Holokausta koje nemaju živih zakonskih naslednika 12. februara 2016. Zato sam odlučio da reagujem na navode iz teksta Dejana Ilića “Građani prvog reda”. Na osnovu izjave da “Srbija nije odgovorna za Holokaust, ali će uraditi sve da posledice Holokausta ispravi na svojoj teritoriji“, direktoru Agencije Strahinji Sekuliću prebacuje se da negira odgovornost za zločine Holokausta počinjene na teritoriji pod kontrolom kvislinške vlade u godinama nacističke okupacije 1941-1944. Time se Sekulić neosnovano dovodi u vezu s pokušajima moralne i političke rehabilitacije kvislinškog režima. Sekulić je u stvari izrekao tvrdnju koja je tačna. Holokaust je bio zvanična politika nacističke Nemačke od 1941. Ali odgovornost srpskog kvislinškog režima za saučestvovanje u nacističkim zločinima ne podrazumeva i kolektivnu krivicu, čije se negiranje pripisuje Sekuliću. Navedeni zakon takođe ne implicira kolektivnu odgovornost za Holokaust na teritoriji Srbije, ali potvrđuje svest o potrebi za uspostavljanjem kolektivne solidarnosti sa jevrejskim zajednicama i negovanjem kulture sećanja na žrtve Holokausta.

Podsetio bih i na sledeće činjenice. Antisemitizam je postao zvanična politika Kraljevine Jugoslavije 1940. Antisemitizam su, mahom po većim gradovima, širili ruski imigranti, izbegli od boljševičke revolucije, ekstremni krugovi u srpskoj crkvi i inteligenciji, i pripadnici poslovne ratno-profiterske elite. Politiku “konačnog rešenja jevrejskog pitanja” (die Endlösung der Judenfrage) osmislila je i sprovodila nemačka nacistička vlada. Nesporno je saučestvovanje kvislinga. Srbija je zakonom o jevrejskoj imovini bez naslednika prećutno osudila postupanje Nedićeve kvislinške vlade. (NDH je upostavila kontrolu nad Starim Sajmištem tek nakon savezničkog uskršnjeg bombardovanja Beograda 1944.) Antisemitizam je bio prisutan i u politici komunističke Jugoslavije. Jevreji koji su odlazili za Izrael prisiljavani su da se odreknu državljanstva i imovine. Komunistička Jugoslavija je aktivno podržavala palestinsko političko nasilje i terorizam, svrstavajući se protiv Izraela, time i protiv svojih nekadašnjih državljana koji su emigrirali u Izrael. Srbija i ostale postjugoslovenske republike još uvek ne razmišljaju o strategiji povratka ili naknade štete nekadašnjim jugoslovenskim državljanima (i njihovim naslednicima) koji su u Izrael odlazili pod prinudom ili u krajnjoj oskudici, sve do početka devedesetih.

Peščanik.net, 10.05.2016.

Srodni linkovi:

Dejan Ilić – Građanin prvog reda

Dejan Ilić – Građani prvog reda

Milivoj Bešlin: Milan Nedić – rehabilitacija fašizma

Dejan Ilić – Majka i prostitutka nacije

Vladimir Veljković – Istorija kao uteha

Oslobođenje: Ivan Čolović – intervju

Aleksandar Sekulović: Kasno ste se setili!

Ivan Čolović – Milan Nedić i srpski nacisti slave Vidovdan

Milovan Pisarri – Milan Nedić: vera u nemačku pobedu

Olivera Milosavljević – Ponavljači na barikadama kolaboracije

Mijat Lakićević – Moć đenerala

Miloš Vasić – Kvisling Milan Nedić

Vladimir Veljković – Depolitizacija Milana Nedića