Evo već godinama, kao da je u pitanju nekakav već kanonizovani ritual, ja svoje tekstove objavljene na sajtu Grani.ru obavezno završavam osvrtom na proteklu, kao i željama i nadama za sledeću godinu.

Odlično se sećam svog prošlogodišnjeg teksta. Bio je to jedan tužno intoniran osvrt i koliko god da sam se tada junačio i koliko god sebe, kao i sve oko sebe bodrio i sokolio, u njemu je „stid“ bila ta ključna reč kojom sam se tada obraćao svojoj čitalačkoj publici. Da, poslednjih godina je baš taj osećaj narastajućeg stida živeo u meni, a koliko znam, isti je osećaj kinjio i sve one ljude čija mišljenja poštujem i uvažavam.

A onog septembarskog dana godine koja je ostala za nama, ovaj je stid dostigao vrhunac. Toga dana, praćeni ushićenim aplauzima udvoričkih lakeja i ulizica, dva su dripca izvršila svoju čuvenu rokadu foteljama i tako nam pokazala primer do tada neprevaziđene bezočnosti pomnožene s neviđeno drskim bezobrazlukom. I tada se dogodilo nešto čudno. Taj čin vrhunskog beščašća za njih je postao koban. Pokazalo se da su ovoga puta stvarno preterali.

I ne samo u meni, već i kod mnogih drugih uključujući i one koji već dugo vremena umornim pokretom ruke odmahuju na takozvane društvene probleme, tih dana se pojavilo jako osećanje duboko lične uvređenosti. Ovaj je utisak bio ravan onom užasnom osećanju koje parališe volju pristojnog čoveka kada se neočekivano sučeli s aktom drskog nasilja nekakvog uličnog siledžije.

Ubrzo nakon toga, a neposredno pre parlamentarnih izbora, odjednom su razni ljudi, do tada potpuno neprimećeni unutar sfera koje se odlikuju većim stepenom društvene aktivnosti, doneli odluku da uzmu učešće u izborima i da se na izbornim mestima pojave u ulozi posmatrača. A to čega su se oni tamo „naposmatrali“, šokiralo je čak i one čija je ocena skrupuloznosti naših samopregornih izbornih komisija i bez ovog, za njih potpuno novog iskustva, bila dovoljno skeptična.

Kada sebi postavim pitanje šta se to značajno dogodilo u godini koju ispraćamo, jedino što mi pada na pamet su decembarska zbivanja, događaji koji su učinili da se naše već rutinirano osećanje stida odjednom zameni gordošću i nadom.

Kako će se sve to završiti – ne znam, i uveren sam da bez obzira na svu tu lavinu prognoza i raznih proročanstava kojima nas zasipaju, to danas niko ne zna. Ali ono što sigurno znam je da nam se dogodilo nešto veoma važno, nešto što daje nadu i što ohrabruje. Pokazalo se da mi možemo. Pokazalo se da mi možemo da stavimo do znanja vlastima, svetu, a što je glavno sebi samima, da postojimo i da se sa nama mora računati. I šta god se dalje događalo, sigurno znam da se nikada neću stideti tog tako poletnog entuzijazma kojim smo svi tih dana bili obuzeti. Kao u onoj staroj pesmi: „Slava tih dana ugasnuti neće!“.

Petog sam izašao na Čiste prudi i odmah shvatio da se TO neće tek tako završiti. Desetog nisam bio na Bolotnom. Tog dana sam bio u Permu i odande, ne odvajajući se od Facebook-a ni na minut, bolno zavideo svima koji su bili tamo. Tada sam smislio i preko tog istog Facebook-a lansirao reč „repostmodernizam“, termin koji po meni sasvim adekvatno opisuje novu informacionu situaciju koja je imala skoro odlučujuću ulogu u organizaciji poslednjih decembarskih događaja.

Dvadeset četvrtog sam naravno izašao na prospekt Saharova i potom napisao: „Prvi sumarni utisak i opšte osećanje izraziću rečju „ura!“. I to bez ikakvih ograda, primedbi, napomena ili nedoumica. A dalje – videćemo. Naravno, može se ispostaviti da sve to baš i ne zaslužuje nekakvo veliko „ura“. Ali, za sada je „ura“. I drugovi moji dragi izvinite, ali zaustavljati se na ovome je apsolutno nedopustivo. Kraće rečeno – ura!

Nedopustivo je zaustavljati se, jer „oni“ uopšte nemaju nameru da ustuknu i bilo kome prepuste svoje pozicije. Oni i dalje produžavaju da vode svoje prljave pacovske igre. Oni i dalje drže taoce u svojim tamnicama. Oni i dalje nas drže za onaj deo stada koji eto povremeno voli da se prodžilita, a naše zahteve za poštovanjem prava i zakona smatraju za već dosadnu i pomalo neprijatnu nesuglasicu. Nikako se ne smemo zaustavljati.

I na kraju, šta da svima vama, a i meni samom, poželim u Novoj godini? Pre svega što više aktivne i živahne bodrosti. Da vam se ne desi da zaboravite da je bezvoljna malodušnost takođe smrtni greh. Da veselo i bespristrasno gledate na svet oko sebe. I da vam se u najmanju ruku ostvari mogućnost da svom prijatelju čestitate i sledeću Novu godinu. A to i nije tako malo kako vam se u prvi mah može učiniti.

 
Grani.ru, 28.12.2011.

Prevod sa ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 11.01.2012.