Cenzura, politika i druge priče…

 
U momentu dok premijer Srbije Aleksandar Vučić odbacuje svaku pomisao da u Srbiji postoji cenzura, a zaštitnik građana Saša Janković tvrdi da se mediji nalaze u vanrednoj situaciji, nizali su se događaji u kojima se pokušavala suzbiti svaka kritika da je nešto i loše što radi stranka na vlasti.

Loša medijska situacija kulminirala je tučom između sportskog novinara Dejana Anđusa i bivšeg političara Nebojše Čovića, sada predsednika KK Crvena Zvezda. Čović je pesnicama pokušao da „ispravi“ Anđusovu kritiku iznetu na Televiziji KCN na račun njega i njegovog sina nakon čega je Anđus završio u Urgentnom centru.

Teško će nakon ovakve bahatosti nekadašnjeg potpredsednika Vlade Srbije i gradonačelnika Beograda novinar sledeći put hladne glave da razmišlja, piše ili priprema emisiju – bez obzira na činjenicu što je Vučić lično zvao Anđusa i što je direktor policije Veljović rekao da će ispitati ceo slučaj. Upravo je trebalo da dvojica iz Vlade Srbije, svako u svom domenu, rade na poboljšanju atmosfere u kojoj će kritika biti normalna stvar i u kojoj će se svaki nasilnik sankcionisati odmah.

Priča o događajima čiji je cilj zataškavanje drugačijeg mišljenja počela je privođenjem tri osobe koje su na društvenim mrežama širili paniku tvrdnjom da “leševi plivaju Obrenovcem”. Ona se nastavila blokadom sajta “Peščanik“, čiji autori (tri doktora nauka sa Londonskog univerziteta) tvrde da je doktorska disertacija ministra policije Nebojše Stefanovića plagijat. Zatim je blokiran portal “Teleprompter” i na kraju je reagovala Dunja Mijatović koja je u OEBS-u zadužena a medije.

Na njen poziv da srpske vlasti prestanu da se mešaju u rad onlajn medija, usledio je Vučićev nediplomatski odgovor da OEBS „vodi kampanju protiv njega, Srbije“ i da očekuje izvinjenje. Izvinjenje nije stiglo, ali je OEBS u novom saopštenju istakao da je Mijatovićka od srpskog premijera dobila uvrenje da će se on lično i vlada Srbije pozabaviti pitanjem blokiranja sajtova i komentara na internetu.

Kasnije je policija potvrdila da radi na slučaju “Peščanik”, ali iz  “Peščanika” su pre toga saopštili da je sajt blokiran sa servera privatnog univerziteta “Megatrend” na kojem je ministar policije Stefanović stekao zvanje doktora nauka.

Ništa nije sporno, ali i u ovaj slučaj se lično umešao premijer Vučić, tvrdnjom da gluplje obrazloženje da je nečiji rad plagijat nije čuo.

Da li u Srbiji zaista postoji cenzura kao sistematska državna aktivnost ili se radi o drugim vrstama pritisaka na medije?

Uz ocenu da postoji sistematska državna cenzura koja se ogleda u nepostojanju medijskog tržišta i dirigovanom haosu koji promoviše država Dinko Gruhonjić, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Vojvodine i profesor novinarstva na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu smatra da zahvaljujući takvom haosu država može da kontroliše medije.

“Ovih dana je zamena teza da se kroz pojedinačne primere pokušava dokazati da država ne stoji iza toga, ali nama koji smo u novinarstvu je jasno da svaka nova vlada sve čvršće steže obruč oko medija po oprobanom receptu koji se sastoji u sledećem: Marketinška agencija u sprezi sa političarima ucenjuje medije tako što preti da će povući oglase ako mediji objave priče o firmama koje se oglašavaju, a na čijem su čelu ratni profiteri iz 90-tih godina koji su danas kao i juče u sprezi sa političarima. Ako to nije cenzura, onda šta je?”, reka oje Gruhonjić u razgovoru za Portal Analitika.

Za Vukašina Obradovića, predsednika Nezavisnog udruženja novinara Srbije cenzura je samo pojavni oblik odnosa vlasti prema medijima. I to ne ona cenzura, u orvelovskom smislu tog pojma, već kao sistem(at)ska aktivnost na gušenju slobode medija, zamiranju svakog oblika kritičke javnosti, bilo to u niskotiražnom “Danasu” ili na nekom malo posećenom portalu.

“Bolne reforme” podrazumevaju, izgleda, stvaranje slike jedinstvene, nepodeljene podrške svih slojeva društva potezima nepogrešivog Vođe. Jedinstvo, međutim, u pojmovniku srpskih vlasti znači jednouomlje i sve što se ne uklapa u ovaj kontekst podvrgnuto je različitim vrstama pritisaka, od ekonomskog iznurivanja do blamaža sa obaranjima pojedinih sajtova. Zato i nije nužan onaj namrgođeni cenzor koji čita između redova, ocenio je Obradović za naš portal.

Opažajući da mediji znaju šta je dozvoljeno, i da novinari bez greške prepoznaju granice prihvatljivog i sistem funkcioniše, Obradović zaključuje da se “pojavi, doduše, tu i tamo neki “bag”, ali Srbija, generalno gledano, danas se informiše iz Koraksovih karikatura, stripova Marka Somborca i satire Njuz neta ili “24 minuta” Zorana Kesića.

Cenzura u internet prostoru je nevešto počela pre sedam meseci.

Sredinom decembra prošle godine novosadski “Radio 021” objavio je na sajtu vest da se ćerka guvernera Narodne banke Srbije Jorgovanke Tabaković vozi službenim kolima Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje iz Novog Sada u Beograd. Vest je povučena nakon nekoliko sati; reagovala je i guvernerka. Kasnije se saznalo da ćerka povremeno putuje u Beograd jer je upisala akademske master studije iz oblasti menadžmenta u sistemu zdravstvene zaštite na Medicinskom fakultetu i Fakultetu organizacionih nauka u Beogradu. Guvernerka je zatim demantovala da ima bilo kakve veze sa povlačenjem vesti.

Sledi ukidanje emisije “Mentalno razgibavanje” sa Radija B92. Jedan od autora emisije je rekao da se to desilo “zbog neprikladnih politčkih sadržaja”, dok je B92 saopštila da nastupa praznična novogodišnja šema u kojoj su još neke emisije skinute sa programa. Međutim, te druge emisije su kasnije vraćene u program, ali ne i “Mentalno razgibavanje“. U momentu kada niko od medija “nije znao ni javio” da se Vučić oženio drugi put, autori “Mentalnog razgobavanja” su danima zbijali šale oko tog venčanja sa pitanjima: ko je bio na svadbi, kakve su pesme naručivane… Kasnije se oglasio i Vučić, tada prvi potpredsednik Vlade, tvrdnjom da nema nikakvog uticaja na uređivačku politiku B92.

Zatim se desio februarski snežni kijamet iz kojeg su nastale slike kako Vučić spasava dete iz smetova u Vojvodini. Kada su slike potpisane smešnim komentarima u vidu stripa skinute su sa sajtova. Nakon kritike koja se širila društvenim mrežama Vučić ih je ubrzo sa šaljivim komentarima okačio na svom tviter i fejsbuk profilu uz objašnjenje da nema nikakve veze sa cenzurom koja se pominje.

Nastupilo je malo zatišje, da bi u danu kada je premijer predstavljao ekspoze poslanicima i zalagao se za slobodu medija i izlazak države iz njih, iz njegove stranke u RTS stiglo oštro saopštenje o radu Javnog servisa koji kritikuje premijerove napore da nam bude bolje. Ni dva meseca nakon toga nije utvrđeno ko je tačno saopštenje napisao. Ali znamo da je saopštenju prethodilo gostovanje šefa deska “Večernjih novosti” Srđana Škora u Jutarnjem programu RTS-a. Škoro je kritikovao neka kadrovska rešenja za ministre koje je predložio Vučić. Nekoliko dana kasnije Škoro je smenjen uz obrazloženje da glavni urednik nije bio zadovoljan njegovim radom već nekoliko meseci. Tako je Škoro na kratko postao junak dana, a premijer je nevezano za sve ove slučajeve obećao donošenje medijskih zakona što pre. Ono što je u celoj priči o cenzuri najouočljivije je momenat da nakon svakog nemilog događaja premijer ispravlja greške svojih saradnika – koji su ili neznalice ili ne razumeju ono što on govori. Ako premijer nastupa kao borac za slobodu mišljenja i govora onda je licemerno da njegovi saradnici ovakvim akcijama pokušavaju da zaštite sebe i svoje prijatelje. Možda premijer koji zastupa evropske ideje i vrednosti i ne zna šta mu rade saradnici koji nastoje da zabrane drugačije mišljenje. Onda je i legitimno se zapitati: da li je moguće da se od onolike Srpske radikalne stranke samo premijer premetnuo u evropejca, a da su svi ostali koji ga iz te stranke okružuju ostali na nivou starih radikala?

 
Violeta Cvejić, Analitika, 07.06.2014.

Peščanik.net, 07.06.2014.