Novi guverner Evropske centralne banke je stupio na posao 1. novembra i prva odluka banke pod njegovim rukovodstvom jeste da smanji kamatnu stopu za 0,25 procentnih poena na 1,25%. Uz to, obnovljena je spremnost banke da kupuje, u ograničenim količinama, državne obveznice zemalja koje se suočavaju sa visokim troškovima refinansiranja na komercijalnom tržištu. U isto vreme, grčki predsednik vlade Jorgos Papandreu je najavio održavanje referenduma o najnovijem planu podrške zemalja evro zone, pa potom najavio da će podneti ostavku, da bi sada najverovatniji ishod bio njegovo povlačenje, uz stvaranje koalicione vlade dveju najvećih grčkih partija koje bi se obavezale na sprovođenje spornog plana i pripremile prevremene izbore. To bi praktično bila tehnička vlada do prevremenih izbora, bez obzira na ishod glasanja o poverenju vladi. Kako razumeti grčku političku, recimo, dramu (teško je tačno odrediti žanr ovoga što se događa) i politiku Evropske centralne banke? I šta to sve zajedno znači?

Najpre Grčka. Odluku Papandreua da raspiše referendum o ostanku Grčke u evropskoj monetarnoj uniji ili o spremnosti da se sprovede program restrukturiranja grčkih javnih dugova i prilagođavanja (nije jasno šta bi grčka javnost bila tačno pitana), je lako razumeti. Sa atinskih ulica se poručuje i da grčki poreski obveznici ne nameravaju da vraćaju nagomilane javne dugove, a i da ne prihvataju odricanja koja se od njih zahtevaju. Usled toga, vlada neprestano gubi na uverljivosti, a i na efikasnosti, jer ni poslanici, a ni ministri, a pogotovo administracija nisu sigurni imaju li podršku javnosti za to što čine, ili nameravaju da čine, ili bi trebalo da se lično i politički preračunaju. Drukčije rečeno, postalo je nejasno ima li vlada mandat da sprovodi mere koje dogovara sa svojim partnerima u evro zoni? Ili, opet drukčije rečeno, da li je većina Grka saglasna sa protestantima ili nije?

Jedan način da se dobije odgovor jeste da se pitaju grčki glasači. Izbor je ili referendum ili prevremeni izbori. U prvom slučaju, postavlja se jedno pitanje i dobija se rezolutan odgovor, koji bi obnovio mandat vladi i predsedniku vlade, ako bi bio pozitivan. U drugom slučaju, odlučuje se o čitavom programu koji različite partije nude, uz dodatno izražavanje nezadovoljstva postojećom partijom na vlasti. Ishod ne mora da obezbedi ni jasan mandat u krucijalnoj stvari, a nesumnjivo vodi smeni na vlasti i odlasku Papandreua. Uz sve to, referendum se može brže organizovati nego prevremeni izbori, a vremena zapravo i nema budući da je potrebno obezbediti neprekinutu podršku kako Evropske unije i Evropske centralne banke, tako i Međunarodnog monetarnog fonda, takozvane trojke koja se stara o sprovođenju dogovorenog programa.

Zašto je referendum imao neke, možda ne velike, šanse da uspe? Zato što se moglo relativno razložno objasniti šta su alternative. Oni koji u Atini protestuju sugerišu da je moguće da se i ne vraćaju dugovi i da se, zbog toga, izbegnu odricanja koja se od grčkih poreskih obveznika, i uopšte svih građana, zahtevaju. Ovo je, međutim, zabluda. Problem sa svim planovima otpisa grčkih dugova, nezavisno od toga koliki je tačno otpis, jeste što to samo po sebi ne olakšava fiskalne probleme ove zemlje. Čak i ako bi se svi dugovi otpisali, uz to da se time ne ugroze grčke banke, što je nemoguće, ali to je drugo pitanje, Grčka bi morala da eliminiše preostali fiskalni deficit, jer bi bilo teško videti da bi se, bar za neko vreme, mogli obezbediti krediti po kamatnim stopama koje su održive. Uz to, bilo bi neophodno značajno smanjenje uvoza, jer bi ga trebalo finansirati samo iz ostvarenog izvoza, budući da bi, bar jedno vreme, bilo teško obezbediti strane kredite. To bi podrazumevalo značajno smanjenje potrošnje ili značajno ubrzanje inflacije, što bi stvaralo dodatne probleme zemlji koja je u monetarnoj uniji, jer bi to imalo negativne posledice po izvoz. Tako da bi se u pripremi za referendum to javnosti moglo objasniti, a uz to teško bi bilo videti da bi opozicione stranke agitovale za neuspeh referenduma, osim na taj način što bi tim neuspehom isposlovale prevremene izbore. To naravno povećava rizik da će se referendumom dobiti ono što se želi, ali neuspeh nije unapred zagarantovan.

 

 
Valja voditi računa o tome da pretpostavka o mogućnosti potpunog otpisa dugova nikako nije realistična. Jedan deo dugova su MMF krediti, a drugi deo krediti Evropskog stabilizacionog fonda (EFSF), a tu bi trebalo dodati i državne obveznice koje je kupila ili prihvatila kao zalogu Evropska centralna banka. MMF i EFSF ne prihvataju mogućnost otpisa dugova, a Evropska centralna banka bi prestala da posluje sa grčkim poslovnim bankama ukoliko bi nastali problemi sa servisiranjem grčkih javnih dugova. Ostaju dugovi prema grčkim bankama, koji su najverovatnije u najvećoj meri već kod Evropske centralne banke, kao i javne obveznice u koje su ulagali grčki penzijski i drugi socijalni fondovi, što je sve veoma teško otpisati; dok su preostali dugovi oni prema stranim bankama, koje su ih verovatno osigurale, a neki se verovatno nalaze takođe kod Evropske centralne banke. Ti poslednji su dugovi koji se mogu delimično otpisati i oni su najvećim delom i obuhvaćeni planom otpisa dugova od oko 50%, mada bi taj dogovor tek trebalo konkretizovati. Ovaj otpis bi trebalo da bude dobrovoljan kako bi njegov teret pao uglavnom na banke, recimo frnacuske i nemačke, i na budžete zemalja o kojima je reč, kako ne bi došlo do dodatne kontaminacije ukoliko bi se proglasilo bankrotstvo Grčke i krenulo sa prinudnim otpisom dugova. Da li se zaraza može na ovaj način sprečiti ili bar ograničiti, ostaje da se vidi.

Otpis, dakle, samo umanjuje grčke probleme, a ne rešava ništa fundamentalno. Rešenja se moraju tražiti u promeni grčke ekonomske politike i drugim reformama, strukturnim kako se oni nazivaju, koji bi trebalo da podstaknu privredni rast, doduše tek kasnije, ali i onima koje se odnose na promene u položaju i ulozi javnog sektora, koje bi mogle da daju brze efekte, pre svega kada je reč o smanjenju zaposlenosti ili o smanjenju plata, ali takođe i ako se ubrza program privatizacije. Ovo sve je potrebno postići a da se ne mogu koristiti značajnija javna sredstva, što čini čitav taj zadatak veoma složenim. Uz to, reč je o programu koji bi trebalo sprovesti u dužem vremenskom periodu, praktično je potrebna čitava decenija, a nije uopšte jasno da je Grčka socijalno i politički spremna za takvo dugoročno prilagođavanje. U Evropskoj uniji i unutar evro zone, za to je bila sposobna Nemačka u protekloj deceniji, ali Grčka nije Nemačka, mislim da se može reći.

Referendum je mogao biti i način da se dođe do odgovora, možda posrednog, da li je grčka politička javnost i da li su građani spremni da odustanu od članstva u monetarnoj uniji i ponovo uvedu sopstveni novac, da vrate drahmu. Do toga i onako može doći, ali bi to bar jednim delom bila odluka doneta izvan Grčke, bez obzira što bi grčka javnost, ako bi bila pitana, možda bila spremna na takav ishod. Ukoliko bi se odustalo od evra, program pilagođavanja bi bio sličan onome koji se odvija na Islandu. Uz neplaćanje stranih dugova, izvršena je značajna devalvacija i, potom, uvedena su značajna ograničenja na priliv stranih finansijskih sredstava. Ovo poslednje delimično zato da bi se izbegla apresijacija tečaja islandske krune. Domaće su banke pomognute i održane, a ekonomija je počela da se oporavlja usled povećanog izvoza i smanjenog uvoza.

Napuštanje evra i vraćanje drahmi bi trebalo da ima isti cilj. Pitanje je, doduše, kako bi MMF reagovao i da li bi bio mogućan nastavak programa podrške. Posebno bi trebalo rešiti bankarsku krizu koja bi nastala, za šta bi bila potrebna značajna javna sredstva. Verovatno bi bila potrebna značajna podrška grčke centralne banke, a uz to onda i odgovarajuća kontrola plata i smanjenje javne potrošnje, jer bi bilo potrebno onemogućiti inflatorni udar. Malo je verovatno da bi se mogao izbeći značajan pad ukupne proizvodnje, ali bi nada bila da bi do preokreta došlo usled povećanih ulaganja u izvozni sektor i stoga i značajnog povećanja izvoza ne samo usluga nego i robe.

Ovo je, naravno, samo jedan mogući scenario razvoja stvari ako se napusti evro. Trenutno se čini da se svi postepeno prilagođavaju na ideju da bi to možda moglo da bude bolje rešenje od trenutnog plana stabilizacije grčkih javnih finansija, banaka i ekonomije uopšte. Jer su troškovi manje-više isti, iako u stvari nije lako izračunati ih precizno, ali bi se napuštanjem evra stekla mogućnost privrednog oporavka, što pod uslovima ostanka u monetarnoj uniji i uz trajniju politiku fiskalne konsolidacije ne izgleda dostižno u dužem vremenskom periodu, a neki ocenjuju da bi bila potrebna čitava ova decenija. Za evro zonu bi to svakako predstavljalo olakšanje ukoliko bi se uz oslobađanje od Grčke mogao sačuvati sistem monetarne unije sa, možda ne svim, preostalim članicama.

No, kako se odustalo od referenduma, ostaje da se vidi kako će eventualna velika koalicija ili praktično tehnička vlada ispunjavati svoje obaveze po dogovorenom planu od pre par nedelja, a potom sve zavisi od ishoda vanrednih izbora. Po prvi put se pojavljuje mogućnost da se u izbornu trku uključe i nove političke partije i, dakle, i novi politički akteri. No, do održavanja izbora se stvari mogu odvijati brže nego što se sada očekuje, usled čega je sasvim moguće da će neke odluke biti donete i pre nego što se sastavi nova vlada.

Problem Grčke je i u tome što je odavno doneta ocena da je reč o nesolventnoj zemlji. Usled toga, Evropska centralna banka nema mogućnosti da pomogne Grčkoj, čak i kada bi htela, što uopšte nije sigurno. Centralna banka nije nadležna i ne može da spasava nesolventne države, banke ili preduzeća. Zapravo, kupujući grčke dugove ona se izložila neminovnom gubitku, koji za sada nije naročito veliki, ali svakako, a pogotovo njene vlasnike, zemlje članice evrzo zone, čini nervoznima kada čuju predloge, kojih je sve više i iz svih mogućih krugova, da se interveniše onoliko koliko je potrebno kako bi se stabilizovalo tržište, na primer, italijanskim obveznicama. A potom, ako je potrebno, i francuskim i uopšte državnim obveznicama svih zemalja članica monetarne unije.

Za Evropsku centralnu banku je, zbog toga, izuzetno važno da se grčki problem reši što je pre moguće, kao i da se ojača bankarski sektor, onako kako je već dogovoreno, mada su sredstva o kojim se govori svakako nedovoljna i biće ih potrebno povećati sa 108 milijardi evra koliko je dogovoreno na bar dva puta veću sumu. U tim okolnostima, dakle kada bi se grčki dužnički problemi izolovali bilo sanacijom ili napuštanjem evro sistema, i ukoliko bi se dokapitalizovale evropske banke, Evropska centralna banka bi mogla da upotrebi sva moguća sredstva da obezbedi likvidnost finansijskog tržišta. To bi značilo preuzimanje obaveze da se obezbedi likvidnost u neograničenim količinama i onoliko dugo koliko je potrebno. Usled toga su sve oči uperene na novog prvog čoveka Evropske centralne banke, koji je već sugerisao da će banka nastaviti da kupuje, za sada u ograničenim količinama, španske, italijanske i slične državne obveznice.

Ovaj poziv Evropskoj centralnoj banci se sve češće upućuje uz upozorenja da se zemlje kao što su Španija i Italija trenutno suočavaju sa problemom likvidnosti, ali stalni rast troškova refinansiranja njihovih dugova preti da ih gurne u stanje nesolventnosti, u kom bi slučaju oni krenuli grčkim putem. U ovom času se može oceniti da oni koji špekulišu sa tim dugovima i obaraju njihovu cenu zapravo očekuju intervenciju Evropske centralne banke koja bi uticala na rast cena ovih dugova i tako uspostavila stabilnost, dok bi oni koji su se kladili na taj ishod zaradili.

Tako da se trenutno odvija neka vrsta tragikomedije koja bi mogla nositi naziv „Čekajući Evropsku centralnu banku“. Jedino što na kraju to čekanje ne bi trebalo da bude uzaludno. No, ako Grčka napusti evro zonu, kraj ove drame će ipak zavisiti od štete koju će to doneti. Ukoliko se pokaže da se to može obaviti na neki uredan način, isto bi se moglo pokušati i sa ostalim članicama monetarne unije koje bi mogle da imaju veće šanse za ekonomski oporavak ako povrate monetarnu suverenost. U tom slučaju bi Evropska banka mogla i da se ne pojavi na sceni, bar ne dok se broj članova ne smanji na onaj broj koji je održiv.

 
Jutarnji list, štampano izdanje, 05.11.2011.

Peščanik.net, 06.11.2011.