Pošto su Crna Gora i Makedonija priznale Kosovo, crnogorskoj ambasadorki i makedonskom ambasadoru naloženo je da napuste zemlju. To znamo. Reakcija domaće javnosti bila je burna: s jedne, one patriotsko-tabloidne strane, uglavnom je pljuštalo po Crnoj Gori i Makedoniji (i, onako usput, rutinski, po domaćim izdajnicima), s druge, pak, pljuštalo je po Tadiću. Znamo i to. U prvoj reakciji nema ničeg novog, poslovično je glupa i odvratna. Druga je, međutim, unekoliko čudna.
Ni dva dana posle proterivanja ambasadorke i ambasadora, a usred opštenarodne tuče u Podgorici, Tadić izjavljuje kako problemi koji u ovom tenutku postoje između Podgorice i Beograda ne bi smeli da budu trajni. Dan posle toga (ili dan pre toga), izjavljuje kako postoje (dobre) šanse da se Beograd dogovori sa Briselom oko raspoređivanja EULEKSA na Kosovu. Đelić je, pak, najavio izglasavanje o jednostranoj primeni nekih odredaba Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, dakle ono što je Oli Ren bio predložio nakon holandskog odbijanja da se Sporazum odmrzne. Valja podsetiti da se, posle Renove ponude, Đelić nešto kao bio femkao, nešto zatezao i treptao okicama, ali eto, poslušasmo jedan (jako) dobar savet. Nešto posle toga, posle Renove „nepristojne ponude“ (kako su se patriotsko-tabloidni mislioci duhovito dosetili), Tadić je odleteo u Nujork i živo se založio za stvar Kosova. Čak je izvoleo izjaviti kako bi se, u slučaju da neko uslovi ulazak Sbije u Eropsku Uniju priznanjem Kosova, odlučio za teoritorijalni integritet zemlje. Zvučalo je, blago rečeno, obespokojavajuće.
E sad… da pođemo obrnutim redom. Potpisnik ovih redova prilično se iskakao po Tadićevom njujorškom nastupu (tekst „Svi predsednikovi zanosi“), kao i po Đelićevom femkanju posle Renove „nepristojne ponude“ (tekst „Da li je dobro prati zube?“) i nikako u tome nije bio usamljen. No, nešto u svemu tome, u tom skakanju, kao da, ipak, nije bilo dorečeno. Oba su se teksta držala na nekoj vrsti manjka političkog rezona. Nešto je nedostajalo. Već duže vreme, a to znači od kako je postao predsednik, Tadić nam konstantno ide na ganglije i to, otprilike, na istim neuralgičnim tačkama: tamo gde bismo da je odlučniji, brži, čvršći, više nalik Đinđiću, on je kolebljiviji, sporiji, praznorečiviji. Pa ipak… Štagod mislili ili rekli o njemu, on gura. Čini nam se kao da mnogo više pažnje posvećuje njima – evo ga gde je sada potpisao nekakav dokument o pomirenju DS i SPS – nego nama i onome što mu mi, njegovi govorimo, ali on ostvaruje baš ono o čemu i mi govorimo. Jeste, ne sviđa nam se način, ne dopada nam se brzina, ali, moliću lepo dame i gospodo, ako neko ume bolje neka se prihvati tog posla, ili barem neka ponudi razboritiji i smisleniji scenaro od onoga po kojem igra Tadić. Do sada se takav jedan scenario nije pojavio.
Pogledajmo poslednji primer sa proterivanjem ambasadora. Za nekoga ko poput potpisnika ovih redova (u daljem tekstu: potpisnik) smatra da bi Srbija u najboljem interesu svojih građana trebalo da prizna Kosovo, uz izvesne uslove koje Priština ne bi mogla da odbije, i to što pre (kada je već propustila da to uradi prva), proterivanje ambasadora svakako izgleda kao preteran, nepotreban, ljigav potez: što ne proterasmo francuskog ambasadora, majku mu? No, većina ovdašnjih građana ne misli kao potpisnik. Potpisniku je, i u tom smislu, savršeno svejedno budući da u stvarima mišljenja većina glasova nije dokaz ni za šta, ali predsedniku Republike i razboritom političaru to, po definiciji, ne može biti svejedno. Naprotiv. Većina je ono što mu daje legitimet da donosi odluke. On, naprosto, na većinu računa.
A može i ovako: potpisniku je svejedno da li su Kosovo priznale Makedonija, Crna Gora, Argentina ili Maršalska ostrva, ali onoj većini nije. Za dva minuta se, bez većih problema, može navesti barem deset dobrih razloga zašto je glupo praviti razliku između Crne Gore i Maršalskih ostrva kada je o priznavanju Kosova reč. Ali nijedan od tih deset dobrih razloga nije i dovoljan razlog razboritom političaru da zanemari (nerazboriti) emotivni odnos koji u crnogorskom i makedonskom potezu vidi nešto gore od istog takvog poteza Maršalskih ostrva. Na svaki, ali baš na svaki način, isto je kada Kosovo priznaju Maršalska ostrva i Crna Gora. Tu nema ama baš nikakve razlike koja bi zasluživala podrobniju pažnju. No, u svesti većine ovdašnjih građana, svesti koju su tako nežno, godinama, oblikovali najpre Miloševićev režim, a potom i Koštuničina somnambulna politika, crnogorsko i makedonsko priznavanje Kosova mnogo su tragičniji činovi od, ionako tragičnog, maršalskoostrvskog priznavanja. E zato im, nezahvalnim Crnogorcima i Makedoncima, treba pokazati. Zato im treba j….. mater! Ako već ne možemo da j….. mater Englezima, barem ćemo njima! Tako reaguje većina. Razborit političar to zna. I razborit političar baca kosku. Da bi na neki način ispunio očekivanja većine, on reaguje radikalnije nego u drugim slučajevima, on, naizgled, j… mater Crnogorcima i Makedoncima. Tim činom, međutim, on u isti mah slabi mogućnost patriotske gamadi da izgmiže ispod kamenja i iskoristi priliku za pregrupisavanje, prepuštajući političkim tabloidima da divljaju nekoliko dana (da li je iko očekivao od tabloida bilo šta drugo?) i jako, čak neočekivano brzo kreće u smirivanje situacije. Uostalom, od stvarnosti odmetnuti Koštunica odmah je mudro predložio da Srbija tuži Crnu Goru, Makedoniju, Evropu, svet i svemir, jedan od istaknutih popova je čak imao ideju i da malo ratuje sa Crnom Gorom, dok je onaj Veljin nesretnik upozorio crnogorske političare da im u Srbiji ne može garantovati sigurnost. Možda patriotsko-tabloidni pogled na svet trenutno zaista nema snage da napravi ozbiljniju štetu, ali on je i dalje tu i gmiže.
Utoliko se potpisniku čini da reakcije koje idu ka tome da pokažu kako je Tadićeva namera bila da destabilizuje Crnu Goru iz puke nemoći, ili čega već radi, ne odgovaraju stanju stvari. (Čak je i Bajatović provalio da je proterivanje ambasadora „turistički aranžman“ („Dvougao“, B92, 19. 10).) Ako sledimo (miloševićevsku) logiku larpurlartističkog pravljenje štete, šteta štete radi, onda bi se i crnogorski potez mogao protumačiti na isti način: Crnogorci nam misle zlo samo tako pa su zato i priznai Kosovo. Uostalom, patritosko-tabloidna pamet je upravo tako i shvatila potez Podgorice. Tadić, međutim, nema institucionalne mogućnosti da utiče na zbivanja u Crnoj Gori. Kako on to nanosi štetu Crnoj Gori? Proterivanjem crnogorske ambasadorke? Izjavom Vuka Jeremića (koji se momak baš uživeo u ulogu) da nam je Crna Gora zabola nož u leđa? Hm… ne deluje preterano ubedljivo. Potom, Tadiću bi se dalo svašta spočitati, ali ne i da je iracionalan političar, političar sklon impulsivnim izjavama i potezima. (Da podsetimo: čak i njegova prva izjava data posle objavljivanja rezultata parlamentarnih izbora, za koju je, neko vreme, postojao svojevrsni konsenzus da je bila odveć emotivna – ono da će svim demokratskim sredstvima pokušati da spreči formiranje nacionalno odgovorne vlade – imala je, ispostavilo se, veoma dobro pokriće u onome što je usledilo.) Uz to, izjava Mila Đukanovića o tome da ga je Cvetković (citat: u uljudnom razgovoru) obavestio o načinu na koji će Beograd reagovati, samo dodatno potvrđuje da je Podgorica sama ušla u rizik (ovde ostavljamo po strani smehotresne, premda i očekivane tvrdnje, da Skoplje i Podgoricu niko nije pritiskao… ’ajde!). Kao što je, posle druge pobede na predsedničkim izborima i kosovskog samoproglašenja nezavisnosti, sačekao da se patriotsko-tabloidna javnost izduva, pa ju je, potom, priklještio na parlamentarnim izborima (iako smo mi imali ideju da on to uradi odmah sudradan posle izbora, to jest da izazove parlamentarnu krizu i krene na izbore odmah posle osvojenog drugog mandata) i rasturio Radikale, tako će Tadić i sada sačekati neko vreme da se strasti smire, a odnosi između Srbije i Crne Gore (p)ostaće normalni odnosi dve bliske susedne države. Uostalom, da je, u osnovi, sve u redu, možda više od svega govori i podatak da na ekonomskoj ravni nije zabeležen nikakav potres. (Prisetićemo se kako je, onomad, Milošević udario sankcije Sloveniji, od čega su se oni načisto bili presekli i glavom bez obzira pobegli u Evropu.)
Veoma slična priča može se ispričati i sa gorljivim Tadićevim i Jeremićevim zalaganjem da se slučaj Kosova nađe pred međunarodnim sudom pravde. Dok po zemlji i dalje vilene Koštunica, Samardžić i njihove medijsko-analitičarske snage, prepuni genijalnih ideja o raznoraznim tužbama, sankcijama, prekidima i raskidima, dok nije jasno da li su se Radikali to podelili ili umnožili, stvar odložiti i amortizovati pred nekim sudom čije odluke nemaju obavezujuću snagu, deluje kao sasvim razborita strategija.
Kolikogod se mi bunili i imali genijalnije ideje od Tadića, on na svoj način sprovodi naše zamisli. Ukoliko razmišljamo u političkim kategorijama, u kategorijama političkog, čini se da nije lako osporiti ovaj uvid. Suprotna logika, pak, logika moralnosti, po kojoj se Tadić stavlja na istu ravan sa Miloševićem i Koštunicom, morala bi da istrpi posledice sopstvene postavke. Da je Tadić slušao nas, a ne svoj politički instinkt, uopšte nije teško zamisliti situaciju u kojoj bismo, danas, umesto Tadića i Cvetkovića, na malim ekranima naših TV prijemnika gledali Koštinicu i Nikolića,naš bi arhi-neprijatelj bio aktivan i živahno bi gmizao, a mi bismo se divno provodili u dugo, predugo uvežbavanim ulogama pravednika koji ne moraju da odlučuju o bog zna čemu osim da budu na pravoj strani. Da se razumemo, proteklih dvadesetak godina to uopšte nije bilo malo, ali danas, naprosto, više nije dovoljno.
Peščanik.net, 20.10.2008.
ČIJA JE CRNA GORA