Govori Martin Šulc, predsednik Evropskog parlamenta. Razgovor vodili Nikolas Busse i Klaus-Dieter Frankenberger.
Gospodine predsedniče, nakon vašeg izbora u januaru najavili ste da ćete se žestoko boriti da uvećate uticaj EU parlamenta. Kakav je trenutni bilans te borbe?
Imam utisak da se parlament uzima ozbiljnije. Pokušao sam da iskoristim svoje prisustvo u Evropskom savetu da pokrenem diskusiju između parlamenta i premijera i predsednika država članica. Nakon moje poslednje intervencije u Evropskom savetu bilo je čak 13 prijava za reč. To nismo tako često viđali.
Želite da se vaš glas čuje…
… i kada je u pitanju Fiskalni pakt.
Zašto toliko insistirate na tome? Predsednik Bundestaga ne prisustvuje sednicama vlade.
Evropska unija nije Nemačka, već savez suverenih država. Sednice vlade EU nisu sednice Evropskog saveta već sednice Evropske komisije, ali stvarnost danas izgleda drugačije, jer se cela izvršna vlast EU, 27 vlada plus Komisija, okuplja za stolom Evropskog saveta. Dakle tu vidimo na delu ruku evropskog zakonodavstva: Savet ministara, koji je u formi rotirajućeg predsedavajućeg iz zemalja članica uvek prisutan na tim sastancima, i nikog iz Evropskog parlamenta. Ovaj nejednak tretman ne mogu da prihvatim.
Ali tako je predivđeno ugovorom o EU. Na sednicama Evropskog saveta možete da kažete svoje mišljenje i ništa više.
Da, to ne mogu da promenim. Ali kada je u pitanju Fisklani pakt, ništa nije propisano. Sigurno da prisustvo predsednika Evropskog parlamenta na ovim sastancima neće biti problem. Već sam rekao Angeli Merkel da ću prisustvovati sednicama kada se bude raspravljalo o Fiskalnom paktu.
Nema li parlament poslednju reč kada se izglasavaju zakoni?
Upravo zbog toga i zahtevam da prisustvujem sednicama saveta kada se radi o pitanjima koja se tiču zakonodavstva. Ne mogu da zahtevam da me puste na sednice kada se savetuju šefovi država članica.
Da li bi šefovi država trebalo da prisustvuju sednicama parlamenta?
Oni su uvek dobrodošli. Zapanjujuće je to što sve više predsednika i premijera traže pozivnicu parlamenta. Poslednji koji je prisustvovao sednici parlamenta bio je Mario Monti, a sledeći će biti premijer Holandije Rute. Kancelarka će takođe doći. Hteo bih da od parlamenta stvorim mesto za debatu gde bi šefovi država obrazlagali svoje politike.
Zašto toliko insistirate na saradnji. Da li se parlament zaobilazi prilikom donošenja odluka?
Tokom krize svedoci smo jednog ubrzanog stvaranje takozvanih „zona bez parlamenta“. Tako ne ide. „Evropski semestar“ predviđa da se nacrt saveznog budžeta Nemačke pošalje prvo za Brisel, čak i pre nego što ga vidi parlamentarni odbor za finansije Bundestaga. U Briselu ga neće ispitivati Evropski parlamentarci koje je i nemački narod birao, već službenici komisije. Moramo osigurati da smernice po kojima će Komisija postupati prilikom analize budžeta država članica budu donete od strane Evropskog parlamenta. To je demokratska rupa koju morarmo zakrpiti da bi očuvali vrhovno pravo parlamenta.
Da li ste to rekli kancelarki?
Da, ali je ona samo odvratila: sigurno ne verujete da bih vam poslala nacrt budžeta pre nego što ga vidi CDU. Ja sam joj odgovorio da ćemo još videti kako će njeni članovi stranke reagovati kada im kažete da nacrt prvo šaljete službenicima u Briselu, pa tek onda njima. Na to je odgovorila da ćemo o tome morati dobro da porazmislimo.
Uprkos tome, u evro krizi se sve odluke donose demokratski. Na kraju se saglase nacionalni parlamenti, vlade država članica i Evropski parlament.
Da, na kraju se parlamenti uvek formalno saglase, ali u međuvremenu predsednici i premijeri sve ispregovaraju i uvek dovedu parlamentarce pred svršen čin, a to je prihvatanje zaključaka Evropskog saveta. I u Bundestagu možemo videti narastajući otpor protiv ovakve prakse.
Savezni predsednik Gauk se u svom inauguralnom govoru posebno osvrnuo na produbljivanje jaza između onih na vlasti i onih kojima se vlada. Ovaj jaz je posebno dubok i širok u evropskoj politici. Kako se to može promeniti?
Kada se ovaj jaz produbljuje na nivou država članica, to se automatski dešava i na evropskom nivou, zato što nemamo evropsku vladu. Građani ne smatraju da odluke donosi Martin Šulc, već da to čini Angela Merkel. Zato bi bilo važno da se države članice nedvosmisleno izjasne za uniju koju sačinjavaju. Kada države članice kod svojih građana stvaraju utisak da ova unija nije nešto što je svima potrebno već samo nužno zlo, onda se takav osećaj prenosi i na tela EU, te je njima sve teže da obavljaju svoju funkciju. Međutim to nas u parlamentu ne oslobađa obaveze da naš posao učinimo transparentnim. Smatram da je to najvažniji zadatak mog mandata.
Parlament je bio najveći dobitnik poslednjih reformi ugovora o EU, dobijajući sve više nadležnosti, ali to ipak nije uticalo na veće poverenje građana prema njemu.
Javna percepcija o nama nema nikakve veze sa našom moći. To je veoma ozbiljan problem legitimnosti. U parlamentarnoj demokratiji rad parlamenta se najbolje primeti ako postoje rasprave između parlamenta i vlade. Zato kažem da će rasprava biti dostojanstvena, a ako zatreba sve će praštati.
U debatama koje se o evro krizi vode u parlamentu, satima se raspravlja o odnosu između institucija i metoda zajednice. Verujete li zaista da građani Nemačke i Grčke u tome vide rešenje svojih konkretnih problema?
Priznajem da je neophodna reforma kulture debatovanja u parlamentu. Moram takođe reći i da mnogi poslanici ne prisustvuju sednicama, ali suštinski ne delim vaše mišljenje. Nisu Angela Merkel i Nikola Sarkozi doneli zakone o jačoj kontroli finansijskih tržišta, zakone za smanjenje ekonomske neravnoteže i za reformu Pakta stabilnosti, već je to učinio parlament. Zahtevali smo uvođenje poreza na finansijske transakcije, o kome trenutno razgovaraju i šefovi država članica.
Uprkos tome, čini se da je u svakoj državi članici primetan dugoročni trend rastućeg podozrenja i prezasićenosti Evropskom unijom. Koji su razlozi za to?
Evropsko ujedinjenje nije nepovratan proces, Evropa se takođe može raspasti. Po prvi put se nalazimo u situaciji koja ovaj scenario čini ostvarivim. Ideju na kojoj se zasniva ujedinjenje podržava više od 90% stanovništva. Ako sa njima popričate, često ćete čuti da su nam u 21. veku za pitanja valute, trgovine, životne sredine i imigracije potrebna internacionalna rešenja. Ali ljudi nisu zadovoljni sa EU u njenoj sadašnjoj formi. Vim Venders mi je nedavno rekao: Ideja se pretvorila u birokratiju. A sada ljudi birokratiju shvataju kao ideju i odbacuju je.
Da li vi želite evropsku državu?
Kao mlad čovek borio sam se za Sjedinjene države Evrope. Danas znam da tako nešto neće postojati. Nemačku i Francusku nećemo moći da pretvorimo u Floridu i Kaliforniju. EU, tj. mi ovde u Briselu moramo shvatiti da postoje određene nadležnosti koje su na nas prenete. Tu spadaju i one nadležnosti koje ulaze u sferu zaštite koju države garantuju svojim građanima. To znači da se EU mora ograničiti samo na uređivanje osnovnih stvari, a da izgled etiketa hesenske jabukovače treba prepustiti Hesenu.
Mislite li da će Evropa propasti ako propadne evro, kao što to apokaliptično kaže Angela Merkel?
Evropa će sigurno pretrpeti veliku štetu. Evro je jedan od najvećih simbola, koji predstavlja izraz ekonomske snage ovog još uvek bogatog kontinenta. Evro i integracije mogu propasti samo voljnim aktom. Kada bi na unutrašnjim tržištima ponovo uveli nacionalne valute, time bi ugrozili neke njihove danas još uvek stabilne delove, došlo bi do velikog jačanja i slabljenja pojedinačnih valuta. Kao posledicu toga, neke zemlje bi izgubile pristup zajedničkom tržištu, što bi žestoko pogodilo izvozno orijentisanu nemačku privredu.
Da li bi EU mogla da preživi izlazak jedne zemlje iz evro zone?
Još jednom: evro zona je zajednica zasnovana na saglasnosti njenih članova. Ne pođe li nam za rukom da probleme rešimo zajednički, pa makar se to desilo i u samo jednom slučaju, cela zajednica će se raspasti. Došlo bi do domino efekta. Ako Grčka istupi iz evra, onda bi zbog međupovezanosti evropskog bankarskog sistema najugroženiji bili oni koji su najviše zaduženi. Sledeća bi bila Španija, pa Portugal. Takvu lančanu reakciju ne bismo izdržali.
Čak i ako evro preživi, godinama će postojati ogromne ekonomske razlike u okviru evro zone. Kako će se to prevazići?
EU je sa dobrim razlogom načinila ekonomsku strategiju do 2020. godine. Verujem da će se do tada jug ekonomski oporaviti. Što se tiče nekih drugih stvari, nismo veliki optimisti. Na području severne Afrike živi 300 miliona ljudi kojima je potrebna infrastruktura, škole, bolnice i održiva poljoprivreda. Neke od tih država su vrlo bogate naftom koju bi mogle iskoristiti da kupe potrebna znanja za zadovoljenje ovih potreba. Sve im to mogu isporučiti evropske komšije na drugoj obali Sredozemnog mora. Zašto ne stvorimo ekonomski prostor oko Sredozemnog mora? Umesto toga se stalno svađamo oko toga koje đubrivo farmeri mogu da koriste.
Nemačka nova snaga se od strane mnogih u EU posmatra sa nepoverenjem. Kako bi Nemačka trebalo da se postavi u ovom slučaju?
Nedavo sam se našao u vrlo delikatnoj situaciji kada sam u grčkom parlamentu morao da branim Angelu Merkel, i to ne samo od nacističkih karikatura. Održao sam govor koji je bio i poziv jednog nemačkog političara za dijalog.
Kojim ste jezikom govorili?
Nemačkim. Velikom broju grčkih poslanika nije bio potreban prevodilac. Markelova je žestoko napadana, takođe su vikali da smo ranije dolazili sa oružjem a danas sa evrom. Odgovorio sam da su Nemci solidaran narod. Rekao sam da u ovom trenutku dok stojim pred vama, gospođa Merkel u Bundestagu organizuje široku podršku za novi paket pomoći u visini od 130 milijardi evra, od kojih će 40 milijardi doći iz Nemačke.
Da li je Merkelova uspešno vodi taj projekat?
Suštinsko pitanje je da li mi Nemci našu pomoć predstavljamo u javnosti kao akt humanitarne pomoći sirotim rođacima ili objašnjavamo da stabilna evro zona za Nemačku predstavlja akt samo-zaštite. 35% nemačkog BDP-a ostvaruje se izvozom, 60% od toga se izvozi u EU. Razumem svakog građanina koji se pita da li bi trebalo da preuzmemo rizike spasavanja evra. Želeo bih da odgovor nemačke vlade bude sledeći: Da, mi znamo da su rizici veliki, ali ćemo ih preuzeti, zato što je alternativa neuporedivo rizičnija. Savezna vlada ne sme da dozvoli da prostor dobiju oni koji njenu politiku označavaju kao narazumni akt.
Građani visokim ocenama ocenjuju kancelarkino reagovanje u krizi.
Bez trunke zavisti i sam to priznajem. U pitanju je veliko dostignuće. To je kao u fudbalu. Utakmica traje 90 minuta, a na kraju uvek pobede Nemci, rekao je jednom Gari Lineker, mada to nije uvek tačno: u Evropskom savetu odnos je 26 prema jedan, ali na kraju se svi saglase sa Angelom Merkel.
Mora joj se takođe priznati da bez njenog insistiranja na budžetskoj konsolidaciji i strukturnim reformama, ove važne teme se ne bi našle na dnevnom redu.
Da, postigla je određenu stabilnost, iako je oklevala. Ali mora biti oprezna da se evropska politika ne svede samo na štednju. Bez investicija, rasta i dugoročne politike zapošljavanja nijedno društvo ne može preživeti. Verujem da će se nešto u tom pogledu promeniti već nakon predsedničkih izbora u Francuskoj.
Ako vaš partijski prijatelj Oland pobedi, celokupna dosadašnja politika pomoći bi mogla biti dovedena u pitanje.
I francuski socijalisti su prihvatili održivu konsolidaciju budžeta. Ali Oland je sigurno na pravom putu kada kaže da to nije dovoljno. Bez usaglašene strategije rasta, zemlje u krizi više neće stati na svoje noge. To će igrati veliku ulogu prilikom predstojećeg kratkoročnog finansijskog planiranja u EU. Verujem da nije pametno da smanjujemo evropski budžet.
Novac iz evropskih fondova nikad nije nedostajao zemljama koje su sada u krizi.
Samo deliti novac je pogrešno. Kada razgovaramo u evropskom budžetu u narednih sedam godina, pojedini neto uplatioci nam kažu da uplate ne treba da pređu jedan procenat BDP-a. Francuzi ne žele da smanjuju subvencije poljoprivredi, Britanci insistiraju na smanjenju subvencija. Istovremeno želimo da finansiramo fuzioni reaktor Iter, sistem satelitske navigacije Galileo i novu diplomatsku službu EU. Onda ispada da ćemo smanjivati samo strukturnu i regionalnu pomoć, a upravu je to ona oblast koja se direktno tiče rasta, i koja je najuspešniji projekat EU. Sigurno je gradnja nekih auto puteva loše vođena, ali je koheziona politika podstakla izuzetno visoki rast, prvo na jugu a kasnije i na istoku Evrope.
Koliko vam je novca za to potrebno?
Ne bi imalo smisla razgovarati o brojkama. Moramo razgovarati o namenama pojedinih fondova. Pet odbora koji odobravaju najveći deo projekata se saglasilo da razmisli o prioritetima prilikom trošenja novca. Da li je gradnja ulica još uvek posebna kategorija ili bismo morali da izgradimo više brzih puteva, kako bismo smanjili zagađenje pruzrokovano letovima jeftinim avio kompanijama.
Mogli bi reći da tokom narednih sedam godina želite više novca, iako se širom Evrope uveliko štedi.
Tačno je da smo doneli zaključak kojim zahtevamo više novca. Komisija je predstavila svoj predlog za budžet koji već predviđa određene uštede. EU se ne sme uništiti štednjom, ni na evropskom ni na nivou pojedinih država članica.
Hoćete li vi biti glavni socijaldemokratski kandidat na sledećim evropskim izborima, tj. kandidat za mesto predsednika Evropske komisije?
Prerano je da govorimo o tome. Socijaldemokratske partije Evrope su se dogovorile da nastupe sa zajedničkim kandidatom.
Nikolas Busse i Klaus-Dieter Frankenberger, Frankfurter Allgemeine Zeitung, 13.04.2012.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 17.04.2012.
