Coraxove karikature preko puta skupštine Srbije, februar 2018, foto: Peščanik
Coraxove karikature preko puta skupštine Srbije, februar 2018, foto: Peščanik

Kraj godine je vreme kada Predrag Koraksić Corax objavljuje kalendar karikatura za godinu koja je pred nama. Karikaturista u devetoj deceniji se tada, silom prilika, nalazi u središtu javnosti na pomalo neuobičajen način – pre svega kao ličnost. Promocijom novog dela on se upušta u rečitu ocenu stvarnosti koju svakodnevno upućuje u drugoj, crtanoj formi. O tome koliko precizno Corax vidi, dokumentuje i predskazuje političku budućnost, ovde je već odlično pisao Ljubodrag Stojadinović.

Nedugo nakon ovog teksta, televizija N1 je objavila dokumentarni film „Crtanje istorije“, koji je posvećen upravo Predragu Koraksiću. Film pokazuje zanimljivu evoluciju Coraxovog dela – od prve karikature koju je ikada nacrtao, najpoznatijih karikatura Miloševićevog doba, preko perioda političkog narcizma Borisa Tadića, sve do poslednjeg karikaturalnog izazova – doba laži Aleksandra Vučića.

Ono što je u ovom dokumentarcu novo i vredno javne analize jeste pokušaj odgovora na pitanje – šta to lično stoji iza genija karikature. Da je besprekoran u svom poslu, Coraxu će danas priznati gotovo svako. To su, uprkos svemu, činili i neki njegovi negativci.

Ipak, do danas je donekle ostalo neosvetljeno šta je umetnika učinilo tako brutalnim prema zločinu i zločincima, laži, korupciji, licemerju, manipulaciji, nečoveštvu i svemu onome o čemu godinama crta. Ovo je važno pitanje ne zbog glorifikacije Coraxa ili boljeg razumevanja njegovog dela, već i zbog boljeg razumevanja mogućnosti promene našeg društva. Svakoga dana, na svakom mestu, u svakoj profesiji.

O Coraxu obično mislimo kao o gospodinu koji iz udobne (verovatno tapacirane i tople) beogradske fotelje, nemilosrdno kritikuje političku elitu. Dok oni prolaze, Corax ostaje. Karikaturista je gospodin iz centra, koga je samo neverovatni talenat već za života katapultirao u istoriju domaće kulture i karikature.

Međutim, „Crtanje istorije“ nam pokazuje nešto sasvim drugo. Suprotno prihvaćenom stereotipu, Corax je dete porodice koja je politički progonjena. On je dete sa margine i izbeglica – i u fizičkom i u ideološkom smislu. Kao dečak, sa porodicom beži od trenutnih domaćih i stranih vlasti. Zbog manjka porodične podrške, nikada nije završio školu (Likovnu akademiju) koja bi mu omogućila da bude ono što danas ipak jeste. Odabrao je da sam traži mesta i ljude koji mu neformalno mogu pružiti akademsko znanje. Kada je dovoljno naučio – njegov talenat je prepoznao jedan od najvećih jugoslovenskih karikaturista. Solidarno i bez umetničke sujete ga je prigrlio i pružio mu značajne prilike da napreduje.

Za brutalnost prema najlošijem i najgorima Corax je platio cenu – cenzurom, otkazima, povremenom nemaštinom. Oprostio se od prijatelja koji su se „prodali“ onome o čemu je crtao sa očiglednim gađenjem. Čak ni fizički nije želeo da deli prostor sa onima koji su učestvovali u udruženom zločinačkom poduhvatu protiv našeg društva.

Dakle, gledajući blistavu karijeru i društveni ugled Predraga Koraksića, naričito danas kada kaže da ga ruke pomalo izdaju, važno je da shvatimo da ova karijera nije bila samo plod njegovog talenta. Ispod površine uspeha krio se Coraxov svesni životni izbor da bez kompromisa korača određenim putem. Tome je pomogao čvrst karakter, upornost, mentorstvo drugih majstora, solidarnost, a nekada i puka životna sreća.

Ovaj tekst o Coraxu, a pomalo i svima nama, možda je važan zbog široko raširene predstave da se ozbiljnija društvena promena dešava uglavnom dirigovano, mahom idejnim tragovima srednje klase, koja društvom može da se bavi zahvaljujući udobnosti ličnih i porodičnih pozicija (ne treba osporavati da oni koji te pozicije imaju – naravno – imaju silnu prednost, moć, ali i odgovornost za promenu). Ali ovaj potencijal za doprinos promeni imaju i dečaci (i devojčice) poput Coraxa, koji upravo zbog životnog puta koji su prešli stvari vide kristalno jasno i nazivaju ih pravim imenom, bez uvijanja. Potrebno je da prepoznaju taj potencijal i odluče da postanu odrasli ljudi koji čak i kao devedesetogodišnjaci, bez srama, i uz gromoglasan aplauz, mogu da se osvrnu na svoj dosadašnji rad, kao što to danas čini Corax.

Coraxov kalendar za 2020. godinu zove se Nova era. On je, jasno nam govori naslovnica, posvećen nekakvoj vučićevskoj Novoj eri. Ali i mi gledaoci imamo pravo na tumačenje naziva. Možda je 2020. okrugli broj, neka simbolička nova era, u kojoj ćemo sinergijom onih iz centra i van njega, solidarno, karakterom i jasnim izborom poželeti novogodišnju želju – da u toj eri zajedno promenimo lošu stvarnost koju živimo i isto tako zajednički platimo cenu koja se za to mora platiti.

Peščanik.net, 23.12.2019.