U četiri godine koliko je Vojislav Koštunica predsednik Vlade, tri su izgubljene za Srbiju.
Nema na svetu premijera koji može da se „pohvali“ takvom sramotom, ali toliki globalni „uspeh“ ne smeta Koštunici da i dalje muti, ucenjuje, preti i opstruira. Premijer i njegove apologete u medijima, institutima i na fakultetima uporno gebelsovski (uvereni da „sto puta izrečena laž postaje istina“) ubeđuju podanike da sve to rade zarad „očuvanja teritorijalnog integriteta i suvereniteta“ Srbije.
I Oliju Renu, komesaru za proširenje Evropske unije, smučio se taj davno izumrli smisao za politik, pa je Vojislavu Koštunici poručio da funkciju premijera ne bi smeo da koristi za jačanje svoje moći, nego da se njome koristi da bi služio građanima Srbije. Svašta je još Oli Ren napričao o Vojislavu Koštunici, a naročito je spomenuo njegov smisao za prevrtljivost.
Naravno da nije lako Srbiji kad joj u Evropi tako gledaju na premijera. Premijera koji nas, građane Srbije nekoliko desetna puta dnevno ubeđuje, ali isključivo saopštenjima jer ne sme da nas pogleda u oči, kako je njegova politika „principijelna odbrana nacionalnih interesa“.
Kad se u predvečerje njegovog definitivnog političkog fijaska sabiraju efekti upravljanja državom, za Vojislava Koštunicu moglo bi se reći isto ono što se govorilo i za Slobodana Miloševića – čovek koji je ojadio Srbiju.
Detaljne analize tek će se praviti i dosije Koštunica samo će narastati, a ovaj tekst samo je mali doprinos dosijeu o političaru koji je ojadio Srbiju, smatrajući mesto premijera kao šansu za uvećavanje moći a ne kao priliku za služenje građanima.
Sklonost za demonstriranje moći i političko lobiranje Koštunica je udžbenički demonstrirao na primeru mešanja u prodaju trgovačkog lanca C market. Iako je do grla bio umešan u prljave poslove, bivši direktor C marketa Slobodan Radulović zvuči uverljivo kad kaže da ga je Koštunica pretnjom ministrom policije i šefom državne bezbednosti „ubedio“ da C market proda Miroslavu Miškoviću. I tada je, ko se seća, Koštunica govorio o nacionalnom interesu da se C market ne sme prodati slovenačkom Merkatoru, nego da mora ostati u „srpskim rukama“. I C market je prodat za 50-tak miliona evra kompaniji Delta.
Kad se danas pogleda godišnji prihod kompanije Delta i kad se proračuna koliko bi moglo biti učešće (sada nepostojećeg) C marketa i njegovih prodavnica i supermarketa u tom prihodu, moglo bi se doći do računoce da bi C market danas zarađivao bar šest do osam puta od sume za koju je prodat. A tu nema ni trunke nacionalnog interesa. Naprotiv, reklo bi se da je država drastično oštećena jer C market nije prodavan na tenderu, na kome bi s obzirom na zainteresovanih potencijalnih kupaca, mogla da se postigne veća prodajna cena.
Sličnim principom, pogodbe u četiri oka, Koštunica prodaje veliki nacionalni resurs – Naftnu industriju Srbije zajedno sa kompletnom gasnom privredom. Cena je ponovo mizerna – 400 miliona evra za NIS i džaba skladište gasa u Banatskom dvoru za obećanje Rusije da će Srbiju redovno snabdevati naftom i gasom.
Nacionalni interes svake normalne države u svetu je da svoju energetsku nezavisnost čuva „kao zenicu oka“ i nikome ne predaju u ruke. A da bi sačuvale taj nacionalni interes, države obično traže više snabdevača i alternativne izvore energije. Samo Srbija, odnosno njen premijer Vojislav Koštunica, veruje da je za zemlju dobro rešenje da svoj energetski suverenitet stavi na raspolaganje drugoj državi – Rusiji. I da to još ponudi za pare koje vređaju nacionalno dostojanstvo. Ako je tačno ono što tvrdi Mlađan Dinkić, ministar ekonomije, premijer Koštunica ojadio je Srbiju bar za milijardu evra.
U prvim mesecima drugog premijerskog mandata Vojislav Koštunica napravio je politički nagodbu i na mesto predsednika Parlamenta izabrao radikalskog šefa Tomislava Nikolića. Samo tri dana Nikolićevog predsedavanja Parlamentom bilo je dovoljno da se Beogradska berza toliko „razboli“ da se ne oporavi sledećih osam meseci. Za ta tri dana sa Beogradske berze pobeglo je na stotine stranih investitora, koji su prodali akcije, kupili devize (evro) i otišli iz Srbije.
Ako se stavi u odnos kapitalizacija na Beogradskoj berzi na kraju 2006. i na kraju 2007. godine, onda nije teško izračunati da je odluka premijera Koštunice da za predsednika Parlamenta postavi Tomislava Nikolića koštala Srbiju pola milijarde evra.
Sličan „izliv“ nacionalne brige Koštunica je demonstrirao i drugog dana posle završenih predsedničkih izbora. U 11 sati objavio je svoje istorijsko „ne“ Evropskoj uniji i pola sata kasnije cena svih akcija na Beogradskoj berzi počela je da pada i evo još ne može da se oporavi. A taman je dan posle pobede Borisa Tadića na predsedničkim izborima cena svih akcija počela da raste, posle osam meseci padanja. To okretanje berzanskog trenda iz „zelenog“ (plusa) u „crveno“ (minus) nastaviće se zahvaljujući „mudroj“ politici Vojislava Koštunice čitave ove godine, što znači da će kapitalizacija Beogradske berze na kraju 2008. opet biti manja za par stotina miliona evra. To je novi ceh koji će Srbija platiti za politiku „brige o nacionalnim interesima“ koju vodi Vojislav Koštunica.
Ali, ni to nije sve. Već spominjani ministar Dinkić prilično usplahireno je upozorio da bi odbijanje premijera Koštunice da održi sednicu Vlade moglo da ugrozi potpisivanje ugovora o prodaji Rudarsko-topioničarskog basena Bor koji je prodat austrijskoj kompaniji Atek. Podsećanja radi, Atek za RTB Bor treba da plati oko pola milijarde dolara, pa ako Koštunica nastavi da se „bori“ za Srbiju, onda će Srbija ostati i bez tih para.
Ali, ne treba zaboraviti da ima još primera na kojima Vojislav Koštunica može da ojadi Srbiju. Na primer, ako Srbija prekine evropske integracije, ostaće bez milijarde evra koje joj je Evropska unija namenila za podizanje performansi države radi lakšeg pristupanja Uniji.
To je samo mrvica od mogućeg priliva novca iz Evropske unije u periodu prilagođavanja i stabilizacije. Jer, pre neki dan rumunski predsednik Trajan Basesku reče u Beogradu da je njegova država dobila od Evropske unije u tom periodu (prilagođavanja i stabilizacije) – 32 milijarde evra.
Priznajem, ovo su samo pare.
Neko može da kaže da nije sve u parama.
Tačno.
Ali i političar, odnosno premijer, može da ojadi državu tako što će je zakopati u prošlost i oduzeti joj budućnost.
Kol’ko li to košta?
Peščanik.net, 07.02.2008
