U drugom dijelu intervjua za Dane, Predrag Koraksić objašnjava kako je crtao Miloševića, Đinđića, Koštunicu, Tadića, Vučića, zbog čega su se na njega ljutili Dobrica Ćosić i Ljiljana Smajlović i kaže da je samo pokušavao da zabilježi krvavu grotesku koja se odigravala pred našim očima
Rekli ste kako je logično to što ste se zalagali za očuvanje Jugoslavije…
Dugo nisam verovao da je rušenje Jugoslavije uopšte moguće; da ne govorim o načinu na koji je ta zemlja uništena… Svoje razočarenje, tugu i zgađenost nad onim što se događa pokazivao sam crtežima koje sam doživljavao i kao ventil i kao terapiju i kao izlaz iz očajanja u kojem sam se nalazio. Zanimljivo, u tim groznim vremenima sam, kao karikaturista, kreativno eksplodirao: upravo tada nastale su moje najbolje i najpoznatije karikature.
Početkom devedesetih, najviše ste crtali Slobodana Miloševića.
Ali i njegovu suprugu Mirjanu Marković… Bivši predsednik Srbije Milan Milutinović pozvao me je jednom u svoj kabinet, poverivši mi, pored ostalog, da se Milošević uvek na mene veoma ljutio ne zbog toga što crtam njegovu ženu, nego zbog toga što je prikazujem kao – debelu.
U nekom intervjuu, novinarka Mladine Svetlana Vasović Mekina, Mirjanu Marković pitala je šta misli o mojim karikaturama. “Predrag Koraksić je najgori karikaturista na svetu”, odgovorila je Mirjana Marković. “Kada gledam njegove crteže, dođe mi da više ne budem levičar”.
Zašto Vas je predsjednik Milan Milutinović uopšte pozvao?
Razlog je bizaran: skupljao je karikature na kojima je bio glavni junak, pa je neke od mojih želeo da otkupi. Milutinovića sam najčešće prikazivao kao fikusa ili kao ribicu u akvarijumu. Ruku na srce, iako predsednik Srbije, Milutinović se nikada nije naročito mešao u svoj posao; više je izvršavao naređenja.
“Nemaju oni ništa o meni”, rekao mi je, govoreći o svojoj haškoj optužnici. “To što imaju je p…. dim”.
Milutinović mi je tom prilikom pričao i o Rambujeu, pregovorima o Kosovu, o američkoj državnoj sekretarki Medlin Olbrajt koja je delegaciji Srbije u Rambujeu, kako bi im dokazala da nije antisrpski raspoložena, pevala uspavanku na srpskom jeziku. Naime, kao ćerka češkog diplomate na službi u Beogradu, Olbrajtova je imala dadilju Srpkinju od koje je te pesme naučila.
Kada ste vodili taj razgovor sa predsjednikom Milutinovićem?
Mogla je biti 2001. Sećam se da se Slobodan Milošević još uvek nalazio u kućnom pritvoru u Beogradu. Dakle, sigurno pre Miloševićevog njegovog prebacivanja u Hag, 28. juna 2001.
Milutinoviću sam rekao da ću za nedeljnik Vreme napisati tekst o našem susretu.
“U redu” – složio se. “Samo nemojte pominjati Mirinu kilažu, molim vas.”
“Zašto?”, pitao sam ga.
“Ne, ne, molim vas; ni za živu glavu! Moglo bi biti veoma opasno” – insistirao je, iz čega sam zaključio da se Milutinović i dalje bojao Slobodana Miloševića. Iako se, kažem, ovaj nalazio u kućnom pritvoru.
Jeste li razumjeli zašto ga se bojao?
Jesam. Bez obzira na trenutni status i funkciju, neki odnosi su naprosto nepromenljivi!
Na mojim ranim crtežima, Slobodan Milošević je imao oči. Male, sitne, gotovo linije, ali ipak – oči. E, onda sam, možda čak i slučajno, povukao liniju i zatvorio mu ih. Ostao je nos, istaknuti obrazi, uši sa zadebljanom resicom… Kad sam pogledao, shvatio sam: da, ovo je zapravo Milošević! Njegove zatvorene oči na mojim karikaturama sugerirale su gledaocu da je reč o autističnom čoveku koga ne interesuje šta se spolja događa; živeo je u svom zatvorenom svetu, bez ikakve veze sa realnošću…
Ni Milošević nije voleo moje karikature; nije ih gledao, nisu ga interesovale.
Znate za već čuvenu anegdotu kada je, krajem devedesetih, Keti Morton, supruga Ričarda Holbruka, došla kod Slobodana Miloševića i optužila ga da guši slobodu štampe. Navodno, Milošević je uzeo naslovnu stranu Vremena na kojoj je bila Vaša karikatura. “Evo, pogledajte šta mi rade!” – rekao je.
Da, da, tačno je. Ali, Milošević se, siguran sam, nikada nije udubljivao u značenje bilo koje moje karikature. U tom trenutku, ona mu je poslužila kao neka vrsta opravdanja, kao sredstvo manipulacije… Crtao sam ga kao agresivnog, egocentričnog cinika, nikada ne verujući srpskim opozicionim prvacima ili stranim diplomatama koji su tvrdili da je Milošević neverovatno šarmantan i duhovit.
Pre nego što sam ga prvi put nacrtao, Miloševića sam dugo tražio po fotografijama, kao što to činim i sa ostalim svojim junacima.
Šta činite?
Sakupljam fotografije svojih budućih junaka; posebno one koje nisu nameštene. Uvek pogledam više njih kako bih uhvatio karakterističan izraz kroz koji mogu da naslikam karakter. Naravno, često sam naletao i na likove koji su veoma komplikovani za crtanje.
Ko je takav?
Ovaj jadni ministar policije, doktor Nebojša Stefanović: čovek ima dosta pravilne crte lica, ali ništa karakteristično. Ta bezlična baby-face! Zato ga nisam ni nacrtao.
Među političarima važilo je pravilo: ako vas Corax ne nacrta, kao da niste ni postojali.
E, pošto dugo živim – imam osamdeset i tri godine – i radim punim tempom, mogu vam reći da je ovo već četvrta politička garnitura koju u opisujem. I koju nameravam da ispratim.
Ko Vam je još bio komplikovan za crtanje?
Veliku muku zadavao mi je Zoran Đinđić, sve dok i za njega nisam pronašao rešenje.
Šta ste pronašli?
Naglašeni nos i donja usna; i brzina. Tako sam ga i crtao… Zorana Đinđića sam, inače, dugo poznavao, iako nismo bili prijatelji. Uostalom, sa Đinđićem je retko ko mogao biti prijatelj.
Zašto?
Đinđić je uvek odavao utisak čoveka posvećenog svom poslu koji naprosto nema vremena za prijatelje. Želeo je da Srbiju konačno izvuče iz blata i tom cilju bio je veoma posvećen. A upoznali smo se u Borbi, dok je Đinđić sa njima sarađivao. Videvši šta radim, jednoga dana predložio mi je da crtam za nemačku Komunu koju je uređivala Dunja Melčić. Želeo je da pomogne. Dok je živeo u Nemačkoj, i sam je pisao za Komunu. Pristao sam i, u vreme one strašne inflacije u SRJ, za jednu karikaturu dobijao čak šezdeset maraka, što je predstavljalo pravo bogatstvo.
Sećam se da je 1995, kao opozicioni političar, Zoran Đinđić izjavio kako je vojska Republike Srpske oborila nekoliko NATO aviona, nakon čega sam ga nacrtao: prelazi granicu BiH i Srbije noseći u ruci praćku, dok se iza njega, jedan do drugog, vide NATO avioni zabodeni u bosanska brda.
Đinđić se nikada ne mene nije ljutio. Kao ni Matija Bećković.
Zašto Matija Bećković?
Prvo, i Matiju Bećkovića dugo poznajem, još od kraja pedesetih, kada je kao student došao u Beograd… U Gradskoj kafani u Beogradu, često sam sedeo sa Skenderom Kulenovićem, Stevanom Raičkovićem, Duškom Radovićem, Branom Crnčevićem, nakon čega bismo otišli kod Steve Raičkovića da igramo karte. Neki sitan poker, ništa posebno… E, tu je onda dolazio Matija Bećković, donosio svoje rane pesme. Družili smo se…
Kada se krajem osamdesetih pojavio Slobodan Milošević, Matija Bećković ga je podržao, pa sam toj podršci posvetio nekoliko karikatura. Na jednoj od njih Matija Bećković, recimo, jaše Pegaza koji nema glavu, ali ima dva dupeta – napred i nazad. Drugi put, Bećković je na glavi nosio lovorov venac, onaj pesnički, sa koga opada lišće. Obe moje karikature kasnije su objavljene u Matijinoj knjizi, koju mi je sam poklonio.
Dobro, a ko se ljutio zbog Vaših karikatura?
Dobrica Ćosić, recimo. Naime, u vreme kada je Ćosić išao na Pale kako bi bosanske Srbe pokušao da ubedi da potpišu Vens–Ovenov plan, “oca nacije” i njegovo društvo – Miloševića, Momira Bulatovića, Konstantina Micotakisa, Radovana Karadžića, Biljanu Plavšić, Nikolu Koljevića i Momčila Krajišnika – nacrtao sam kako igraju igru koja se u mom detinjstvu zvala trule kobile. Kao prvi u redu, Micotakis je u rukama držao Miloševićevu glavu; Bulatović je bio ispod, a Dobrica Ćosić na kraju; naskakivali su Karadžić, Biljana Plavšić i Vojislav Šešelj; svi su bili u zaletu. Karikatura je izašla u nedeljniku Vreme, pa je, pored mene, tužen i glavni urednik, Dragoljub Žarković. Tužilac je tvrdio da na mojoj karikaturi junaci jedan drugome rade felacio.
I, kakva je bila presuda?
Nikakva. Shvativši da će ispasti smešan, tužilac je posle tri ročišta odustao od optužnice. Mnogo godina kasnije, novinar koji je u to vreme kao savetnik bio zaposlen u kabinetu Dobrice Ćosića, rekao mi je da je upravo Ćosić, ne Slobodan Milošević, inicirao podizanje optužnice.
Nekadašnji predsjednik Odbora za odbranu slobode misli i izražavanja inicirao optužnicu?!
Naravno. Što me, iskreno, nije iznenadilo.
Ali, bilo je još karikatura koje su bile sporne i zbog kojih sam mogao biti tužen. Na jednoj od njih, recimo, nacrtao sam boginju pravde koju su za jednu ruku vukli tadašnji predsednik Skupštine Srbije Dragan Tomić, a za drugu Vojislav Šešelj, dok joj je Milošević zadigao suknju i siluje je; na drugoj, nastaloj 1996. u vreme beogradskog građanskog protesta, policajci tuku studenta kome Milošević pije krv na slamčici.
Uzgred, na mene se ljutila i Ljiljana Smajlović, urednica Politike…
Zašto?
Ne sećam se kojim povodom, ali jednom sam nacrtao ogromnu kokošku u čijem je perju bilo sakriveno celo to “patriotsko” društvo: od Radovana Karadžića i Slobodana Miloševića do Dobrice Ćosića i Ljljane Smajlović. Na drugoj karikaturi, nastaloj nakon Smajlovićkine izjave kako bi veoma rado intervjuisala Milorada Ulemeka, nacrtao sam Legiju koji svira klavir čije su dirke napravljene od ljudskih kostiju; u publici sede i slušaju ga Vojislav Koštunica, Aleksandar Tijanić i društvo, dok Ljiljana Smajlović stoji sa strane i nešto zapisuje. Eto, te dve karikature zasmetale su urednici Politike, koja me je optužila da sam je nacrtao kao “masnu gusku”. Iako nikada na svojim crtežima nisam ismevao nečiji fizički izgled, ničije fizičke mane… Doduše, ima ličnosti koje, ma koliko se trudili, ne možete nacrtati a da to ne bude protumačeno upravo na taj način.
Na koga mislite?
Na ministarku saobraćaja i potpredsednicu Srpske napredne stranke, Zoranu Mihajlović, recimo. Ili predsednicu Skupštine, Maju Gojković, koju sam nedavno nacrtao kako stoji pored Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića i svima im kroz uši prolazi zarđala kašika. Baš ona kojom je devedesetih Vojislav Šešelj pretio da će poklati Hrvate. Pritom, mislim da sam Maju Gojković baš pogodio; tim pre što je ona zgodna za crtanje.
U kom smislu?
Predsednica Skupštine Srbije ima nekoliko karakterističnih crta koje, kada ih potencirate, daju veću sličnost nego fotografija. Kako vreme prolazi, Maja Gojković će, siguran sam, sve više ličiti na vlastitu karikaturu.
I Radovan Karadžić je pogodan za karikaturu. Kao i Biljana Plavšić. Oboje sam ih često crtao.
A Aleksandar Vučić, je li on lak za crtanje?
Jeste. Imam mnogo njegovih crteža, i to u različitim situacijama: i kada je ljut i kada je zabrinut i kada je bezobrazan i kada je sve to odjednom. A to je najčešće… Gledam te Vučićeve tikove… Znate, ne možete bez posledica po vlastito psihičko zdravlje preko noći promeniti svoju radikalsku pamet. Jer, jednog dana Bulevar Zorana Đinđića prelepljujete fotografijama Ratka Mladića, a već sutradan postajete najveći Evropljanin! Pa, to ne može bez teškog unutrašnjeg loma koji će se, bojim se, nastavi li se ovako, završiti scenom u kojoj za takvima trče nadležna lica, noseći u rukama onu košulju koja se vezuje otpozadi. Uostalom, Aleksandra Vučića i Tomislava Nikolića nacrtao sam kako uporno beže od vlastitih senki kojih nikako ne mogu da se otresu.
Šta je sa Vojislavom Koštunicom i Borisom Tadićem? Kako ste njih crtali?
Koštunica je veoma zgodan model: ima te debele usne, pogled koji na prvu loptu deluje sanjalački, ruke koje vise i sa kojima ne zna što bi… I Boris Tadić je zahvalan model.
Zajedno sa svojim prijateljem, novinarom Vremena, pokojnim Stojanom Cerovićem, Tadića sam podržavao kada se prvi put kandidovao za predsednika Srbije. Nakon pobede, priredio je prijem na koji sam bio pozvan.
“Čestitam, pobedio si”, rekao sam mu. “Samo nemoj da misliš da ću te poštedeti ako budeš počeo da praviš greške”.
“Ne, ne, samo navali!” – smejao se.
I, crtao sam ga. Nekada pozitivno, nekada negativno… Kao i Milan Milutinović, jednoga dana poželeo je da kupi moje karikature na kojima je bio glavni lik. Kasnije, kada me je pozvao na kafu, shvatio sam da je na zidove svog kabineta postavio samo one moje crteže koje su bili “družeski sarž”.
Zar ste zaista očekivali da bi Boris Tadić na zid svog kabineta mogao postaviti karikaturu na kojoj je prikazan kao negativan lik?
Nisam. Uostalom, Tadića sam veoma često prikazivao kao Narcisa koji sebe zaljubljeno gleda u ogledalu.
Od četiri političke garniture koje ste, kažete, dočekali, koja Vam je bila najinspirativnija?
Miloševićeva, naravno. I Koštuničina. Posebno ona Koštuničina nacionalistička crta, kao i njegova poslovična “neobaveštenost”.
Više puta sam pričao kako su mi prijatelji i, uopšte, ljudi koji su voleli moje karikature govorili kako se plaše da ću, posle pada Slobodana Miloševića, prestati da crtam. Nikada nisam brinuo te brige…
Zašto?
Zato što je ljudska glupost ogromna i neograničena! Naročito ovde na Balkanu… Evo, tu, pre nekoliko godina, sa Patrikom Šapatom, veoma dobrim švajcarskim karikaturistom, u ULUS-ovoj galeriji imao sam interesantnu izložbu koju smo nazvali Ukršteni pogledi. Pošto je deo života proveo u Srbiji, Šapat se bavio i našim problemima, i to na način različit od većine svetskih karikaturista u čijim crtežima neretko pronalazim notu šovinizma i uvredljivosti u odnosu na sve naše jugoslovenske narode.
U kom smislu ste sa Šapatom ukrstili pogled?
U smislu da su na izložbi bili izloženi samo crteži koji su za temu imali isti događaj. Zanimljivo, taj švajcarski i srpski pogled nisu se mnogo razlikovali. Izložbu smo onda preneli u Švajcarsku, u mesto Morž, gdje je ona bila postavljena u okviru Bijenala političkog kabarea, poznate manifestacije koja se tamo održava svake godine. Naravno, na Bijenalu su svoje radove izložili i najznačajniji švajcarski autori iz čijih sam crteža shvatio da za nas karikaturiste nije naročito inspirativno živeti u takozvanim mirnim vremenima u kakvim žive Švajcarci.
Zašto?
Zato što se švajcarski karikaturisti političkom karikaturom bave uglavnom na način što u prvi plan izbace neku fizičku manu ili nedostatak predsednika ili nekog od ministara. Te godine predsednik je imao nešto veći nos, što je, sudeći po izloženim radovima, bilo više nego jasno. Sve u svemu, osim velikog nosa šefa države, sa tih crteža apsolutno ništa niste mogli da saznate. To je bio ceo štos.
Što ljudi saznaju iz Vaših karikatura, šta mislite?
Za vreme vlasti Slobodana Miloševića objavio sam 3.700 karikatura, od kojih će njih 900 uskoro biti sabrane u knjizi sa naslovom Past Continuous. Ispod svakog crteža pisaće u kojim novinama je objavljen, kada i kojim povodom. Istoričarka Branka Prpa biće urednik izdanja, dok su uvodne tekstove napisali Dušan Makavejev, Bora Ćosić, Vladimir Pištalo i Čarls Simić. Žao mi je što, budući da je napisan kasnije, u knjigu neću moći da uvrstim i divan tekst Miljenka Jergovića… Sve u svemu, u toj knjizi ljudi će, nadam se, moći da vide kako strašno je bilo vreme u kome smo živeli poslednjih dvadesetak godina i ko su bili oni koji su krojili naše sudbine… Stojan Cerović znao je da kaže da su moje karikature presude, iako sam ja u stvari uvek pokušavao samo da zabeležim krvavu grotesku koja se odigravala pred našim očima.
BH Dani, 19.09.2014.
Peščanik.net, 18.09.2014.
Srodni linkovi: