Ove srede će Vrhovni sud Ujedinjenog kraljevstva saopštiti svoju presudu o programu deportacija u Ruandu. Odluka će svakako imati direktne posledice za sve one kojima preti deportacija. Takođe će uticati na političke rasprave o imigraciji, gde će pristalice vlasti ili slaviti pobedu ili osuđivati izdaju liberalnih elita.
Kakva god bila, ova presuda neće naročito uticati na „imigrantsku krizu“. Sama vlada je priznala da, čak i kada bi sud proglasio program legalnim i dozvolio poletanje za Kigali, Ruanda bi mogla da primi samo „mali broj“ deportovanih, verovatno 300 godišnje tokom četiri godine probnog perioda. S obzirom na to da je prošle godine blizu 46.000 ljudi prešlo Lamanš u malim čamcima i da je do avgusta ove godine broj nerešenih zahteva za azil iznosio 175.000, program deportacije ne predstavlja ništa više od performativne politike – želje da se pokaže kako vlasti nešto rade i to nemilosrdno, umesto ozbiljnog pokušaja da se problem reši.
Performativno donošenje političkih odluka danas je konstanta u upravljanju imigracijom, ne samo u Britaniji. Prošle nedelje, italijanska premijerka Đorđa Meloni najavila je aranžman po kojem će migranti bez dokumenata i tražioci azila biti držani u posebno izgrađenim pritvorskim centrima u Albaniji.
Detalji još nisu poznati, ali izgleda da je plan neka vrsta ofšor obrade zahteva – ne direktna deportacija, kako Britanija predviđa u svom programu sa Ruandom – pri čemu će oni koji krenu za Italiju, a budu presretnuti u međunarodnim vodama, podnositi svoje zahteve iz pritvora u Albaniji. Sudije koje će voditi te slučajeve biće Italijani, a da bi imali bar nekakvo pravno pokriće za svoje odluke, zasedaće u sudnicama koje će biti proglašene italijanskom jurisdikcijom. Ako se utvrdi da su autentični, tražioci azila bi bili slobodni da uđu u Italiju. Onima koje sud odbije preti deportacija. Međutim, kako u mnogim slučajevima Albanija nema odgovarajući sporazum sa zemljama porekla migranata, postoji mogućnost da će mnogi ljudi biti zadržani na neodređeno vreme – verovatno u Italiji.
Zašto se zahtevi za azil naprosto ne bi razmatrali na stvarnom italijanskom tlu? Zato što bi u tom slučaju Meloni ostala bez prilike da je javnost gleda kako oštro rešava imigraciju. Italija, poput Velike Britanije i mnogih zapadnih zemalja, pretvara svoju imigracionu politiku u javnu predstavu.
Ironija je što iste one zemlje koje nastoje da se prikažu kao beskompromisne u vezi s imigracijom, takođe očajnički posežu za novim radnicima iz inostranstva. Kada je ranije ove godine italijanska vlada pokrenula onlajn sistem za poslodavce koji traže vize za radnike s poreklom izvan EU, čitava predviđena kvota je potrošena u roku od sat vremena. Zato će Italija otvoriti vrata za više radnika koji dolaze izvan EU i izdati do 425.000 radnih dozvola tokom naredne dve godine.
Mađarska, čiji je premijer Viktor Orban jedan od najbučnijih evropskih protivnika imigracije, takođe se tiho okreće zemljama koje nisu članice EU kako bi zadovoljila svoje potrebe za radnom snagom, sa planom da primi do 500.000 gastarbajtera. Grčka, takođe, očajnički pokušava da uveća svoju radnu snagu, dok istovremeno drži na desetine hiljada migranata bez dokumenata u svojim ozloglašenim logorima. Takve protivrečnosti nastaju zato što se, kako primećuje holandski sociolog Hajn de Has u svojoj novoj knjizi Kako se migracija stvarno kreće, liberalne demokratije suočavaju sa trilemom kako da pomire tri različita cilja: ekonomsku potrebu za migrantskom radnom snagom; političku težnju da se predstave kao da drže imigraciju pod kontrolom; i moralnu obavezu da migrante i tražioce azila tretiraju kao ljude koji imaju prava i dostojanstvo. Naizgled u nemogućnosti da ostvare sva tri cilja, vlade su krenule da kombinuju otvorenu politiku suzbijanja imigracije sa prikrivenim planovima za povećanje neto imigracionih tokova, pri čemu su spremne da žrtvuju prava migranata i tražilaca azila za ekonomske i političke potrebe.
De Has vešto secira bezbrojne mitove u koje su usađeni naši protivrečni stavovi prema imigraciji. Imigracija izmakla kontroli? Broj ljudi u pokretu širom sveta svakako se povećao, ali kao udeo u globalnoj populaciji decenijama je konstantan na oko 3 odsto. Uprkos gotovo univerzalnoj percepciji da živimo u svetu sve brojnijih sukoba koji generišu neviđenu masu izbeglica, de Has pokazuje da nije bilo dugoročnog povećanja broja izbeglica i da izbeglice čine tek 0,3 odsto globalne populacije. Niti je, pokazuje on, imigracija odgovorna za niže plate, veću nezaposlenost, rast stope kriminala ili manjak pristupačnih stanova u zemljama domaćinima.
Međutim, opsesija imigracijom, primećuje de Has, olakšava manevar kojim se pitanja o socijalnoj politici kod kuće – od stagnacije plata do nepriuštivog stanovanja – pretvaraju u debatu o spoljašnoj pretnji po naciju. Tu imigranti služe kao žrtveni jarac, što političarima omogućava da sa sebe skinu odgovornost i prikažu se kao krstaši u borbi protiv stranog neprijatelja.
Nije to samo evropski ili zapadni fenomen. Od Tunisa do Južne Afrike, od Kenije do Indije, političari rado podstiču ksenofobni otpor prema imigrantima kako bi odvratili pažnju javnosti sa domaćih pitanja. Pakistan je najavio deportaciju svih avganistanskih izbeglica bez dokumenata – do 1,7 miliona ljudi – što bi moglo da postane jedna od najvećih prisilnih deportacija od 1950-ih. Doduše, čini se da je svet u senci rata u Gazi jedva obratio pažnju na to.
Preteća katastrofa pokazuje kako su, i pored sve panike na Zapadu zbog „poplave“ tražilaca azila, najsiromašnije zemlje Afrike i Azije već ugostile ogromnu većinu izbeglica u svetu. Takođe pokazuje kako je na globalnom jugu lako demonizovati izbeglice, baš kao i na Zapadu. Suočeni sa kaskadom kriza – ekonomskom katastrofom, političkom nestabilnošću i talasom terorističkih napada – pakistanski lideri, prema rečima jednog analitičara, sprovode dobro utvrđenu strategiju „izvrdavanja krivice“.
Kada je reč o Pakistanu (ili Indiji ili Južnoj Africi), mnogima je jasno da političari manipulišu strahovima od stranih pretnji kako bi skrenuli pažnju sa svoje odgovornosti za domaće neuspehe. U Evropi i Americi, međutim, tvrdnje o imigracionoj krizi prečesto se uzimaju zdravo za gotovo, a politike poput programa deportacije u Ruandu ili dogovora Italije i Albanije, smatraju se ozbiljnim pokušajima za rešavanje problema. Daleko od toga. Ti planovi su performativna politika u kojoj nemilosrdan odnos prema migrantima i tražiocima azila postaje sredstvo za prikrivanje društvenih problema kod kuće. Krajnje je vreme da ih imenujemo.
The Guardian, 12.11.2023.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 13.11.2023.
IZBEGLICE, MIGRANTI