Lako je primetiti da je već počela bitka za nametanje glavne teme vanrednih parlamentarnih izbora zakazanih za 11. maj. Radikali i narodnjaci govore da zapravo samo oni iskreno obećavaju Srbiji politiku večne odbrane Kosova, a, navodno, nije im strana ni Evropa, samo ukoliko promeni svoju politiku prema Kosovu. Na drugoj strani, predsednik Tadić i proevropske snage zalažu se za reaktiviranje procesa uključivanja Srbije u Evropsku uniju, paralelno s diplomatskom borbom za očuvanje srpskih interesa na Kosovu. Uprošćeno, prvi kažu da narod treba zadržati na kosovskoj temi, drugi govore da Evropa nema alternative.
U stvari, kada se malo dublje pogleda suština najavljenog izbornog obračuna, reč je o pitanju treba li da Srbija okonča tranziciju (ulaskom u Evropsku uniju) ili Srbiju treba zadržati u stanju večne tranzicije, jer bi, navodno, okončanje tranzicije nužno bilo povezano s istorijskim odricanjem od Kosova. Usuđujem se da to formulišem još prostije: Nikolić i Koštunica strahuju da bi tranzicija i u Srbiji mogla uspeti, dok Tadić i Dinkić hoće da je dovrše, nadajući se da ih to neće primorati da iz prometa izbace baš sve stare nacionalne projekte.
Neko će reći da je ovde navedena srpska dilema: ili dovršena tranzicija ili večna tranzicija – samo jedna dokona konstrukcija i mrzovoljna kritizerska izmišljotina, jer su, navodno, svi ovde i za tranziciju, i za Kosovo, i za Evropu, i za Rusiju, i za Belorusiju. Ne, ovde nije reč o nekom novom “prljavom podmetanju” narodnjacima (kako se ogorčeno izrazio premijer Koštunica). Taj problem već su uočili neki stručni ljudi. Evo, u uvodnom referatu nedavno održanog Kopaonik biznis foruma, Dragan Đuričin naglašava da “izgubljen momentum za završetak tranzicije stvara opasnost da se tranzicija nikad ne završi” i tu ocenu poentira pitanjem: “Da li to znači da će Srbija večno biti u tranziciji, odnosno da umesto tranzicije iz socijalizma u kapitalizam Srbiji preti političko-ekonomski sistem tranzicionizma?”
Tezu da je Srbija danas jedna od najnerazvijenijih postsocijalističkih zemalja zbog nezavršene, permanentne tranzicije, Đuričin lako dokazuje komparacijom naših privrednih rezultata od 1990. godine naovamo, sa onima u susednim zemljama. U tom dugom razdoblju od 17 godina tranzicionih pokušaja, Srbija nije uspela da dosegne sopstveni startni bruto društveni proizvod (BDP), već je 2007. godine tek na nivou od 0,66 BDP-a iz 1989. Srbija to nije uspela da ostvari, iako poslednjih sedam godina (posle Miloševića) ima gotovo stalno višu stopu rasta bruto proizvoda u odnosu na zemlje u susedstvu, koje su praktično završile glavne tranzicione poslove. Slovenija je svoj tranzicioni godišnji gubitak proizvoda nadoknadila već 1998, Mađarska 2000, dok su Hrvatska i Rumunija to postigle tek 2006. godine. Slovenija danas ima BDP za 48 odsto veći nego 1989, Mađarska za 37 odsto veći, Rumunija za 20 odsto veći, Hrvatska za 11 odsto veći – a Srbija za 34 odsto manji. Ekonomska istorija će ovim ciframa oceniti sposobnost i odgovornost srpske političke elite na prelazu iz 20. u 21. vek, u poređenju s političarima iz komšiluka. Jer, ekonomsku istoriju ne zanimaju izgovori.
Ako jedna država punih 17 godina ne može da se oporavi od tranzicionih operacija i nije u stanju da se, po ugledu na komšije, bar institucionalno konačno reformiše – onda je legitimno postaviti pitanje da li njenim vodećim ljudima uopšte odgovara da se ona doista sistemski promeni i ekonomski oporavi, ili im više ide u račun stalna kriza? Jer nema toliko srušene kuće koja se ne može rekonstruisati ili bar nanovo izgraditi za 17 godina, ukoliko se to doista želi i ako čeljad nije besna. U stvari, ako razdoblje proklamovane tranzicije suzimo na godine posle 5. oktobra 2000. (mada je to u suštini pogrešno), onda bi se, u poređenju sa drugim zemljama koje su prošle tranzicione promene, moglo očekivati da smo prošli pola puta. Možda upravo zato antitranzicione političke snage, s kosovskim vetrom koji im duva u jedra, sada pripremaju konačnu ofanzivu i pokušavaju da preuzmu vlast – dok za njih ne bude kasno.
Takvu predizbornu primisao izgleda da ima i vođa radikala Tomislav Nikolić, koji se slavodobitno podsmehnuo zagovornicima tranzicije (u intervjuu koji objavljuje poslednja nedeljna Politika), rekavši da već godinama sluša da ćemo u Evropsku uniju ući kroz sedam godina, to jest da je Evropa uvek daleko sedam godina. Srećom po demokrate i evrofile, Nikolić nije tome dodao ono što se u nastavku ove priče moglo očekivati – nije Srbiji obećao da će je on sam (sa Ratkom Mladićem na čelu, a Vojislavom Šešeljem na reveru) napokon uvesti u Evropsku uniju, kad to već nisu bili u stanju njegovi konkurenti. No, za takvu, makar taktičku izjavu, potreban je malo krupniji političar, iz koga večito ne zveči logika provincijskog referenta.
Ali sve to ne umanjuje problem Srbije pred majske izbore, jer je ona u specifičnoj situaciji – ima mnogo gubitnika tranzicije, a tranziciji se ne vidi kraja. Naše prilike je slično, ali još kritičnije, procenio Živorad Kovačević, kada je na poslednjem sastanku Igmanske inicijative u Tuzli rekao da Srbija ima mnogo tranzicionih gubitnika, ali nema tranziciju.
Danas, 20.03.2008.
Peščanik.net, 20.03.2008.
