Crvena kraljica

Sa koje god strane da posmatrate svet, bilo da vas zanima prirodni ili kulturološki aspekt svega što nas okružuje, možete doći do samo jednog zaključka – svet evoluira! Menja se svemir, menja se neživa i živa priroda, a posebno brze promene dešavaju se u kulturi, jeziku, društvenim okolnostima, državnim i političkim sistemima, geografskim granicama država itd. Začudo, to je poslednja stvar koja se u Srbiji shvata i prihvata. Mentalni koncepti koji nam se nameću i koji nam određuju socijalni kontekst života, polaze od pretpostavke da je vreme stalo pre najmanje sto godina. Apsurdno, ali rekla bih da upravo takvi životni stavovi čine osnovno evoluciono dostignuće srpskog društva.

Shvatanje sveta kao nepromenljivog entiteta nije neobično za pojedinca, u kojoj god državi on živeo. Psihološki, sagledavanje prirodnog i socijalnog okruženja van okvira ograničenog ljudskog života, predstavlja veliki problem. Sve što smo u školi naučili o istoriji, biologiji, geologiji, astronomiji, jesu empirijski podaci koje prilično lako memorišemo, ali ih veoma teško ugrađujemo u temelje našeg pogleda na svet, budući da malo dodirnih tačaka imaju sa svakodnevnim životom pojedinca. Suštinsko shvatanje promenljivosti i njenih zakonitosti (posebno biološke evolucije) zahteva potpuno drugačiji sistem mišljenja u odnosu na rigidnost i siromaštvo iskustava naših malih života.

Pokušajte da svoje bitisanje i trenutak u kome živite stavite u kontekst desethiljadugodišnje istorije civilizacija. Sagledajte svoj ograničeni život u 200 000 godina biološke evolucije naše vrste, više miliona godina evolucije naših predačkih vrsta, ili skoro četiri milijarde godina evolucije života na Zemlji. Zamislite sebe u malecnom trenutku našeg svemira čija se starost procenjuje na najmanje 13 milijardi godina! Teško je, zar ne? To zahteva priličnu logičku apstrakciju (konceptualnu promenu mišljenja) i, sa druge strane, sposobnost da svoj život ne sagledavate kao trenutak upisivanja između dva ništavila (pre i posle vas), već kao doprinos kontinuitetu živog sveta i njegove promenljivosti. Ovakvo shvatanje sopstvenog života ne samo da vas čini mudrim, operativnim i korisnim za društvo u kome živite, već vas može i izvući iz crnih kandži religije koja se hrani strahom od ništavila.

Dakle, nije problem u srpskom pojedincu, problem je u društvenom pravcu, ili, možda je bolje reći, u zamrznutom trenutku velikosrpske istorije, zaustavljanju naše društvene evolucije. Bez obzira da li evoluciju posmatrate sa biološkog ili društvenog (kulturološkog) aspekta, jedan opšti zaključak možete izvući – ono što se ne menja u skladu sa promenama svog okruženja postaje neprilagođeno i ugrožen mu je opstanak. Verovatno ću biti optužena za biološki determinizam, ali neke analogije između biološke i kulturne evolucije mi se prosto nameću.

U evolucionoj biologiji postoji fenomen koji je opisan kroz „hipotezu Crvene Kraljice“.

Naziv ove hipoteze preuzet je iz romana Luisa Kerola „Alisa iza ogledala“.

U trci sa Crvenom kraljicom (šahovska figura), Alisa se, uprkos neprekidnom trčanju, nije pomerila sa istog mesta. Alisa je tada rekla: „Pa, u našoj zemlji obično stigneš na neko drugo mesto ukoliko brzo trčiš duže vreme, kao što mi to sada činimo.“

„Spora je to neka zemlja!“ odgovorila je Crvena kraljica. „Vidiš, ovde je potrebno da trčiš koliko god možeš da bi ostala na istom mestu. Ukoliko želiš stići negde drugde, moraš trčati bar duplo brže od toga!“

Reči Crvene kraljice fenomenalno opisuju „evolucionu trku“ između bioloških vrsta koje u nekom staništu zajedno žive. Da bi jedna vrsta opstala, njena adaptivna evolucija mora tempom pratiti evolucione promene drugih vrsta u okruženju. Na primer, evolucija predatora ka efikasnijem hvatanju plena stvara nove okolnosti i nove selektivne pritiske za sam plen. Opstanak plena zavisi od evolucionih promena u pravcu efikasnije zaštite od predatora. Sam predator mora svojim evolucionim promenama odgovoriti na novu efikasnost plena, inače neće opstati, što će inicirati nove promene kod plena, itd. Trka se nastavlja, vrste su uvek na istom mestu u svom međusobnom odnosu, pobednika nema. Osim ukoliko neki igrač nema mogućnost da se promeni u skladu sa novim okolnostima.

Prevedimo ovu priču u naš društveni kontekst. Svet se menja i morate trčati tu trku najbolje što možete, ukoliko nemate nameru da zaostanete, pa čak i sasvim izgubite. Ako je pravac evolucije adekvatan i tempo jako brz, društvo ima šansu da prestigne druge. Što su promene sporije, šanse da se održi korak sa drugima postaju sve manje. A ukoliko arogantno zanemarujemo okolnosti, ili jednostavno nismo svesni da je svet otišao mnogo dalje od našeg zamrznutog istorijskog trenutka, ili prosto ne želimo da se menjamo, nemamo se čemu nadati u budućnosti. Brzina puža na samrti kojom se kreće naše društvo, ne obećava ništa dobro.

Za razliku od biološke evolucije, kulturna (društvena) evolucija, njen pravac i njena brzina zavise od ljudi kao svesnih bića. Drugim rečima, sve zavisi od vladajuće društvene metafizike. Misticizam i religijski pogled na svet oponira savremenim svetskim trendovima. Možemo krenuti tim putem i završićemo kao na primer Avganistan. Izgradnja materijalističkog i logičkog svetonazora može našu društvenu evoluciju usmeriti ka poboljšanju realnog života. Trenutno su obe karte na stolu.

Vratimo se na početak ovog teksta. Sagledavanje sopstvenih života u kontinuumu vremena i prostora neophodno je za razumevanje uloge čoveka, uloge svakog od nas u realnom svetu. Kada jednom uspete u tome, postaju smešne antropocentrične vizije pravičnosti zakona univerzuma, prema kojima taj isti svemir postoji samo i isključivo zbog nas. Univerzum se ne vrti oko nas; čak ni naša galaksija nije u njegovom centru. Ovaj jedini život koji imamo, pa još i svestan svog postojanja zahvaljujući zanimljivim evolucionim okolnostima, pruža nam mogućnost da oblikujemo društveno okruženje na način koji će nam obezbediti sreću i blagostanje. Sagledajte svoj život na takav način. Sve ostalo je prodavanje magle.

Peščanik.net, 25.03.08.

Ekologija i religija kroz istoriju
Lin Vajt, Jr.

Jedna stvar je toliko jasna da se čini glupom i verbalizovati je: moderna tehnologija i moderna nauka su izrazito zapadnjačkog karaktera. Naša tehnologija je upila elemente sa svih strana sveta, naročito iz Kine; pa ipak tehnologija koja je danas uspešna, bilo u Japanu ili Nigeriji, jeste zapadna. Naša nauka je naslednik svih nauka iz prošlosti, naročito radova značajnih islamskih naučnika srednjeg veka, koji su često prevazilazili svoje antičke kolege: al-Razi u medicini, ili ibn-al-Haytham u optici ili Omar Khayyam u matematici. Ipak se čini da nije mnogo takvih radova preživelo u originalnoj arapskoj formi i da su očuvani jedino u srednjevekovnim latinskim prevodima, koji su pomogli realizaciji kasnijih zapadnih dostignuća.

S obzirom da tehnološki i naučni razvoj započinje, definiše se i dostiže svetsku dominaciju u srednjem veku, ne možemo razumeti njihov karakter i današnji uticaj na ekologiju bez ispitivanja fundamentalnih srednjevekovnih pretpostavki i dostignuća.

Pobeda hrišćanstva nad paganizmom predstavljala je veliku revoluciju u istoriji naše kulture. Danas je moderno reći da, bilo to dobro ili ne, živimo u posthrišćanskoj eri. Svakako je da su se neke forme našeg razmišljanja i jezika u velikoj meri udaljile od hrišćanstva, ali po meni, suština je ostala nedirnuta. Naše današnje ponašanje, na primer, vođeno je verom u stalni progres, koji je kao ideja bio nepoznat antičko-romanskim i orijentalnim učenjima. To verovanje potiče i neodvojivo je od judističko-hrišćanske teologije.

Dok mnoge mitologije sveta imaju priče o postanku, atinsko-romanska mitologija je po ovom pitanju neodređena. Mislioci drevnog zapada poput Aristotela negirali su mogućnost trenutka nastanka vidljivog sveta. Ideja postanja bila je nemoguća u okviru njihovog cikličnog shvatanja vremena. Hrišćanstvo je od judaizma preuzelo ne samo koncept vremena koje teče neponovljivo i linearno, već i frapantno objašnjenje postanka. Voljeni i svemoćni Bog stvorio je svetlost i tamu, nebeska tela, Zemlju i sve njene biljke, životinje, ptice i ribe. Konačno, Bog je stvorio Adama i nešto kasnije Evu, kako on ne bi bio usamljen. Čovek je dao nazive svim životinjama, čime je uspostavio dominaciju nad njima. Bog je, za dobrobit i vladavinu čovekovu, sve ovo pažljivo isplanirao: nijedna stvar u fizičkom svetu nema druge svrhe osim da služi čoveku. Iako je telo čoveka napravljeno od gline, on nije deo prirode: on je odraz Gospoda.

Hrišćanstvo, naročito njegova zapadna varijanta, jeste najantropocentričnija religija koju je svet video.

U praistoriji, svako drvo, proleće, planinski masiv imao je svoj genius loci, svoju dušu. Pre nego što je neko drvo posečeno, brdo minirano, rečni tok ugrožen, bilo je važno umiriti njihove duhove. Uništavanjem paganskog animizma, hrišćanstvo je učinilo mogućim uništavanje prirode, uz potpunu indiferentnost prema njenoj vrednosti.

Hrišćanska dogma o postanju, koja je postavljena već u prvoj rečenici svih verovanja, ima još jedno značenje za naše razumevanje današnjih ekoloških kriza. Po Otkrovenju, Bog je čoveku podario Bibliju, Sveto pismo. Međutim, ako je Bog stvorio prirodu i ona sama bi morala biti izraz božanske mudrosti. Ali odnos prema prirodi tu je više umetnički, nego naučni.

Krećemo se prema zaključcima koji su neukusni za mnoge hrišćane. Nauka i Tehnologija su blagoslovene reči u savremenom rečniku i činjenica je da: prvo, istorijski gledano, moderna nauka jeste vrednost izvedena iz teologije prirode i drugo, moderna tehnologija se može, bar jednim svojim delom, objasniti kao zapadnjačka, voluntaristička realizacija hrišćanske dogme o čovekovoj izuzetosti od prirode i njegovom pravu na vladavinu nad njom. Ali negde u prošlom veku, nauka i tehnologija – tu i tamo separatne aktivnosti – udružile su se da čovečanstvu podare moći, koje su se sudeći po mnogim ekološkim efektima otrgle kontroli. Ako je to tako, i hrišćanstvo snosi značajan deo krivice za to.

Lično sumnjam da se katastrofalna ekološka degradacija može izbeći prostom upotrebom još više nauke i još više tehnologije. Naša nauka i tehnologija iznikle su iz hrišćanskog stava o čovekovom odnosu prema prirodi, koji je gotovo jedinstveno podržan ne samo od strane hrišćana i neohrišćana, već i od onih koji sebe označavaju kao posthrišćane. Uprkos Koperniku, čitav kosmos se ipak okreće oko našeg malog globusa. Uprkos Darvinu, mi ipak nismo, duboko u našem srcu, deo prirodnih procesa.

Mi smo superiorni u odnosu na prirodu i u skladu sa tim spremni smo da je upotrebimo za naše najprizemnije kaprice.

Za hrišćane drvo ne može biti ništa više od fizičke činjenice. Koncept svete šume je tuđ hriščanski zasnovanom etosu zapada. Čitava dva milenijuma hrišćanski misionari su nipodaštavali koncept svetih šuma, jer je on proisticao iz idolopoklonstva i pretpostavke o oduhovljenoj prirodi.

Ono što činimo u vezi sa ekologijom zavisi od našeg poimanja odnosa čovek-priroda. Više nauke i više tehnologije neće nas izbaviti iz trenutne ekološke krize, sve dok ne pronađemo novu veru ili ne preispitamo postojeću.

Ovde bi trebalo pomenuti najradikalnijeg mislioca u hrišćanskoj istoriji od Hrista na ovamo – Svetog Franju Asiškog. Pravo je čudo da Sv. Franja nije završio na lomači, poput mnogih njegovih sledbenika. Ključ razumevanja Sv. Franje leži u njegovom verovanju u vrlinu poniznosti – ne toliko pojedinca, koliko samog čovečanstva. Sv. Franja je pokušao da čoveku oduzme njegov kraljevski status u odnosu na druge oblike života i uspostavi demokratiju za sva gospodnja bića.

Neki kasniji komentari govore da je Sv. Franja propovedao pticama, u znak prkosa prema ljudima koji nisu želeli da ga slušaju. Ali zapisi govore drugačije: on je i od ptica zahtevao da hvale Gospoda, a one su taj spiritualistički vrhunac pokazivale mahanjem krilima i pevanjem.

Bilo kako bilo, narastajući globalni ekološki problemi današnjice prozvod su dinamičnosti tehnologije i nauke, koje su potekle iz zapadnog srednjevekovnog sveta, kojem se Sv. Franja tako originalno suprotstavljao. Istorijat njihovog razvoja se ne može posmatrati nezavisno od stavova koji su pokazivali otklon od prirode, a koji su ukorenjeni u hrišćanskim dogmama. Irelevantna je činjenica da većina ljudi ne vidi vezu ovih stavova sa hrišćanstvom. Nije usvojen neki novi sistem vrednosti, koji bi zamenio onaj koji potiče iz hrišćanstva. Sve dok se ne odbaci hrišćanski aksiom da je svrha opstanka prirode u tome da služi čoveku, ekološke krize će se produbljivati.

Ekologija i religija kroz istoriju, 1974.

Prevela i uredila Milica Mrgud

Peščanik.net, 25.03.08.

The following two tabs change content below.
Biljana Stojković
Rođena 6. oktobra 1972. u Beogradu, vanredni profesor na Katedri za genetiku i evoluciju Biološkog fakulteta u Beogradu. Magistrirala je i doktorirala na istom fakultetu. Od 1996. učestvuje u naučnim projektima u oblasti evolucione biologije. Autorka je većeg broja publikacija u vodećim međunarodnim naučnim časopisima, kao i poglavlja i knjiga iz oblasti evolucione biologije. Objavila je knjige „Darvinijana: vodič kroz evolucionu biologiju” (2009) i „Od molekula do organizma: molekularna i fenotipska evolucija” (2012). Religiju i misticizam svake vrste smatra najvećim preprekama za razvijanje inteligencije, kritike autoriteta i humanog i slobodnog društva. Svetliju budućnost vidi u sekularnom humanizmu, u čemu posebno važnu ulogu imaju popularizacija nauke, borba protiv klerikalizacije, ksenofobije i nacionalizma. Izvori najveće ljubavi, inspiracije i istrajavanja u Srbiji su joj suprug Oliver i sin Paja.
Biljana Stojković

Biljana Stojković (Svi tekstovi)

Leave a Reply