Izbeglički kamp u Kaleu, foto: Anthony Devlin/PA

Izbeglički kamp u Kaleu, foto: Anthony Devlin/PA

U London je iz izbegličkog kampa u Kaleu koji će uskoro biti srušen stiglo 14 dece. To je zanemarivi deo od oko 1.000 dece iz ovog kampa zvanog Džungla. Uz 88.000 dece izbeglica rasutih po Evropi, naša vlada prijem njih 14 proglašava za herojski humanitarni čin. Na kraju ćemo ih verovatno primiti 300, broj koji sekretarka unutrašnjih poslova Amber Rudd opisuje kao „dobar rezultat“.

Reći da je to dobar rezultat moguće je samo iz ugla neverovatne nadmenosti i zlobe, jer mi nismo primili skoro nijednu izbeglicu i uporno izbegavamo svoje moralne i pravne obaveze. Britanija je 6. ekonomija na svetu (za sada) i apsurdna je procena da možemo da primimo samo 300 dece. Čak je i David Cameron prošle jeseni obećao da će u narednih 5 godina primiti najmanje 20.000 izbeglica iz Sirije razorene ratom, iz koje roditelji šalju decu u očajničkom pokušaju da ih spasu.

Naravno da Britanija ne može sama da reši globalnu izbegličku krizu. Naša vlada je bila velikodušna prema izbeglicama rasutim po trećim zemljama. Ali sve to ne opravdava taktiku odlaganja i prikrivanja naše i francuske vlade sada kada je izvesno raspuštanje kampa u Kaleu. Vlasti sa obe strane Lamanša kao da čekaju da izbeglice nekako same od sebe nestanu. Naša obaveza je da nateramo naše dve vlade da podrže izbeglice. Nekoliko uzastopnih britanskih vlada, uplašenih od Ukipa i tabloida, zaklanjale su patnje izbeglica raznim birokratskim procedurama. Meseci su izgubljeni na registracije i besmislene provere, na sračunato ponižavanje izbeglica. S druge strane, hiljade naših sugrađana (uključujući i neke poznate ljude) pokazale su veliku solidarnost sa izbeglicama. Zasluge za to pripadaju i nekim crkvenim organizacijama. Kenterberijski nadbiskup Justin Welby je izjavio da razume strah ljudi od imigranata, a onda pružio utočište izbeglicama u svojoj opatiji. Oko 12.000 vernika se ponudilo da prihvati decu izbeglice u svoje porodice.

Deca koja su do sada ušla u Britaniju stigla su po sporazumu Dablin III, koji definiše minimum izbegličkih prava. Deca izbeglice koja ovde imaju rođake mogu da odu kod njih, ali problem su deca koja nemaju nikoga. Ove slučajeve bi trebalo da pokrije Dabsov amandman, čije su donošenje pokrenuli preživeli iz jevrejskog Dečijeg transporta. Sledeći korak bi trebalo da bude povećan pritisak na vladu da ispuni obaveze preuzete Dabsovim amandmanom i Dablinskim sporazumom. Tako bi moglo da se spase 3.000 dece, nekoliko zrna peska u pustinji očaja, ali, kako kaže jevrejska poslovica: spasite jedan život i spasli ste ceo svet.

The Guardian, 17.10.2016.

Preveo Miroslav Marković

Peščanik.net, 21.10.2016.

TEMA: MIGRANTI – LJUDI KOJI HODAJU