Radio emisija 21.10.2011, govore: Dimitrije Boarov i Biljana Stojković.
Svetlana Lukić: Juče je bio divan jesenji dan. A kad je tako, onda su prozori na automobilima uvek otvoreni. E, juče su, umesto najčešće grozne muzike, iz automobila dopirali zvuci koji su ličili na prenos fudbalske utakmice. U stvari, ljudi su preko nekih radio stanica pratii prenos sukoba vojnika KFOR-a i Srba na severu Kosova. Sagovornik sa one strane žice je voditelja najčešće pozdravljao sa: Pomoz bog brate. Voditelj je bio uzbuđen, skoro veseo, jer su naši KFOR-ovcima pravili malu decu. Ne znam kako se tačno prave mala deca KFOR-ovcima, ali izgledalo je nestvarno. Nestvarno kao što zvuči rafalna paljba kad je prvi put čujete. Šuplje, neuverljivo, kao film iste takve produkcije, samo su žrtve stvarne. Onda je prenos sa Jarinja i drugih svetih mesta zamenila žurka iz Libije. Na radiju, na sajtu, po kafićima se prepričavalo kako je ubijen Gadafi. Tačno su svi znali kako se to desilo, jedino za njegovog sina nisu baš bili sigurni, bilo je nekih nedoumica. A onda se prešlo na istorijski koncert Lepe Brene, pa na porođaj Karle Bruni i u to je stiglo vreme za večeru.
Probala sam sinoć, posle dužeg vremena, da čitam sve vesti koje preko jednih i drugih medija stižu do ljudi. I zaista, posle toga možeš samo da sedneš i da plačeš, neutešno. I to ne toliko zbog toga što saznaš, što je samo po sebi strašno, nego od sramote što živiš u ovoj zemlji. Neki ljudi iz četiri opštine na severu Kosova su rešili da sačuvaju i status žrtve i švercovanu robu. I duple plate i novac pokraden iz fondova za pomoć kosovskim Srbima. Pozvali su pred oklopne transportere i neki nesrećan, bedan narod, koji je bio i jeste žrtva svih vojski i paravojski. Ne zna se tačno koliki uticaj na te opasne incidente ima zvanični Beograd, predsednik je juče ujutru uputio poruku, dostojnu svake lepotice koja se takmiči za mis jugoistočne Evrope – apelovao je na mir. Navodno je predsednik poslao neku poruku Srbima, ali neće da nam kaže koju. To je između njega i mitrovačkih Srba. A ovi dole Srbi, na obalama Ibra, tvrde da poruku nisu dobili. Ni mejlom, ni telefonom, ni golubom pismonošom. Sprdaju se sa šefom države. U tome im obilato pomažu i stari provereni lešinari, radikali, koji su opet namirisali krv, od koje su tako jedri i rumeni svih ovih godina.
Neprijatno je i zazorno gledati kolika panika vlada u redovima Demokratske stranke. Toliko su vremena potrošili da uvrnu mozak Evropskoj uniji, Srbima severno od Ibra, južno od Ibra, ljudima uz Moravu, niz Moravu, ljudima uz Savu, niz Dunav, da se sada dave u kaljuzi koju su sami napravili. Datum pregovora sa Evropskom unijom potreban im je kao nafora. Uskoro su izbori. Ako im kandidatura, ali prava, ne bude adut, a sa njom i finansijska pomoć Evrope, ostaje im da održavaju vatru na Jarinju i Brnjaku, da se ljudi ne bi pitali šta bi sa onim što ste rekli, predsedniče, da će Srbija trpeti tragične posledice ukoliko ne postane članica Evropske unije do 2013. godine. Tada kada je to rekao, Boris Tadić je tačno znao šta priča. Znao je da te, 2013. godine, Evropska unija pravi budžet koji će važiti do 2020. godine. I ako ne budemo učestvovali u toj podeli karata, ostaćemo opet van stola, kao i toliko puta do sada. Kao posle pada Berlinskog zida, kao posle 2000. godine, kada smo kao postali demokratska zemlja, koja, kao što reče predsednik toliko puta, neće da trpi ultimatume, lekcije o ljudskim pravima i slične budalaštine.
Najjasniji rezultat srpske demokratije u poslednjih 10 godina su preliminarni rezultati pre neki dan završenog popisa stanovništva. Za 10 godina, država Srbija je izgubila 300 hiljada stanovnika. Vidim da direktor Zavoda za statistiku za to krivi beli šengen, navodno, ljudi su otišli u inostranstvo za boljim životom. I jesu. Otišli su u malo duži šoping u Kanadu, na Novi Zeland i u Australiju. I samo što se nisu vratili i doneli otadžbini na dar sav novac koji su tamo zaradili. Ne, ovih nekoliko stotina hiljada ljudi, kojih od 2002. godine više nema u Srbiji, nema jer su mrtvi. Njihova smrt nije uzbudljiva kao Gadafijeva ili Sadamova. Nije za prepričavanje po kafićima, ali njih više nema, a drugi nisu hteli da se rode. Porodica u Srbiji više nije četvoročlana, kao što je bila do 2002. godine, nego je tročlana. Srbi se više nikada neće ni složiti ni umnožiti, a ni obožiti. To što će se neki od njihovih pastira pozivati s vremena na vreme na Bibliju, više ništa ne znači. Što bi rekao Šekspir, i đavo će se pozvati na Bibliju ako mu to ide u korist. I dok se sve lažne strasti i sav pravi novac troše na Jarinju i Brnjaku, za poslednjih 10 godina čak 15 odsto živih duša manje je u Kladovu, Negotinu i Zaječaru. Ali te žive duše, kao ni onih 8 odsto manje u Zrenjaninu, nisu isto vredne kao one na svetom Kosovu. Tamo su sve svetije i bogu milije. Istočna Srbija do sledećeg popisa stanovništva više neće morati da se brani od nevernika i neprijatelja. Tamo nećemo morati da imamo ni graničare. Tamo više neće biti nikoga, sem zemlje, naravno, koju možemo, kao nedavno Madagaskar, da iznajmimo korejskom Daewuu. Madagaskar je jednu trećinu svoje teritorije iznajmio ovom koncernu, da tamo gaji pčele, biljke i životinje kojima će hraniti korejski narod. Prvi sagovornik današnjeg Peščanika je Dimitrije Boarov.
Kako objašnjavate to da je ekonomska i socijalna situacija jako teška, a da se praktično, eto, osim sporadično, ništa specijalno ne događa?
Dimitrije Boarov: Pa tumačim to velikim strahom ljudi od ekonomske krize. Kad taj strah nije paničan, onda su ljudi spremni da demonstriraju, da pokušavaju da izbore neku bolju poziciju za sebe. Međutim, kad se pojavi veliki strah i kad je inače populacija u prilično teškoj ekonomskoj situaciji, blago rečeno, i kad ima otpuštanja svaki dan i kada se ne vidi perspektiva, onda ljude uhvati strah i jedno vreme, dok ne dođe do neke eksplozije, ljudi ćute. Tako da ja tumačim, kako da kažem, izvesno zatišje tih socijalno motivisanih protesta, velikim strahom, šta će biti sa Srbijom i srpskom ekonomijom, a dosta se širi strah i od političkih komplikacija. Idu izbori, te glavne opozicione stranke, one se ponašaju kao da su ih već dobile, a ljudi vide da od tog verovatno neće biti boljitka. Čak mislim da taj strah od promene koja može biti samo na gore, tako većina ljudi misli, da taj strah od promene na gore može čak da ide u korist vladajućoj koaliciji, jer sa nama ne valja, a sa ovima drugima će biti još gore. A ako je sad već jako teško, onda znači kad neki drugi eventualno dođu, doći će do katastrofe. Taj strah ne bi trebalo da zavarava političku elitu, i ta tišina koja je trenutno zavladala. Naravno, ta tišina je delimično postignuta i jednom prilično raširenom kontrolom medija koju je vladajuća koalicija uspostavila. Tako da, pošto se većina ljudi informiše u medijima, oni u medijima sve manje vide ono što vide svojim golim očima. Ove godine postoji porast broja ljudi koji gube posao, koliko sam video poslednji podatak, 20 hiljada do sada. Nije to malo posle onih 50 hiljada, pa 100 hiljada, pa sad 20, to znači da stvari ne idu dobro u ekonomiji i ne verujem da postoji bilo kakva politička kriza koja može skrenuti pažnju sa te elementarne činjenice da je ekonomska situacija veoma teška i da ljudi veoma teško žive.
Vi imate taj šok, pad, suočavanje sa realnošću, velik broj nezaposlenih, pojavu nove preduzetničke klase, koja ulazi i u proces privatizacije i u biznis, bez ikakvih svojih sredstava. Da ostavimo po strani sada mafijaški kapital. Banke priskaču, opet, ja bih rekao, selektivno i pod pritiskom politike. I onda je normalno da je nova preduzetnička klasa prezadužena. Najkrupnija grupa od 50, 100 vodećih kapitalista, da ne kažem tajkuna, i oni su jako prezaduženi, ali su prezadužena i srednja preduzeća, i naročito su prezaduženi mali privrednici. Znači, svi su počeli da barataju sa tuđim novcem koji je skupo plaćen. I sada imate situaciju da tražnja jenjava zbog stagnacije standarda i sada oni kalkulusi, oni biznis planovi, tih malih i srednjih preduzeća, počinju da se ruše. A obaveze su neumoljive. Zbog toga je svakoj zemlji u tranziciji, posle 2, 3, 4 godine, kad prođu ti grejs periodi i dok postoje kakve-takve rezerve i mogućnosti dodatnog zaduživanja, reprogramiranja i tako dalje, sve to ima svoj plafon – u takvim zemljama je potrebna dosta visoka stopa rasta, da bi svi ti prezaduženi preduzetnici, ljudi koji su krenuli sa nekim poslom, mogli da servisiraju svoje obaveze. Ako Srbija ove godine po najoptimitističnijim predviđanjima očekuje svega dva i po odsto rasta bruto društvenog proizvoda, i to posle pada pre dve godine, sada smo tek saznali tačnije, većeg možda i od 5 odsto, ti ljudi u tih dva odsto rasta ne mogu da ugrade svoju aktivnost na tom nivou da mogu da servisiraju svoje obaveze, tim pre što im ne vredi da povećane troškove pokušaju da ispeglaju nekim povećanjem cena, jer onda će tražnja pasti još dublje. Znači, pitanje zahuktavanja konjukture je u velikoj meri postalo pitanje egzistencije najvećeg dela srpske privrede i to je naročito ugrožen privatni sektor, jer on nema iza leđa državu sa svojim fiskalnim mehanizmom, sa svojim kreditnim kapacitetom koji još nije potpuno iscrpljen.
Oni koji su protiv Evropske unije stalno pričaju o ekspanzivnim, velikim tzv. BRIK zemljama: Brazil, Rusija, Indija, Kina, pa i Meksiko, Turska, da se treba okretati na istok i sa vetrom koji duva tamo, u pravcu ekonomskog prosperiteta, da Srbija tamo ima bolje šanse nego u toj umornoj Evropi, koja leči finansijske rane. Pri tome se zaboravlja da su zapravo glavni korisnik ekspanzije u Kini, Brazilu, Turskoj evropske kompanije. Evropske i američke. U Srbiji je prvo bila priča o o Rusiji, Rusija će nas spasti, treba da uzajmimo 10 milijardi, pa ćemo se popeti na zelenu granu, a sada je lansirana kineska priča. Naravno, Kina raspolaže ogromnim deviznim rezervama i ogromnim kreditnim potencijalom. Međutim, kad pogledate uvoz iz Kine, to je oko milijardu četiri stotine miliona dolara, to je odeća i obuća, klasično kineski proizvod, a to je svega 15 posto. Znači, 85 posto robe koju mi uvozimo iz Kine, to su proizvodi mašinske i elektro industrije. To su kompjuteri, televizori, bela tehnika i razne sofisticirane robe. To je roba koja jeste proizvedena u Kini i uvezena iz Kine, ali to je roba koju tamo produciraju evropske i američke kompanije. Prema tome, glavni korisnici ekspanzije BRIK zemalja neće biti istočna Evropa, a pogotovo neće biti Srbija, nego će biti evropske i američke kompanije, a one će profitirati od tog uspona. A Srbija, da ne zaboravim to, dok smo uvezli iz Kine milijardu četristo miliona dolara, mi smo izvezli 4 miliona. I to je logično, jer šta bi mi mogli izvesti u Kinu. Mnogi kažu, moglo bi se nešto izvesti, roba sa mnogo tehnologije i znanja. Ona može da izdrži transportne troškove, 5, 6 hiljada kilometara. Vi ne možete sada izvoziti krompir ili maline u Kinu. Mi smo, na žalost, u ovih proteklih tridesetak godina užasno tehnološki zaostali i nemamo modernu tehnologiju ni za proizvodnju pekmeza, a ne nečeg drugog. Prema tome, nije izlaz pronalaženje tržišta na 5, 6, 10 hiljada kilometara daleko od Srbije, nego je naš izlaz da obogatimo tu ponudu prema evropskim zemljama. Jer mi smo, ipak, dovoljno mali da prostor da naš eksport neće biti mnogo ugrožen, ali sve te priče o ekonomskoj strategiji Srbije u današnjem svetu, u okvirima jedne ipak velike svetske zabrinutosti, kako će se razrešiti finansijska kriza u svetskom bankarstvu, pre svega – tu postoji izvesna politizacija. U kom pravcu? Prvo, u samim svetskim razmerama postoji prilično žestoka struja katastrofičara u Evropi i to usmereno protiv Nemačke. Mislim da se tu lako promalja stari evropski strah od jake Nemačke. Nemačka je najbolje izdržala tu finansijsku krizu, jer ima jako veliko učešće realnog sektora u formiranju BDP-a. Svi oni koji su živeli od nekih renti ili provizija, muljali po finansijskim tržištima, bavili se zelenašenjem prema istoku i tako dalje, isključivo, oni su osetili jaku krizu. Naravno, Nemačka se bori i dalje da održi platežno sposobnim to tržište i logično je što je od tih 440 milijardi evra, ona sama priložila 220.
Ali, vraćam se na moju tezu o politizaciji i raznim katastrofičarima. Evro zona će opstati, jer je to prva zona nemačkog tržišta. Drugo, što opet govori u prilog onoga što sam pomenuo oko mistifikacije kineskog tržišta. Oni isti koji govore da Evropa propada, njima je verovatno promakao podatak iz jula meseca ove godine: Evropska unija je sa mesečnim izvozom iznad 36 milijardi dolara u Kinu, pretekla Sjedinjene Američke Države i Japan. Prema tome, taj kineski uspon, on i te kako ide u korist Evropskoj uniji.
Znate, pre neki dan je meni jedan bankar rekao da, i kada bi nam se otvarile kreditne linije od 100 milijardi evra, da ih Srbija koristi kako hoće, on kaže da taj novac ne bi bio pametno potrošen. Srbija je u jednoj doista neugodnoj poziciji. Ono što je bilo dobro u starom sistemu, to je razoreno. Ono što je bilo loše u starom sistemu, to je zadržano. Znači, ta sprega politike i privrede, plus sada visok nivo korupcije, razvojna politika koja nema parametre, država donosi jedan za drugim razvojni plan, sad čujem da se sprema neki treći, da treba prilagođavati cifre realnostima, to ne vodi ničemu naročitom. Prema tome, Srbiji predstoji još nekoliko teških godina jer ja ne vidim da je ekonomska politika obezbedila one uslove koji bi bili srazmerni našim mogućnostima. Imamo pretencioznu spoljnu politiku, imamo abnormalnu potrošnju naspram fiskalnih prihoda, imamo spregu politike i privrede koja konzervira državni kapital, neracionalno korišćen i dobrim delom stalno podkradan. Jedan od načina, koji se meni čini najbrži i najbolji, jeste da mi uhvatimo tu šansu pregovora sa Evropskom unijom i da još više poradimo na tome da, kada počne malo ozbiljnije opet prekogranično investiranje, da se dočepamo nekih važnijih evropskih poslova koji će biti locirani ovde. A sve dok traje ta klackalica oko Kosova, i da li Srbija treba da ide u Evropsku uniju ili ne, to je besmisleno da mi 11 godina posle 5. oktobra, hajde tako patetično da kažem, još diskutujemo o tome da li treba ići u Evropsku uniju ili ne, treba dići ruke od Evropske unije jer hoće da nam uzmu Kosovo ili parče Kosova, koje smo mi mislili da ćemo sačuvati – sve dotle i ti evropski investitori neće doći. Uzmite sad da ste vi neki evropski investitor, da li je pametno ulagati u jednu zemlju koja nije sigurna ni u svoj osnovni strateški cilj. Mi imamo situaciju da čekamo 12. oktobra mišljenje Evropske unije, ono dolazi, a naš ministar spoljnih poslova kaže, mi nećemo menjati politiku prema Kosovu. Pa da li je to ozbiljna država, da li je to ozbiljan ministar spoljnih poslova? Ako nećemo ništa menjati u našoj spoljnoj politici, onda zašto smo konkurisali za Evropsku uniju. Evropska unija traži da se mi promenimo. To na sve utiče i imate taj zastoj reformi i kao što nismo uspeli čak da prodamo ni neki Telekom, i bez obzira na to što se može diskutovati da li je trenutak, da li nije – ali i ta sama činjenica da mi tu, takozvanu najbolju kompaniju nismo mogli da prodamo, govori o toj opreznosti i o tome da neće niko sa nama da radi dok se ne opredelimo apsolutno transparentno.
Taj Zakon o restituciji trebalo je da bude donet posle Zakona o rehabilitaciji. I sad Zakonom o rehabilitaciji je trebalo da se, na izvestan način, napravi razlika između onih ljudi koji su se raznim sticajem okolnosti našli u raznim kvislinškim i okupatorskim snagama, ali nisu uprljali ruke zločinima. I taj Zakon je povučen iz procedure, pa je onda na brzinu vlada, shvatajući da nema zakona o rehabilitaciji, prihvatila amandman Saveza vojvođanskih Mađara da se pripadnici okupacionih snaga ne isključuju potpuno iz prava na povraćaj imovine, pa su postavljani neki uslovi. Isključuju se ako su bili ratni zločinci i ako recipročne mere u matičnim državama tih zemalja nisu takve da i mi možemo njima odobriti pristup pravu na restituciju. Međutim, onda je taj amandman skinut, Zakon o rehabilitaciji nije donet i onda je Savez vojvođanskih Mađara dosta uverljivo počeo da dokazuje da ta zakonska odredba u članu 5. njih proglašava kolektivnim krivcima. Može se diskutovati da li je to baš tako. Prema tome, mislim da treba naći rešenje i tog mađarskog problema, da se ne povrede ni žrtve, a da se na isti način ne povrede ni svi naslednici nekih nevinih ljudi koji su sticajem okolnosti bili mobilisani. Mislim da to rešenje nije teško naći i da ga treba naći, a ne sad nadlajavati se sa Mađarima. A pazite, i u samoj Mađarskoj imate prodor jednog dosta primitivnog nacionalizma, da ne ostanem tu dužan. Mislim da je to zloupotrebljeno i u Mađarskoj, da to ne prihvata niko u Evropi, tako da se Evropska unija u celom tom slučaju našla u nebranom grožđu, jer je prethodno prihvatila posledice Beneševih čuvenih dekreta, kojima je konfiskovana sva imovina Nemaca, i slovačkih, i čeških i poljskih. Prema tome, neće tu biti velikog pritiska Evrope, ali pošto je Mađarska članica Evropske unije, neko kompromisno rešenje mislim da je teško postići.
Zatim, mora da se menja kosovska politika. To jeste veliki problem i ja ne bagatališem problem 30, 40 hiljada ljudi, naročito u tom severnom Kosovu, ali ne može ni Evropa, ni sama Srbija ne bi više mogla, smeti da toleriše tu zonu. Pazite, cela ta naša priča o suficitu sa CEFTOM je apsolutno nepouzdana, jer ako ste vi imali 400 miliona evra izvoza na Kosovo, vi ne znate koliko je to bilo za Kosovo, a koliko za srpsko tržište, ali bez akciza i bez carine. Znači, to je zapravo bila rupa u fiskalnom sistemu Srbije. Naravno, još u vreme Koštuničine vlade ta rupa je namerno stvorena da ti ljudi tamo imaju od čega da žive, ali ako vi nekim ljudima nudite perspektivu života na švercu i na kontrabandi, to nije nikakva ozbiljna politika.
Još prilikom proteklog popisa iz 2002. godine taj populacioni deficit u Vojvodini popunjen je na jedan mehanički način. Vojvodina je 300, 400 hiljada izbeglica primila. Kao što je uvek primala izbeglice. Vojvodina je u stvari izbeglička pokrajina. To ne treba zaboraviti. Ne znam tačno kako je sad Vojvodina prošla, koliko sam negde video ili načuo, slično se događa i unutar Vojvodine, da Novi Sad raste, a rubni krajevi se prazne od stanovništva. Ali neću sad da se vraćam na moju inače omiljenu temu. To što Beograd raste i što raste Novi Sad ima dva uzroka. Prvi uzrok je ta i dalje anahrona centralizacija države Srbije. Država je tu glavna industrija u ovoj zemlji. Tu se dele novci i tu se odlučuje o svemu. Onaj ko dobro misli svojoj deci, taj gleda da, ako već on nije imao sreće da živi u nekom centru, on gleda da decu ubaci tamo gde se nešto događa i gde može računati da će biti poreski inspektor ili diplomata. Druga stvar je prosto jedan globalni fenomen. U siromašnim zemljama, tamo gde je glad uvek iza prvog ćoška, svi beže u gradove. Pogledajte Lusaku, Meksiko Siti, Džakartu, ljudi beže sa sela gde je manevarski prostor za preživljavanje mali. I beži se u grad. Tu ima svega, od raznih usluga do kriminala.
Svetlana Lukić: Do kanti za đubre.
Dimitrije Boarov: Do kontejnera. Vi u nekom selu nemate ni kontejnere. Tako da ne bih se usudio da kažem da je to isključivo pitanje centralističke organizacije države, mada je moje mišljenje da su centralistički organizovane države, izuzev Francuske, sve siromašne.
- Sara Lov – Winter is Blue
Svetlana Lukić: Slušali ste Dimitrija Boarova, Peščanik je nedavno objavio njegovu knjigu Debele knjige i debele mačke. Tamo ima portreta veoma zanimljivih ljudi, od Ilariona Ruvarca, Jaše Tomića, Bogdana Dunđerskog, pa sve do Zorana Đinđića, Mlađana Dinkića, Miroslava Miškovića, Milana Beka, Miodraga Kostića, Filipa Ceptera, pa i našeg premijera Mirka Cvetkovića.
Jedna od nezaobilaznih tema o kojima je pisao Dimitrije Boarov je i Vojvodina. U jednom od tekstova on je napisao i sledeće:
„Gotovo protestantska, malograđanska vizija, navodno izmišljena u Vojvodini po ugledu na druge evropske nacije, večito je kod nas osuđivana i omalovažavana iz sredina koje su za ideju nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja vekovima krvarile po šumama i gorama naše zemlje ponosne. Naučeni da uz ladan burek i vruće pivo preziremo malograđanštinu, nastavili smo da preziremo i Vojvodinu. Možda će se ovakvo shvatanje u Srbiji promeniti, po sledećoj logici zaključivanja: Vojvodina je bila opasno provincijalna i malograđanska sve dok nismo belodano videli da je i malograđanština mnogo bolja od varvarstva.
Bilo bi zanimljivo kada bi ta, mnogo puta opisana vojvođanska, licidarska sladunjavost privatnog građanskog života, u kome se za lepu ženu lako menja vera, to jest crkva, fascinirala i one koji još ne mogu da shvate da ni orgazam sa svojom nacijom nije besplatan, ma kakve radosti pružao. To mnogo košta, a moraš sam platiti. U stvari, i oni nacionalno preporođeni, ali osiromašeni ljudi Srbije, gotivo intuitivno počinju da osećaju da se mirna i bogata Evropa mora trenirati u Vojvodini, to jest u Vojvodini Staroj, kakva nikada nije postojala, ali bilo bi lepo da je postojala, da bismo mogli mirno živeti sa drugima i drugačijima.“
Druga sagovornica u današnjoj emisiji je Biljana Stojković, evolucioni biolog, docent na Beogradskom univerzitetu. Međutim, za nas je mnogo zanimljivija kao jedna od najaktivnijih članica Koalicije za sekularnu državu. Jednog časa, čućete i kratki snimak koji smo dobili od jednog našeg slušaoca, a to je snimak njegovog razgovora sa svojim popisivačem. Najpre, Biljana Stojković.
Biljana Stojković: Ja sam pričala sa mnogim ljudima koji su se zanimali za popis i vlada mišljenje među ljudima koji žele o tome da razmišljaju, da centralni deo ovog popisa u stvari nije bio ono što bi trebalo da bude, da mi dobijemo neku realnu sliku građanstva u Srbiji. Ti zli jezici kažu da su mnoga pitanja tu zapravo vrlo pogodna za razne manipulacije, fingiranje socijalno-ekonomskog stanja. Ono što ćemo mi realno dobiti kao podatak, to je koliko nas je. Ako zanemarimo one koji su bojkotovali i one kod kojih popisivači nisu došli, ima i takvih primera. Ako ljudi žive na svojim adresama, dakle dobićemo manje-više realnu sliku koliko nas je. Verovatno ćemo dobiti realnu sliku kakav je obrazovni status tih ljudi koji su popisani, dobićemo realnu sliku toga koliki su nam stanovi, koliko nam je velika kuhinja, ne znam zašto kuhinja, to je bilo zanimljivo.
Ali sve ostalo, pitanja koja se tiču ekonomije, zaposlenosti i etničkih obeležja, zaista mogu biti predmet manipulacije. Dakle, fingiranje onoga što jeste realno stanje. Na primer, pitanje koje je vrlo neobično jeste, da li ste u nedelji pre nego što vam je došao popisivač, nešto zaradili. Šta to u stvari znači? Da li ste zaradili ukoliko ste pomagali komšiji, mešali malter i on vam dao 100 dinara i dva piva. Kakav je to podatak? Znači da li ćemo na kraju dobiti mnogo veći procenat zaposlenosti ili će biti podatak da, iako nam je zaposlenost mala ljudi ipak zarađuju. Pitanje je i kome će takav podatak biti potreban. Idu izbori, verovatno će to biti korisno. Meni najlepša pitanja su pitanja koja se tiču etničkih obeležja. To su tri pitanja, sveto trojstvo etniciteta, dakle to je nacionalnost, maternji jezik i veroispovest. Mi smo kao koalicija za sekularnu državu, i Peščanik se u to uključio, mi smo pisali još pre samog popisa Zavodu za statistiku i apelovali da te stvari ne smeju biti udružene. Jer šta mi dobijamo kada tako udružimo ta tri pitanja? Dobijamo jedno zaokruženi etnicitet. Što zaista može biti problem. Mi u biologiji to zovemo tipologija i esencijalizam.
Esencijalizam kao pojam preuzet je iz filozofije. Šta to u stvari znači? Ti kao jedinka imaš određena esencijalna svojstva koja ti dozvoljavaju da se grupišeš u jednu kategoriju. U jednu grupu. Dakle, na taj način, mi smo svrstavali ljude u posebne fiokice i samim tim ne dozvoljavaš neki individualitet tipa: ja mogu biti Srbin ali da nisam religiozan ili da govorim nekim drugim maternjim jezikom. Takvih primera sigurno ima, ali ovako sugestivno postavljena ona zaokružuju tu etničku esenciju koja je potrebna ovom društvu, a videćemo i zašto. I ja moram da kažem da su i sami popisivači, ne samo građani, nego i sami popisivači bili strašno zbunjeni. Primer iz moje porodice, došao je stariji gospodin, vrlo ljubazan i sapleo se već kod popisivanja mog muža, koji se na ta tri pitanja prvo izjasnio da je srpske nacionalnosti, što je bio signal popisivaču da automatski piše srpski jezik i pravoslavne veroispovesti. Na svo negodovanje i urgencije u tom trenutku, on apsolutno nije reagovao. Ja mislim da negde nije on kriv. To se prosto podrazumeva. To je po difoltu jedna grupacija koja ima svoju suštinu i to tako prosto i mora. Mi smo imali i porodičnu neprijatnost. Bilo je stvarno teško da ga tužimo i napišemo taj prigovor Popisnoj komisiji, zato što znamo da će on dobiti novčanu kaznu. To je čovek koji je ostao bez posla, koji to radi da bi zaradio i zaista smo se dvoumili, ali kao neko ko učestvuje u kampanji Prijavite nepravilnosti, prosto nismo mogli da ne prijavimo. Napisali smo da je on poništio popisnicu na naše insistiranje, da je ponovo popunio popisnicu, tako da se prosto nadamo da nije dobio novčanu kaznu. Ali eto, hoću da kažem da je zabuna bila i među samim popisivačima.
I drugo, gomila primedbi je bila da su popisivači mislili da ateizam ne mogu da upišu u kategoriju veroispovesti. Oni su u pravu. Ateizam nije veroispovest. Te su onda mislili da tu treba da pišu: neizjašnjen. Ateisti nisu neizjašnjeni. Ateisti imaju vrlo konkretan stav o tome da li imaju ili nemaju veroispovest, dakle ako ne veruješ, nemaš veroispovest. I zaista su negde u pravu i popisivači što su imali tu dilemu. A sa druge strane, i nas koji smo ateisti su naterali da upišemo da nam je veroispovest ateizam. Dakle, gomila je nebuloza na koje smo bili prinuđeni.
Snimak razgovora:
-Znači, kažeš da ne mogu da se izjasnim kao ateista zato što ti neće priznati popisnicu.
-Vidi, ne što neće priznati popisnicu, sad pred tobom mogu da okrenem instruktora da čuješ. Ako se slažeš.
-Verujem ti na reč. Samo mi moraš ponoviti još jednom, pošto nisam dobro razumeo.
-Okej. Na tri pitanja, nacionalna pripadnost, maternji jezik, veroispovest nisi dužan da se izjasniš. Nacionalna pripadnost, rekao si da ne želiš, maternji jezik srpskohrvatski… na žalost, više se ne vodi kao srpskohrvatski.
-Ja sam rekao srpskohrvatski, kako se zvao kad sam ga učio, koji više ne postoji, dobro.
-I veroispovest, hteo si da staviš da si ateista.
-Tako je. Odnosno nereligiozan, takođe, što je druga opcija za istu stvar.
-Da, nereligiozan, ima dosta ljudi, ja bih za sebe rekao ateista, međutim, kažu da ukoliko neko nije katolik ili pravoslavne veroispovesti, da se ostavi kao neizjašnjeno. Ako želiš, mogu da okrenem da pitam konkretno za ateistu, pa da čujemo izvršni organ šta kaže.
-Kako god želiš, hajde slažem se da okrenemo izvršni organ, to jest, tvog pretpostavljenog. Hajde.
-Da li se slažeš?
-Slažem se da okrenemo izvršni organ, tj. tvog pretpostavljenog.
-To će biti još bolje. Dobar dan. Recite mi, imam ovde gospodina koji bi za veroispovest da stavi ateista. Da li mogu da ga navedem kao ateistu? E, odlično. Čestitam, upravo si postao ateista.
-Znači, rekao je da mogu da budem ateista? E, dobro. To su već povoljne vesti.
Svetlana Lukić: Povodom popisa recimo u Crnoj Gori pročitala sam saopštenje predstavnika Evropske unije, koji su rekli: to su neobavezna pitanja. E sad, zašto da nešto što čak i Evropska unija kaže da nije važno, da su to neobavezna pitanja, zbog čega ipak misliš da su važna?
Biljana Stojković: Veoma su važna, da vidimo na koju stranu će da ide ovo društvo. Kada imamo rastureno društvo, društvo pred kolapsom, siromaštvo, nemaštinu, nasilje koje proizilazi iz tog siromaštva, dakle ne postoji materijalna osnova da ti držiš društvo u jednom stabilnom sistemu. Znači, to društvo je nestabilno. Kad ti nemaš materijalnu potporu za stabilnost društva, šta može država da uradi, ona pravi taj neki mehur od sapunice, zapravo taj identitet diže na neki transcendentalni nivo. Dakle, taj lepak koji treba da drži jedinstvo društva više nije materijalan ni ovozemaljski. To je ta ideja da smo mi svi jedno isto telo. Postoji nametnuta homogenost koja se zasniva na emocijama rodovskog pripadanja. Mislim, šta drugo. Dakle, to je sada način da država održi stabilnost društva, ali na jedan potpuno pogrešan način, jer u tom mehuru od sapunice nema ničeg. To je prazno.
Tu, naravno, crkva igra ogromnu ulogu. Crkva je uvek predvodnik tog identiteta nacionalnog, etničkog. Mi smo slušali poslednjih par dana gomilu tih nekih zaista zapaljivih i groznih izjava patrijarha. Crkva je stožer te ideje da mi treba da se unifikujemo, da se ogradimo od svih, i naravno da je to patrijarh vrlo jasno izgovorio. A mi smo mislili da je on umerena struja u crkvi. Prvo je pozivao na prolivanje krvi u ime srpskog mučeništva. Onda je podelio svet na prijatelje i na neprijatelje, pa je na primer rekao: mi moramo da branimo svetu zemlju da ne padne u ruke bezvernika. I to je zaista jezik koji nijedna savremena religija više ne koristi, osim možda ovih islamskih fundamentalista koji se dižu u vazduh. To je jezik hrišćanstva iz doba krstaških ratova. Takođe je rekao: neka nas ta Evropa ostavi same. Znači on poziva na to da se mi izolujemo. To je vetar u leđa svim antievropskim snagama ovog društva. Znači vrlo jasno se pozicionira crkva, ona oseća da država nema snagu da održi na okupu ovo društvo. I tu se crkva, kad oseti ispražnjen prostor, nađe da taj prostor i popuni. I to je nešto potpuno strašno.
Jasno nam je kada je crkva nastupila na scenu: ratovi devedesetih. Čim imamo nacionalizam, ksenofobiju, osećaj bespomoćnosti, tu se vera, religija, crkva kao institucija javljaju kao predvodnici nacije. Tu su se negde otvorila ta vratanca, jedna pukotina u brani sekularne države i onda je krenula lavina. Ja sam se negde nadala da će 5. oktobra da se stvar bitno promeni, međutim, dobili smo Koštunicu. On je već 6. oktobra otišao u Hilandar. Ne baš 6. ali 6. je bukirao kartu za Grčku. Onda smo imali Đinđića koji je napravio strašnu grešku, uveo je veronauku. I to je zaista toj lavini dalo na snazi neviđeno. E sad ono što je meni još zanimljivije, Koštunica je eksplicitno klerikalno orijentisan. Dakle, to uopšte nije krio, i za vreme njegove vlade imali smo mnogo veći otpor sekularnih snaga nego danas. Zaista mislim da tokom vladavine Borisa Tadića imamo klerikalizaciju koja je mnogostruko veća nego za vreme Koštunice. E, sad je to zanimljivo, a zašto? Opet sam tu došla do nekih ideja povlačeći paralelu između toga kako izgleda politika Borisa Tadića i kako izgleda neka religijska doktrina. Dakle, religija se i bazira na dihotomiji između realnog sveta i duhovnosti, ma kako je mi shvatili. Crkva igra, i svaka religija igra, na toj dihotomiji. Ono što se meni čini, kako izgleda politika Borisa Tadića, to je ista takva dihotomija. Politika je nešto što je potpuno izuzeto iz realnosti. Po njemu, politika je nešto što lebdi u etru, što je napravljeno od reči, dovoljno je da ispaljuješ te politički ispravne rečenice i to je politika. Ono što je realnost, to je jedna inercija događaja. Dakle, koje nemaju veze sa tim što ti zamišljaš da je politika i nemaju veze sa nekim zaista političkim odlukama, da ti nekako utičeš na tu realnost. Ja mislim da on ne doživljava politiku kao nešto što je realnost. To je ta neka mantra i kao što popovi čitaju Bibliju, tako on čita Ustav, a sve to ima veze sa realnošću podjednako, dakle uopšte ne.
Nas i Boris Tadić i crkva teraju da živimo u imaginarnom svetu. I da se ne obaziremo na jedini svet koji imamo. I u tom raskoraku crkva pobeđuje. I onda će političari, znajući da je takav trend, da se još više prišljamče uz tu crkvu, ne bi li te političke poene zaradili. Ali konačan problem, ono što me najviše plaši, je taj uvod u totalitarizam. Kada mi negujemo jednoumlje, a popis nam kaže mi smo svi etnički isti, ukoliko imamo sva ta tri elementa svetog trojstva, onda, znači mi stvaramo društvo koje favorizuje jednoumlje, favorizuje isto, favorizuje homogenost. I to je nešto što je potpuno strašno. Totalitarizam ni u jednoj državi ne obezbeđuje progresivno društvo. Dakle, totalitarizam samo društvo drži na stand by poziciji. Postoji mnogo razloga za to, ali meni se najviše dopadaju razlozi koji se tiču inteligencije, koja je ili inhibirana, ili je u jednom demokratskom društvu favorizovana. Na koji način demokratsko društvo obezbeđuje svoj prosperitet. Mi ako imamo totalitarno društvo, gde se neguje jednoumlje, kako se dolazi na određeni položaj. Tako što si podoban, tako što imaš lične veze, podmićivanjem ili već kako. Dakle, tu uopšte nije važno kakve su tvoje kvalifikacije, kakve su tvoje sposobnosti, tvoja kreativnost. Na individualnom nivou to strašno destimuliše čoveka da uči i radi na sebi, da te kvalifikacije stiče. Sa druge strane, kada imamo demokratsko društvo, kada imamo vladavinu prava, kada imamo stabilan socijalni ambijent, naravno da će ljudi dolaziti na položaje, u većini slučajeva, na osnovu svoje kompetencije, svojih znanja. To opet na individualnom nivou stimuliše ljude da rade na sebi, da uče, da povećavaju svoju inteligenciju, a na društvenom nivou, to je neviđeni motor razvoja čitavog društva. Dakle, totalitarizam ubija društvo. Na kraju krajeva, ubija i ekonomsko stanje u društvu, zato što ima ljudi koji su dovoljno inteligentni, motivisani da povuku to društvo, jer su nam na vrhu uvek oni koji su samo podobni i ništa drugo. To je stvar koja me užasava.
Druga stvar je gubitak demokratije u totalitarizmu. Ako ti neguješ ideju da su svi jednaki i da svako ko štrči treba da izgubi svoja individualna prava. Još 1960. godine jedan američki politički sociolog, koji se bavio ulogom obrazovanja u ekonomiji i organizaciji društva, on je rekao: obrazovanje širi pogled na svet, omogućava čoveku da razume potrebu za društvenim normama i tolerancijom i sprečava priklanjanje ekstremističkim doktrinama. Dakle, to je od ključne važnosti za razvoj demokratije. Znači, ti jednostavno razvojem demokratije moraš da stimulišeš obrazovanje. Obrazovanje povećava kognitivne sposobnosti ljudi. To za sobom povlači: povećane kompetencije, da se obrade i traže informacije koje su neophodne za ekonomske i političke odluke. To sa druge strane dovodi do dostizanja viših stupnjeva moralnog rasuđivanja, kao što on kaže. A sve to u jednom zamajcu dovodi do toga da ti imaš i ekonomski prosperitet i društvo, manje-više slobodno, odnosno maksimalno slobodno koliko je moguće i imaš političke slobode. To je opet zamajac za novi napredak društva. To je važno i nama je strašno ugroženo. Ukoliko totalitarizam podrazumeva i teokratiju, tim gore. Zato što religija negira znanje, još je Martin Luter rekao da je razum najveći neprijatelj vere, jer ti što više znaš, što si više obučen kroz obrazovanje, da kritički razmišljaš, da rasuđuješ, da uzimaš u obzir činjenice iz stvarnog sveta, ti ćeš, mnogo je verovatnije, dovoditi u pitanje religijske doktrine. I naravno, dovoditi u pitanje razne tradicionalne autoritete. To ne odgovara ni crkvi, a ne odgovara ni totalitarnom režimu. To bi bio najmračniji scenario, dugoročni, ovog puta kojim smo mi krenuli. Povod za ovu priču može biti sam popis, kao ilustracija toga gde idemo, a čini mi se da smo dobro zabasali u tom smeru.
Mene je užasnulo kad sam slušala jednog psihologa našeg poznatog, koji se bavi razvojnom psihologijom, koji je rekao da sve više podataka govori da je roditeljsko vaspitanje, znači vaspitanje koje dete dobije u kući, mnogo manje uticajno od onoga što dete dobije kroz svoje socijalno odrastanje. To mene kao roditelja užasava. Ja mogu zaista da se trudim da od svog deteta napravim najboljeg čoveka. I tolerantnog, on za sada zaista ima te stavove, koje ja zaista volim. Dakle i tolerancija prema drugima i prema različitima, to je nešto što sam uspela za sada da mu usadim. Ali ja, nakon te izjave, prosto strahujem. Da li će on ostati takav ili će biti poveden tom groznom atmosferom, groznim obrazovanjem, groznim stavovima koje emituje društvo. I koje se naravno uočavaju kod dece koja su odraz onog što jeste ovo društvo. Opet se vraćamo na to da u ovoj državi bez kvalitetnog obrazovanja mi nećemo krenuti dalje. I to sve razvijene demokratije razumeju i apsolutno ne sumnjaju u to. To su države koje neviđeno puno svog bruto nacionalnog dohotka odvajaju za obrazovanje. Zato što znaju da je to njihova pokretačka snaga. To je zamajac koji će društvo da vodi na dobru stranu. Dok kod nas toga nema. Kod nas nijedna politička stranka neće da uzme to ministarstvo zato što želi da u toj oblasti nešto uradi, nego ga dobijaju kao po kazni. I došli smo dotle dokle smo došli. I naravno, deca koja nemaju posle škole nikakve obaveze. Masa roditelja prosto ne mogu ni da plate ekstra aktivnosti svog deteta. Ili nemaju vremena za to. To gluvarenje, slobodno vreme koje ne znaju kako da utroše, posebno deca u pubertetu, to ih skreće na užasne strane u daljem ponašanju i daljem shvatanju sveta. Prosto, negde mi se čini da imamo divnu decu, ali da su ona divna uprkos sistemu. Znači, naša deca neće moći da se snalaze u svetu novih tehnologija, ukoliko sama na tome ne rade, sistem ih tome neće učiti.
Mi ćemo stvoriti mlade ljude koji su apsolutno nekvalifikovani da žive u savremenom svetu. Osim ukoliko se sami ne snađu i sami ne pokažu dovoljno motivacije da rade na sebi, što je opet ovde sputano na sve moguće načine. Mi smo u stvari mnogo više sami nego što su to ljudi u razvijenim demokratijama. Ja sam skoro čitala članak o Švedskoj, tamo ljudi žele da daju porez, žele da učestvuju u društvenim dobrima zato što se to njima i vraća. Šta mi imamo u Srbiji, da niko ne želi da plaća porez, to donekle, na kraju krajeva, mogu i da razumem. Ova država ti ništa za to ne vraća. Gde idu te pare ako ne idu u obrazovanje, u ono što je dobro za društvo. Ako ne idu u socijalni program, što je takođe dobrobit za društvo. Ako ne idu kao ulaganja u neka preduzetništva, što je takođe dobro za društvo i za pojedinca, gde onda idu te pare? Pa neću onda ni da dam. Sve je to apsolutno strašno i uopšte ne vidim načina da se mi izvučemo iz ovog stanja. Znači, apsolutno ne postoji organizovana grupa ljudi koji ima neku snagu, koja može da pokrene nešto i zbog toga je zavladala totalna apatija. To su tako rasuti pojedinci, koji vrište svako za sebe i to zaista više nema nikakvog efekta. Naprosto apelujem na nekog ko želi da organizuje političku snagu, da je organizuje. Neko ko je sposoban i ko to ume da radi, ali opet da ne budu neki nekvalifikovani koji to ne umeju da rade, nego neko ko će prosto umeti da organizuje, pa ćemo mi svi, koji vrištimo bezveze, u vazduh, da se priključimo nekoj snazi, samo je potrebno da vidimo da ona postoji. A trenutno, apsolutno ne postoji. To je glavni uzrok apatije. To je bio onaj dan protesta u celom svetu. Meni se zapravo sviđa taj pokret u levo. Ja bih zaista izašla na tu ulicu. Ko u Srbiji može da izađe na ulicu? Desničari, huligani, oni se nisu pojavili, verovatno zato što to miriše na levo, pa im onda nije interesantno, ali ako to uzme neki zamajac, možemo da pretpostavimo ko će da se pojavi. Dakle, mislim da kod nas nije rešenje na ulici, trenutno. Kod nas je rešenje u nekoj organizaciji.
Svetlana Lukić: Znaš koliko je to utopijski?
Biljana Stojković: Znam, znam.
Svetlana Lukić: Bio je ovo još jedan Peščanik. U današnjoj emisiji, govorili su Dimitrije Boarov i Biljana Stojković. Pozdravljaju vas Svetlana Vuković i Svetlana Lukić.
Radio emisija Peščanik, 21.10.2011.
Peščanik.net, 24.10.2011.
