Pregovori o imenu, paralelno sa pristupnim pregovorima za članstvo u EU, mogli bi da budu spasonosna formula koja će, posle sedam godina iščekivanja i razočarenja, konačno pokrenuti Makedoniju iz vakuma neizvesnosti i frustracija. Formula nije nova, predlagale su je vlasti u Skoplju i neke od država koje podržavaju Makedoniju, ali je Atina, koristeći, tačnije zloupotrebljavajući, pravo na veto, bila kategorično protiv.
Administracija u Briselu sada prvi put zagovara i podstiče ovaj pristup. Makedonija bi tako napravila odlučujući korak ka članstvu u EU, a rešavanje dugogodišnjeg, apsurdnog i, po mnogo čemu, neprincipijelnog spora oko imena, ušlo bi u novu, verovatno, završnu fazu.
Komesar za proširivanje Štefan File se, diplomatskim rečnikom, ali sasvim jasno, zalaže da se bilateralni sporovi između država koje pretenduju na članstvo u EU, rešavaju uporedo sa pristupnim pregovorima. Ponovivši ovaj stav sredinom prošle nedelje, pred poslanicima Evropskog parlamenta, File je otišao korak dalje. Izjavio je da je lično spreman da se „svim sredstvima, pregovorima, arbitražom, uz pomoć Suda u Hagu, rešavaju bilateralna pitanja, paralelno sa procesom pregovora za članstvo” u EU.
Evrokomesar za proširivanje nije direktno spomenuo Makedoniju i njen spor sa Grčkom oko imena, ali se to jasno podrazumeva. Pozvao se i na Međunarodni sud pravde u Hagu, pred kojim je Makedonija, pre godinu dana, dobila spor sa Grčkom. Tu odluku su EU i NATO ignorisali, uz objašnjenje da presuda Suda u Hagu nije obavezujuća i ne može uticati na odluke koje se donose konsenzusom. Iza ovog krajnje neprincipijelnog stava bio je, opet, pritisak Grčke. Treba reći da je i Skoplje provokacijama i svađalačkom retorikom iritiralo međunarodnu zajednicu, čime je samo jačala pozicija Atine, da ime bude uslov za pregovore.
Sud u Hagu ocenio je da Grčka korišćenjem veta krši Privremeni sporazum, potpisan daleke 1995. godine pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija (UN). Taj dokument izričito predviđa da Grčka neće osporavati članstvo susedne države međunarodnim organizacijama pod privremenim imenom Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija (BJRM). Grčka osporava ustavno ime Makedonije gotovo od prvog dana osamostaljenja ove države, zbog čega je Makedonija promenila zastavu, a u UN je primljena pod tom privremenom referencom. Ustavno ime Makedonije priznalo je više od 130 država, među kojima i sve najuticajnije, što pokazuje apsurdnost spora, ali i „pragmatičnost politike“, jer Grčka još uvek uspeva da blokira njenu evroatlansku integraciju.
Nepoštovanje odluke Međunarodnog suda u Hagu nije baš stav kojim se EU, a posebno NATO mogu ponositi.
Brisel sada otvara novi prostor za evrointegraciju Makedonije. Da li je i koliko na to uticala i finansijska kriza u Grčkoj – koja je pokazala, u sasvim drugom svetlu, odnos Atine prema EU, ali i prema susedima – teško je reći. Tek, Brisel nastoji, ne samo da uvede novu formulu u rešavanje spora oko imena, već i da se neposredno angažuje. Sve do nedavno stav EU bio je da se to pitanje rešava uz posredovanje UN, te da nema potrebe da se vode paralelni pregovori.
Promena odnosa najavljena je marta ove godine, kada je počeo dijalog na visokom nivou između Brisela i Skoplja, na kome su otvorena neka od poglavlja koja treba da budu rešavana tokom pregovora o članstvu. Pri tome je, verovatno zbog pritiska Atine, naglašeno da to nije zamena za pristupne pregovore, već neka vrsta pripreme za taj proces. Dijalog na visokom nivou, kao novi instrument EU, visoko je ocenjen, a Makedonija je u redovnom godišnjem izveštaju EU dobila pozitivne ocene.
Pregovori između Atine i Skoplja oko imena, koji se pod pokroviteljstvom UN vode više od 15 godina, poslednjih meseci ušli su u novu i za ovaj proces neuobičajeno intenzivnu fazu. Podsticaj je, verovatno, bila i poseta Generalnog sekretara Ban Ki Muna Skopju i Atini sredinom godine. Razgovori oko razlika o imenu, kako se ovaj proces oficijalno naziva u Skopju, jer se o imenu ne pregovara, poslednjih nedelja su dinamični, a prati ih i neoubičajeno zatišje oficijalnih krugova, koji se, kao po dogovoru, uzdržavaju od izjava.
Najpre je Atina uputila Memorandum o dobrosusedstvu i rešavanju pitanja imena, na koji je Skoplje odgovorilo posle desetak dana. Ništa, ili gotovo ništa, u stavovima dveju država oko imena nije promenjeno, ali je uočljivo da je retorika diplomatska i smirena. Nema direktnih međusobnih optužbi, omalovažavanja i osuda, ali su obe strane ostale na svojim “crvenim linijama”. Atina insistira na promeni imena, uz dodavanje geografske ili neke druge odrednice. Skoplje insistira na ustavnom imenu i zalaže se za uzajamno prihvatljivo rešenje koje neće zadirati u identitet i dostojanstvo makedonskog naroda. Može se u ovoj formulaciji nazreti i spremnost za kompromis oko imena, koji vlasti u Skopju odavno ne pominju.
Međunarodna zajednica pozitivno je ocenila oba memoranduma, verovatno zbog smirene retorike. U sličnoj atmosferi prošao je i susret posrednika UN Metju Nimica sa predstavnicima Makedonije i Grčke, sredinom prošle nedelje u Njujorku. Posle dužeg vremena, osim odvojenih, održan je i zajednički susret oba ambasadora sa posrednikom Nimicom. On je saopštio da je uputio neke nove predloge i izrazio spremnost da dođe u Skoplje i Atinu i lično vlastima objasni svoje stavove. Ukoliko brzo dođe do nove posete Nimica, to će biti siguran znak da se pitanje imena, u okviru intenzivnih aktivnosti pred decembarski samit EU, konačno pomera sa mrtve tačke.
Na to upućuje i činjenica da ni Atina, ni Skoplje, javno ne komentiraju nove inicijative i predloge posrednika Nimica.
Pitanje imena koje je nametnula Grčka, samo je vrh ledenog brega šireg osporavanja samostalne makedonske države, iza kojeg stoje stare, ali još uvek aktuelne pretenzije.
Makedonija je prošla kroz mučnu istoriju nepriznavanja i deoba u kojima su susedi – Bugarska, Grčka i Srbija – prisvajali njene teritorije, vladali ovim prostorima, nisu priznavali i još uvek ne priznaju postojanje makedonske nacije. Da aveti prošlosti nisu prevaziđene, lako se može uočiti u odnosu suseda i njhovoj politici prema Makedoniji. Ovakvi motivi skrivaju se i iza blokade njenih evroatlanskih integracija od strane Atine, kojoj se pre oko mesec dana otvoreno pridružila i Sofija. Bilo je samo pitanje vremena kada će se to dogoditi.
Grčka zahteva da Makedonija promeni ime uz objašnjenje da njen severni deo nosi isti naziv, te da iz toga, mogu proizaći i teritorijalne pretenzije severnog suseda. Atina ne priznaje postojanje makedonske nacionalne manjine u Grčkoj, a građane Makedonije naziva slavomakedoncima. Navodno, da bi se napravila distinkcija sa stanovnicima severne Grčke, ali je više nego jasno da se iza toga krije nepriznavanje države i nacije, jezika i kulture.
Slične pozicije ima i Bugarska koja je u Drugom svetskom ratu okupirala veći deo teritorije Makedonije. Sofija preko stava “jedan narod dva jezika” ne priznaje postojanje makedonske nacije i makedonski jezik, a državu naziva tvorevinom Kominterne. Bugarska u svojoj državi ne priznaje postojanje makedonske nacionalne manjine, zbog čega je izgubila spor pred Sudom za ljudska prava u Strazburu, ali nije promenila stavove i odnos prema Makedoncima u Bugarskoj.
Hladne odnose sa Skopljem oficijalna Sofija je nedavno, ničim posebno izazvana, zaoštrila optužbama da se u Makedoniji vodi antibugarska kampanja. To je bio uvod u udruživanje sa Grčkom u blokadi Makedonije, koje je oficijalizovano na susretu ministara inostranih poslova u Sofiji. Inicijativa je, verovatno, bila grčka, a dogovoru, koji poziva Makedoniju na dobrosusedske odnose pridružila se i Rumunija, koja se ne graniči sa Makedonijom. Razloge nije teško odgonetnuti: Atini je potrebno što više istomišljenika i saveznika.
Kakva istorijska ironija!? Bugarska i Grčka – države koje su u prošlosti bile u sukobu oko pretenzija na Makedoniju – sada su na istoj strani.
Inicijator širenja blokade je svakako Atina, kojoj i nije bilo baš teško da nađe saveznike u pokušaju da se blokira inicijativa Brisela da se sporna bilateralna pitanja rešavaju paralelno sa pristupnim pregovorima. Atina je očigledno pod pritiskom EU, ali i Vašingtona i savez sa Bugarskom je pokušaj udružene „masovne“ blokade Makedonije. S druge strane, ukoliko ova strategija ne uspe, Grčka, koja više od dve decenije osporava i blokira Makedoniju, obezbeđuje sebi odstupnicu i neće biti usamljena u porazu.
Takav ishod, datum za početak pregovora, Makedonija nestrpljivo i s pravom očekuje. Sada Skoplje upućuje umirujuća obećanja i najave da će mnogo više pažnje posvetiti dobrosusedskim odnosima. To je moto i glavni adut bugarsko-grčke blokade, kojoj se pridružuje i Rumunija.
Premijer Gruevski se ovih dana naglašeno izjasnio za politiku dobrosusedstva. Izrazio je nadu da će Grčka, kao deklarirana pristalica politike proširivanja EU, podržati odluku o početku pristupnih pregovora Makedonije, ukazujući da bi to bio veliki doprinos unapređivanju odnosa u regionu. Identičan apel upućen je i Bugarskoj, gde deo političara i evroposlanika ocenjuje da je aktuelna vlast savezom sa Grčkom učinila pogrešan potez i da time nanosi štetu ugledu ove zemlje u EU i u svetu.
Hoće li apeli, pomirljive i dobrosusedske poruke makedonskog premijera, koje su više upućene EU I SAD nego susedima, doprineti da se konačno donese odluka o početku pristupnih pregovora, za sada je krajnje neizvesno. Jasno je samo da će odluka biti doneta u poslednjem trenutku i da do sredine decembra, kada se održava samit EU, treba očekivati intenzivnu javnu i tajnu diplomatsku aktivnost. Pritisku su izloženi Atina i Sofija, ali i Skoplje. Stav Brisela da se uporedo sa pristupnim pregovorima rešavaju i bilateralni sporovi, verovatno je uslovljen i ustupcima Makedonije u rešavanju pitanja imena. U Skoplju se ovakva opcija oficijalno odbacuje, ali je jasno da se dugogodišnji problem sa imenom može rešiti samo kompromisom.
Odluka da počne pristupne pregovore za članstvo u EU za Makedoniju je od izuzetno velikog i nije preterano reći – od istorijskog značaja. To svakako nije čarobni štapić koji će rešiti probleme sa kojim se sada suočava Makedonija. Međutim, odnosi sa EU će biti podignuti na novi, viši nivo sa mnogo većim izgledima da se o spornim pitanjima, uključujući i ime, razgovara u smirenoj, ali i ravnopravnijoj atmosferi. Početak pregovora trebalo bi povratno da utiče na unutrašnje-političke odnose u Makedoniji, na unapređenje međunacionalnih odnosa, na proces demokratizacije. Ali, to je druga, ne baš vesela priča.
Šta ako se dogodi – a može se dogoditi – da Makedonija i ovaj put ne dobije datum za početak pregovora? To je pitanje koje, za sada, niko glasno ne postavlja.
Risto Popovski, Analitika, 26.11.2012.
Peščanik.net, 02.12.2012.
MAKEDONIJA