Taksisti ispred skupštine 30.9.2019, foto: Peščanik
Taksisti ispred skupštine 30.9.2019, foto: Peščanik

Haos u saobraćaju, haos u glavama. Tako uoči 5. oktobra 2019. izgleda glavni grad Srbije. Ono što nije zatvorio šef Beograda Vesić, blokirao je šef beogradskih taksista Belić. Građani su sluđeni. Ne znaju na koga da budu besni. Možda bi trebalo da počnu od sebe, ali o tome drugom prilikom.

Pre gotovo godinu dana, 29. oktobra 2018. objavljen je na ovom mestu tekst „Car (je) go“. Povod je bio isti kao i za ovaj – štrajk taksista. A i razlog za taj štrajk bio je isti kao danas – Kargou (Car:Go). Resorna ministarka Zorana Mihajlović obećala je tada da će problem u najskorije vreme biti rešen. Čim se u Zakon o prevozu putnika u drumskom saobraćaju unesu odgovarajuće izmene. Zakon je izmenjen, ali je situacija ostala ista. O čemu svedoči činjenica da taksisti ovih dana ponovo štrajkuju. Uzgred, stiče se utisak da neko baš iskusno bira „tajming“ za te proteste. Sačeka da se završi leto i da đaci pođu u školu, zatim da se sa odmora vrati i penzionerska „septembarska“ klasa i, najzad, da se okupe i studenti, dakle da koncentracija „mase“ bude najveća moguća i onda kreću da zakrčuju ulice. I okreću masu protiv vlasti, pa će vlast da popusti. Bar su na to do sada računali.

Ali, da se vratimo na temu. Suština spora između firme Kargou i firme taksi je jasna: prvi žele da rade, drugi žele da im to onemoguće.

Ono s čime taksisti izgleda nisu računali je to da Kargou ima podršku. Ali ne podršku (što oni, misle „politički vešto“, insinuiraju) es-pe-esovskih kadrova u Vladi, ministara Antića i Ružića, nego građana. Koji se sve više opredeljuju za Kargou. Zašto? Moglo bi da se kaže: zato što je znatno jeftiniji, zato što vozila stižu brže, zato što su vozači kulturniji…, u svakom  slučaju – zato što su građani njima zadovoljniji.

Potražnja je bila tolika da ni represivnim merama, oduzimanjem vozila, raznim inspekcijama, pretnjama i slično, vlasti nisu uspele da ljude ni sa jedne ni sa druge strane ovog poslovnog aranžmana, dakle ni pružaoce usluga, vozače, ni njihove klijente, uplaše i nateraju da odustanu.

Dva su razloga zbog kojih, navodno, država ne dozvoljava rad Kargoua. Prvo – utaja poreza. Kargou, kaže se, može da prihode prebacuje u inostranstvo pa onda samo jedan deo vraća u zemlju i na to plaća porez. Šta tu ima novo u odnosu na druge privredne subjekte? Pa zar prebacivanje novca u inostranstvo nije (drugi po redu) „zanat najstariji“. To su radili, i rade, i oni koji se bave „najklasičnijim“ poslovima. Štaviše, u biznisu zasnovanom na savremenim tehnologijama to jednim dobrim softverom može (relativno) lako da se reši. Međutim, za sada još niko nije optužio Kargou da ne plaća porez. S druge strane, beogradski taksisti duguju 2,9 milijardi dinara na ime poreza. A treba li podsećati da su svi pokušaji, još od 2010, da se u taksi vozila uvedu fiskalne kase, upravo zbog efikasnije naplate dažbina, neslavno propali.

Drugo, država formalno kompaniji Kargou poručuje: registrujte se po zakonu pa radite. Ali, zakon je takav da to praktično nije moguće. Recimo, jedan od propisanih uslova je da se „uslugom prevoza“ mogu baviti samo „profesionalni vozači“. A suština ove vrste prevoza je da se njime ne bave (samo) „profesionalni vozači“, već da to mogu biti „obični“ ljudi, oni koji taj posao rade povremeno, privremeno, radi dopunske zarade itd. Ali, Zakon o prevozu putnika nije ni smišljen tako da reguliše nego da diskriminiše.

Uostalom, da se zaista ne radi ni o kakvim „uslovima“ i „licencama“, pokazuje to što taksisti već godinama sprečavaju slobodan ulazak u ovu profesiju. I što su od sebe napravili ekskluzivni klub sa velikim privilegijama i sa strogo ograničenim brojem članova. U koji može da se uđe maltene kao u francusku akademiju nauka – samo kad neki taksista prethodno umre.

Kargou je posledica monopola, ne tehnološkog napretka. Nova tehnologija je samo omogućila da se taj monopol (oligopol, kartel, svejedno) konačno razbije. U korist potrošača, tj. ogromne većine građana.

Red u glavama dovešće do reda na ulicama.

Peščanik.net, 03.10.2019.

Srodni linkovi:

Vukašin Potić – Taksisti iz drugog ugla

Ljubodrag Stojadinović – Šlogirani Beograd

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević

Mijat Lakićević

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.

Mijat Lakićević

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)