Na Zorana Đinđića pomislim skoro svaki dan, svaki put kada se suočim sa ponižavajućom stvarnošću u kojoj živimo od trenutka njegovog ubistva. Svaki put kada me iz medija napadnu samodopadljive slatkorečive besmislice poput “šestog principa” pomislim da to ne bi bilo moguće da je Đinđić živ. Čini mi se da bi se čak i ovi “besprizorni” stideli da pred ozbiljnog političara izađu sa ovako očigledno glupavim i nedemokratskim predlozima.
Kada danas vidim njegove snimke i filmove koji ga prikazuju u nekoj akciji prozima me tuga ne samo zbog toga što je ubijen, pogubljen, već i zbog utiska da je u svom istorijskom poduhvatu bio usamljen. Oko njega kao da je uvek bio neki čudan prazan prostor i on u njemu detinjasto samouveren. Pada mi na pamet naslov filma “Usamljenost trkača na duge staze”.
Istovremeno on je bio otelotvorenje optimizma, zarazno uveren da razum na kraju mora da pobedi. Meni je njegov život potvrda, inspiracija i ohrabrenje u moć i snagu pojedinca, naravno hrabrog, odlučnog i sa jasnom vizijom.
Margaret Mid je rekla: Never doubt that a small group of thoughtful, comitted citizens can change the world; indeed, it is the only thing that ever has.
Danas, 12.03.2007.
Peščanik.net, 11.03.2007.
