U tekstu Saše Ilića „Portret Vučićevog intelektualca“ u uvodnom delu stoji sledeće: „U ‘vremenu ološa’, kako je doba svoje vladavine veberovskim rečnikom najbolje opisao sam premijer Vučić, nepobitna je istina da je došlo do raskida sa starim intelektualnim kapacitetima iz memorandumske grupe SANU. Međutim, do toga je došlo usled biološke smene generacija i onako kako je Šešelja ‘penzionisao’ (i zbrinuo) Vučić, tako su i nove generacije intelektualaca na javnoj sceni ‘smenile’ Ćosića, Bećkovića, Krestića, Samardžića i ostale državne mislioce.“
Moj otac Radovan Samardžić umro je 1. februara 1994, pre 22 godine, nakon duge i teške bolesti, i nije mogao biti predmet pomenute „smene generacija“, ukoliko se ona uopšte dogodila.
I još nešto, a to ne spada u demanti. Osobina primitivca je da osporava ličnost, da vređa ili potcenjuje, umesto da se kreće razinom ideja i činjenica. Sad to i ja činim. Ne prvi put, i verovatno ne poslednji, ukupan život i rad moga oca gaze se i bagatelišu u svetlosti njegovih pogrešnih, spornih, kako god, političkih stavova. U sredini koja je inače politički bezgrešna. Kao da čitava naša inteligencija i kultura druge polovine XX veka nisu bile u službi dva totalitarizma, dve kriminalne ideje komunizma i nacionalizma. Ne sećam se časnih izuzetaka. I kao da to neće biti ubuduće. Ali meni je iznad svega zanimljivo zašto pokušaji delegitimizacije A. Vučića ne ponude najvažniji odgovor, da li je moguća racionalna alternativa njegovim nastojanjima da tome svom dvomilionskom biračkom telu podmetne evropsko opredeljenje. I koji su to svetski političari potrebni Srbiji, a ne iskazuju njegovom kursu otvorenu podršku, kako to čine Merkel, Kurc ili Džonson. Ili su i oni sporni, i „desnici“ i „levici“. U navedenom kontekstu naši spisateljski prototalenti, i “desni” i “levi”, samo su čaršijski smarači i cinkaroši, suhi, sitničavi beležnici palanačke praznine i dosade, i bolje da tako ostane.
Peščanik.net, 12.09.2016.
Srodni linkovi:
Saša Ilić – Portret Vučićevog intelektualca