(i druga glupa pitanja)

 
Pošto je Evropska unija odbila da odmrzne Prelazni sporazum (Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju), Oli Ren, visoki činovnik gradilišta „Evropa“, predložio je Srbiji da jednostrano primeni neke od odredaba SSP. Na taj Renov predlog Božidar Đelić je nešto zanovetao u smislu kako mi, to jest Srbija, tražimo „formalne garancije da će ono što budemo radili zaista biti tretirano kao primena SSP-a u Srbiji, a da se ne desi da mi sve radimo, a neko iz EU kaže da se računa samo ono što se čini posle odmrzavanja sporazuma“. Pa dodaje (Đelić): „Možda će neko reći da smo previše oprezni, ali imamo razloga da budemo“ („Politika“ 17. septembar). U redu. Đeliću to valjda spada u opis posla, to da zanoveta i traži formalne garancije koje, uzgred, teško da će dobiti, jer šta kog đavola, u ovom slučaju, znači formalna garancija? Kao da, primenjujući jednostrano odredbe SSP, ne radimo za sebe? To je kao kada bismo potpisali ugovor u kojem se predviđa da ćemo, uz ostale odredbe, da peremo zube, pa ako ugovor ne stupi na snagu odmah onda, valjda, treba da tražimo formalne garancije o tome da će nam se, dok ugovor ne postane delatan, pranje zuba računati kao da je taj ugovor na snazi, inače nećemo da peremo zube, ko im jebe mater!? Isto tako u opis patriotsko-patrijarhalne perspektive spada da odmah primeti kako nas je Evropa još jednom obmanula, znali su oni to, patriote to jest, i evo im ga sada na, evroreformistima i evrounijatima, to je ta njihova Evropa. Valjda zbog toga Đelić, preuzimajući deo tog svetonazora, dodaje ono o opreznosti i razlozima za opreznost. I tako dalje. No, zadržimo se još malo na Renovom predlogu.

Iako krupnija figura u administraciji Evropske unije, što će reći birokrata sa sasvim pristojnim ovlašćenjima, Oli Ren je, ipak, činovnik čije objašnjenje ponude verovatno ne bi išlo mnogo dalje od pragmatično-zdravorazumskog uvida: ako želite da uđete u EU, a kažete da želite, nemojte da gubite vreme u pokušaju nadgornjavanja sa silama kudikamo jačim od vas, na vas će, pre ili kasnije, doći red, ući ćete u Evropsku uniju, pa zato, kada se to dogodi, budite spremniji nego što ste sada. I to je, na birokratskoj ravni, uglavnom sve. Više ni ne treba, uostalom. Postoji, međutim, u Renovoj ponudi, pa čak i u ovom pretpostavljenom/simuliranom objašnjenju, jedan pozadinski, dublji sloj do kojeg bi, čini se, vredelo sići.

Reč je o onome što bi se, u nešto povišenom tonu, moglo nazvati evropskim duhom, ili, tehnički govoreći, jednim od vodećih principa modernog doba. Nije, naravno, Oli Ren imao u vidu filozofske implikacije svoga predloga, ali one se, hteo on to ili ne, već nalaze u njemu (u tom predlogu, ne u Oliju Renu): radite, ljudi, na sebi samima, gradite sebe i sopstveni svet, ne čekajte druge i ne zavisite od drugih, već se spremajte za susret sa njima. Iako se, na prvi pogled, čini da je reč o nekakvoj samodovljnosti, o onome čime su nam lumeni Miloševićevog režima punili uši, naročito za vreme nepravednih i ničim izazvanih sankcija, reč je o nečemu upravo suprotnom. Oli Ren predlaže autonomiju, ne autarhiju. On predlaže samozakonodavstvo, a na samodovoljnost. Razlika je nesamerljiva. On nudi ispit zrelosti, nasuprot pubertetskom durenju (neću da perem zube, ko te jebe!). Uostalom, Kantov pojam autonomije (samozakonodavstva) znači upravo to: izlazak iz samoskrivljene nezrelosti, preuzimanje odgovornosti za sopstvenu sudbinu, stvaranje sopstvenog sveta u kojem izgovori ne važe (izgovori se, naravno, mogu pronalaziti, možeš i da se žališ, jedino što nemaš kome do sebi samom, pa ti vidi). Miloševićev režim je, utoliko, bio jedno nakazno, nezrelo i neslobodno čudovište, zatvoreno zidovima sopstvenih ubilačkih fantazama. Njegova „autonomija“ – neće nama tamo neki silnici da govore šta ćemo da radimo, mi odlučujemo sami o našoj sudbini, mi stvaramo svet koji će biti bolji i stariji od ovoga koji nam nameću (samo da utopimo još koji šleper cigareta) – bila je, u stvari čista autarhija, samovolja neograničena nikakvim civilizacijskim, modernim postignućima, sumanuti ples jednog beskrupuloznog tehnologa samosvrhovite vlasti i njegove ensorovski nacerene svite.

Patriotsko-patrijarhalnom bloku će naredna tvrdnja delovati kao sprdanje, ali Renov predlog je poziv na ponovno uspostavljanje suverenosti. Mogu, razume se, Smilja Avramov i Kosta Čavoški do mile volje da nam sole pamet šesnaestovekovnim pojmom suverenosti, ali to stvar ni za pedalj neće pomeriti sa mesta na kojem je pojam suverenosti svečano sahranjen: za Miloševićevog vakta Srbija je bila jedna od najmanje suverenih zemalja na svetu, jer savremeni pojam suverenosti pretpostavlja, između ostalog, slobodu i slobodnog subjekta, ustavna samoograničenja sopstvene moći i mesto u onome što Antonio Negi i Majkl Hart nazivaju Imperijom, dakle mestom u svetu na kojem nijedna zemlja više nije suverena na način jedne i nedeljive vlasti. Savremeni pojam suverenosti zahteva ispitivanje uslova mogućnosti autonomije, samozakonodavstva, odlučivanja o sopstvenoj sudbini, izvan automatizama na koje nas navlači tradicionalni pojam suverenosti. Da su Milošević i njegovi mudraci išta znali o savremenim menama pojma suverenosti, danas ne samo da bi Kosovo bilo Srbija, nego bi Srbalja danas bilo i tamo gde ih više nema (pa i na Kosovu). Ali nezrela, autarhična Miloševićeva vlast, nije bila u stanju da išta shvati i da izađe iz tog nedostojnog stanja. (Ili je znala, samo nije htela? Oni šleperi cigareta ipak nisu za potcenjivanje.) Renov predlog, međutim, smera upravo na taj moderni, okcidentalni preokret koji na ovim, orijentom prožetim prostorima, nikada nije naišao na preterano oduševljen prijem: biti suveren znači preuzeti odgovornost za sopstvene činove, a to ume da bude nezgodno.

Naime, ako govorimo o evropskom duhu, onda govorimo o samostvaralačkom duhu, o duhu koji ne čeka pasivno sudbinu i koji od sudbine ne očekuje ništa, već stvara sopstveni svet u kojem izgovori ne prolaze: ako zezneš stvar nije ti za to kriv Bog, nego ti. (Prisetićemo se da je Miloševiću uvek neko bio kriv: Evropa, Amerika, Rusija, vreme, loša sreća.) Ali, isto tako, ako stvoriš štogod poštovanja vredno, to si uradio ti. Niko te, dabome, neće sprečavati da, ako ti je do toga, zahvališ i Bogu za uspeh, da sa Bogom podeliš slavu, ali ako zezneš stvar od Boga će ti biti slaba vajda. Jednostrano primenjivanje odredaba SSP, dakle, znači to: nemoj da kukaš, uzmi stvar u svoje ruke. Ako neprestano tražiš garantije da će se tvoj rad na kraju isplatiti, onda ga nikada nećeš ni početi. Uostalom, ko ti takve garantije može dati? Neka mlađe generacije oproste na ovoj za njih nerazumljivoj aluziji, ali drug Tito je, u međuvremenu, neočekivano umro, pa se nada u siguran dobitak nekako surovo izjalovila. Drugim rečima: garantija nema. Ili ćeš da kreneš, da skočiš, da mašeš ručicama i tako, možda, naučiš da plivaš, ili ćeš da skončaš na obali. Evropski duh je samostvaralački duh: ono si što od sebe napraviš. Moderni subjekt je ona vrsta subjekta koja računa na sebe u neprestanoj interakciji sa drugim subjektima. Njihova zajednica, zajednica slobodnih subjekata – a Evropska unija najslobodnija je ljudska zajednica u istoriji čovečanstva, što se nekako odveć lako previđa – jeste samoizgrađena zajednica. Dakle, po analogiji s pojedincem (ako već do sada nije jasno) koji je suveren tek u zajednici slobodnih pojedanaca (individua) – a u toj zajednici on ne može da radi šta god mu padne na pamet, naravno, već poštuje određena pravila – i Srbija će punu suverenost da stekne tek ulaskom u Evropsku zajednicu. Zato ne bi rđavo bilo da Đelić, uprkos dirljivo iskrenoj izjavi u “Kažiprstu” kod Danice Vučenić (17. 09) da on, u stvari, artikuliše ono što narod misli, te je zato izvoleo reći kako je odluka o neodmrzavanju Prelaznog sporazuma “nepravedna”, zato, dakle, ne bi rđavo bilo da Đelić shvati kako njegov posao nije samo da zanoveta i traži garantije, već i da obrazuje taj narod na koji se poziva, da ga priprema sa susret sa svetom koji mu je, ovakvom musavom i zbunjenom, terra incognita koje se plaši i kojoj, istovremeno, vođen nejasnim slutanjama, teži.

Najzad, u kojoj meri je ovakav jedan, najvećim delom teorijski uvid, relevantan za ovdašnju scenu? Pa, relevantan je koliko i bilo koji drugi teorijski, ili filozofski napor, dakle na prvu loptu suvišan, nepotreban svakako i odviše spor za brza vremena koja nas svojom brzinom proždiru. U drugom koraku, međutim, upravo ova vrsta filozofskih krivudanja pokazuje svu svoju delotvornost. Naime, na ovim se prostorima, posle gotovo petnaestogodišnjeg mrcvarenja, o tome šta je Evropa zna neutešno malo. Ne samo što je nedopustivo malo ljudi okusilo nešto od evropskog splina – nekoliko bi ekskurzija do, šta ti ja znam, Bretanje, recimo, i njenih čudesnih gradića iz petnaestog veka, sa sve konzerviranim kućama, prelepim uličicama, čarobnim trgovima, neopisivim pijacama i ljubaznim svetom (koji svet, doduše, ima jedan nepopravljiv nedostatak, naime priča francuski), bilo sasvim dobar nauk za učenje skromnosti i pronalaženje mesta sopstvenoj kulturi u nešto širim okvirima – nego je Evropa kao pojam potpuno zamagljena. Utoliko je ovaj tekst manje prilog razumevanju jednoga fenomena, koliko pokušaj da se pronikne u sam pojam.

 
Peščanik.net, 18.09.2008.